Kako je Srbija pljačkana godinama

Kako je Srbija pljačkana godinama

30 јуна 2013

eko-Dinkic-i-_elic_620x0-1565202500PROŠLO je 40 godina od kada je „Čikaška škola“ predvođena neoliberalanim ekonomistom Miltonom Fridmanom, američkim korporacijama, Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom izvela šok-terapiju u Čileu. Prethodno je u puču, koji je izvela vojska generala Augusta Pinočea, ubijen demokratski izabrani predsednik Salvador Aljende. Odmah su rasprodati državni resursi, ljudi su pootpuštani sa posla, cene hrane, vode, struje, grejanja su se utrostručile, a plate ostale iste ili su devalvirale.

Građani Čilea do osamdesetih godina, živeli su u bedi kao nikad u svojoj istoriji. Bila je ovo prva „šok terapija“.Ista „terapija“ primenjena je potom i u Argentini, Urugvaju, Brazilu, Boliviji, a po padu Berlinskog zida – i u zemljama Istočne Evrope, Rusiji, kasnije i u nekoliko zemalja Azije, a na spisku su, naravno, i zemlje Balkana.

Cilj je uvek isti: sva moć odlazi u ruke korporacija, što na kraju i dovodi do situacije koju kolokvijalno nazivamo – „jedan odsto bogatih i 99 odsto Nažalost, isti film, i pored mnogih upozoravanja, gledali smo i u Srbiji posle petooktobarskih promena. Među onima koji su upozoravali šta nas čeka ako nam makroekonomsku politiku kroje MMF i Amerika, nalazi se i profesor i dobitnik Nobelove nagrade Džozef Stiglic, svojevremeno i potpredsednik Svetske banke.
Tokom posete Beogradu 2001, posle sastanka s predsednikom vlade Zoranom Đinđićem, Stiglic je rekao za „Ekonomist magazin“.- Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti „šok terapeutima“ iz MMF, braneći vlastite interese, jer ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva.

Ugledni ekonomist Jože Mencinger, svojevremeno i potpredsednik vlade Slovenije, koja je odbila „pomoć“ MMF, želeo je da pomogne:

– Poručio bih kolegama u Jugoslaviji da se mnogo ne oslanjaju na savete svetskih ekonomista. Nama su neki od tih ekonomista na početku devedesetih predlagali da fiksiramo kurs tolara – čemu smo se odlučno oduprli. Zahvalili smo se Džefriju Saksu i pokazali mu izlaz iz Slovenije.

Znali su to i neki poljski stručnjaci koji su se 1993. okrenuli sopstvenoj metodologiji ekonomske i društvene reforme, kao i stručnjaci iz Hrvatske (poput Branka Horvata) čiji su građani u igri sa MMF prošli kao „bosi po trnju“…

Profesor ekonomije Mlađen Kovačević učestvovao je u tim raspravama i bio svedok kad se u Srbiji donosila odluka da se neoliberalni koncept prihvati. On je i kritikovao i upozoravao stručnjake koji su u to vreme vodili ekonomske reforme u Srbiji. Na početku razgovora za „Novosti“ podseća kako su izgledale prve godine 21. veka.

– Nakon „osvajanja demokratije“, sticajem okolnosti na vrhu političke piramide našle su se stručno vrlo problematične ličnosti, a tu pre svega mislim na stručnjake iz G 17, Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa, ali i Mirka Cvetkovića, Aleksandra Vlahovića, Gorana Pitića i Božidara Đelića koji je kao „asistent“ ekonomiste Džefrija Saksa ( koji se kasnije posipao pepelom po glavi priznajući da je bio u zabludi) već učestvovao u sličnim projektima, kada je MMF bio u Rusiji posle raspada SSSR – kaže profesor Kovačević.

– Samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi u Srbiji, možda iz ubeđenja, a neki vođeni finansijskim motivima, ignorisali su sva upozorenja stranih i domaćih ekonomista da se klone MMF i tih recepata. Oni su potpuno ignorisali teške ekonomske krize Rusije, nekih zemalja jugoistočne Azije i Argentine, do čega je došlo zbog usvajanja modela reformi i neoliberalne makroekonomske politike koju, od Ronalda Regana i Margaret Tačer, propagiraju i sprovode MMF i Svetska banka.

Prvo su potpisali sporazume sa MMF, a onda krenuli u – privatizaciju! Skandalozan zakon o privatizaciji prošao je skupštinsku proceduru bez problema. Vrata za pljačkanje Srbije bila su širom otvorena.Krajem 2000. i početkom 2001. predstavnici G 17, a posebno Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, preko sredstava informisanja, isticali su da imaju gotov program privrednih reformi.

