Како је “Пластични Исус” поткачио Тита | ИНТЕРМАГАЗИН

Како је “Пластични Исус” поткачио Тита

20 марта 2017

kul Stojanovic Lazar (2)_620x0

ФИЛМ о коме се причало као о мало ком другом, а који је до данас погледало мање људи него већину других домаћих остварења (не само) тог доба – “Пластични Исус” (1971/1991) Лазара Стојановића (1944-2017), ипак је стално некако остајао по страни. Јер колико год да се о њему говорило, и кад је филм забрањен а аутор ухапшен, и када је после двадесетак година јавно приказан – оба пута углавном и није било речи о филму самом, него о политици, и обавезно о затвору у ком је редитељ провео три године.

Та робија због филма, на коју је послат право из војске, из пожаревачке касарне у којој је само неколико месеци раније “краљевски примљен”, обележила је живот Стојановића и брутално сасекла његову каријеру на зачетку, а третман “Пластичног Исуса” неповратно је преусмерио токове југословенске кинематографије.

А у тренутку прве пројекције тог (десетком оцењеног) дипломског рада, све је изгледало потпуно другачије.

– Био је то први дугометражни играни филм снимљен на Академији – сећа се Слободан Шијан наде коју је “Исус” будио, док се увелико “иза брда ваљала” енергија филмова Јовановића, Жилника, Макавејева… – Не постоји естетска конвенција или политички табу који није нападнут у овом филму. Први је отворено проблематизовао култ братства и јединства и култ личности Јосипа Броза Тита, први компарирао тоталитарне системе. Поставио је питање: да ли ће бити слободе да се говори истина, или не? Држава је изабрала лаж. Али Лазар је остао спреман да жртвује све зарад свог права на сопствену истину, на финални рез.

Америчка критика је поводом пројекције “Пластичног Исуса” у њујоршком Музеју модерне уметности констатовала како филм, и после толико деценија од његовог настанка, “варничи препун младалачке ратоборности”. А према мишљењу познавалаца црног таласа – “Пластични Исус” ту не припада јер је надреалистички, ведар, весео, нема црнине и тежине црног таласа, већ много биологије и веселости.

– Иако је послужио као средство за најдрастичнији рез у југословенском филму, Стојановићев филм мало дугује црном таласу, егзистенцијалистичкој бачености у живот главних јунака, промовисаних у сценаријима Љубише Козомаре и Гордана Михића – слаже се и Саша Радојевић. – “Пластични Исус” је заправо еуфорични рефлекс сексуалне револуције и потребе за политичким слободама, у опозитним тоталитарним режимима који су у овом филму изједначени. Стојановић је с годаровском страшћу евоцирао “мирис филмске траке” покупљене са ђубришта и предодређене да после извесног времена заврши на ђубришту. Међутим, услед снажне политичке стигме која је обележила овај филм, самог Стојановића, неке од професора и многе генерације студената режије које су после њега следиле – најмање је речи било о естетској иновативности коју је донео “Пластични Исус”.

Шта је у тој причи о Загрепчанину Тому (Готовцу, чувеном уметнику перформанса упамћеном и по креду “Све је то movie”), који покушава да се бави филмом у Београду преживљавајући “од жене до жене”, толико “нажуљало” систем?

Анархоидно негирање ауторитета, мноштво референци које указују на травестију и дублирања (социјалистичка пропаганда имитира нацистичку, шпијунажа иза грађанске пристојности…), карактеристике су овог “расног метафилма” – у ком Готовац глуми редитеља који глуми. Чак је и Јосип Броз приказан у тренуцима док се припрема за своју улогу: говор студентима 1968. године (јер, ситни догађаји Томове свакодневице одвијају се у контексту крупних историјских кретања пред 1968. годину, уз преплитање савремених и прошлих збивања, под будним оком вођа свих врста).

Сам Стојановић је о свом дипломском филму, који ће, “неким чудом, на југословенској културној и политичкој сцени направити онолики лом”, говорио: – Проблем са “Пластичним Исусом” је, у најкраћем, био у сатири на рачун Тита. Драмска напетост заправо почива на контрасту два главна лика: човека на врху, Јосипа Броза Тита, и човека на дну (Том Готовац).

ЦЕНЗОРИ ИЗБАЦИЛИ ГЕНЕРАЛЕ

– ПРОБЛЕМ је очито био и у томе што се Тито појављује у готово свакој сцени филма: једном је у кадру улица са његовим именом, други пут је то велики барељеф са Титовим профилом у сали Општине Нови Београд… – говорио је о филму Стојановић, који је у тој општини снимио сцену венчања редитеља Љубише Ристића (једног од ретких који је на суђењу подржао Стојановића) и сликарке Вишње Постић. Та сцена је, док је филм био у рукама државе, нестала – цензори су је избацили зато што се, поред Вишње и Љубише, у филму појављују и њихови очеви, обојица генерали ЈНА, уз још официра које су колеге после појаве филма поспрдно називале “глумцима”.

  • Twitter
  • Facebook
  • Google Plus
  • Email
  • VKontakte

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u