– Iako smo upozoravali da nije pametno rasprodati državnu imovinu, pogotovo kada ne postoje institucije koje će obezbediti regularnost privatizacije, ali i naučeni iskustvom kroz koje su prošli Čile, Rusija, Makedonija, Hrvatska i druge države, Dinkić, Labus, Đelić, Vlahović i ostali u vladi nisu pokazivali veliku zabrinutost.

U to vreme, pored izjave Mlađana Dinkića da za reforme koje izvodi zaslužuje Nobelovu nagradu, proslavljao se i Božidar Đelić objavama da će za tri godine Srbija biti ekonomski lider Balkana, u 2004. postati kandidat za članstvo u EU, da će biti zemlja koja doživljava najbrži privredni rast i o kojoj će se pričati kao o „srpskom čudu“.

Da su u pitanju prazne priče, brzo su potvrdili negativni efekti sve precenjenije vrednosti dinara i nagle, preterane liberalizacije uvoza, koja je gušila domaću industrijsku proizvodnju – kaže profesor Kovačević.

A zapravo, sve odluke ekonomista koji su sedeli u vladi donosili su na preporuku Međunarodnog monetarnog fonda.

– To dokazuju i pohvale koje smo u to vreme dobijali od ovih institucija i koje su, najblaže rečeno, bile zasnovane na lažima – kaže profesor Kovačević.

– Krajem aprila 2003. tadašnji prvi zamenik generalnog direktora MMF gospođa En Kruger je izjavila da „ekonomska situacija Srbije i Crne Gore nastavlja da se poboljšava, uz dalje smanjenje inflacije, poboljšanje spoljnotrgovinskog deficita“. To je bila ortodoksna laž, jer je spoljnotrgovinski deficit iz godine u godinu rastao. Za nju i za MMF kao instituciju, činjenice da se iz godine u godinu povećavala stopa nezaposlenosti i da se smanjivao broj zaposlenih nisu vredne pažnje, jer to za njih nije ekonomski već socijalni problem.

Žestoki kritičar modela reformi u SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji, poretklih skoro 13 godina je i profesor ekonomije dr Jovan Dušanić. On je u brojnim radovima, na raznim diskusijama, pokušavao da ukaže na prevaru koja se odvija preko leđa građana.

– Ekonomska politika koja se od 2000. sprovodi u Srbiji realizovana je u skladu sa Vašingtonskim dogovorom koji, pre svega, vodi računa o interesima svetske oligarhije i krupnog kapitala, a na štetu građana. Ovim programom Srbiju, ali i druge postsocijalističke zemlje, trebalo je lišiti vlasništva nad resursima. Ovaj prostor tretiran je pre svega kao izvor jeftine obespravljene radne snage i tržište za proizvode bankarskih usluga zapadnih zemalja – reči su profesora Dušanića.

Početkom 2002. doneta je odluka o gašenju četiri velike banke u Srbiji.

– Kada je Dinkić, kao guverner Narodne banke, počinjao sa reformama, u bankarskoj sferi bila su poznata, kako pozitivna tako i negativna, iskustva drugih zemalja u tranziciji, ali i činjenica da je u svim zemljama članicama EU najmanje 80 procenata kapitala vodećih banaka u domaćem vlasništvu. Tada sam upozoravao (navodeći negativna iskustva drugih država) da banke u većinskom vlasništvu stranaca neće finansirati razvoj, proizvodnju, izvoz, modernizaciju privrede i otvaranje novih radnih mesta, nego će stanovništvu odobravati skupe kredite (po zelenaškim kamatnim stopama) za kupovinu, uglavnom, uvezene robe, te će na taj način ostvarene ogromne profite na suptilne načine transferisati u inostranstvo – priča nam profesor Dušanić.

Sa ovim se slaže i Alaksandar Radović, direkor Poreske uprave od 2001. do 2003. godine, kojeg je na to mesto predložio Božidar Đelić. On je bio čovek zadužen za naplatu ekstraprofita. U momentu kada, po njegovom sopstvenom priznanju, zakon nije važio za sve tajkune isto, on se sam povukao sa te funkcije.

– Od 2000. godine krenulo se sa velikim ambicijama da Srbija postane normalna zemlja, ali se ubrzo pokazalo da će se svesti na to ko će više novca za sebe zaraditi. Ja nisam želeo da budem deo tog aparata – kaže Radović, koji je objavio i knjigu „Sumrak liberalizma“.

I danas je Srbija potpuno zavisna od MMF, koji je, ironično, osnovan posle Drugog svetskog rata da pomaže zemljama koje su u recesiji kako se u budućnosti ne bi ponovila situacija u kakvoj je ekonomska kriza i rodila čoveka po imenu Adolf Hitler.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u