Кандидати „грађанске опозиције“ или грађана

Кандидати „грађанске опозиције“ или грађана

24 јануара 2017

Marinko-M-Vucinic-5 34

Пише: Маринко М. Вучинић

Део  наше страначке опозиције  која себе истрајно означава као грађанску , демократску и проевропски опредељену огласио је  пере неколико дана  своју безрезервну  подршку  Саши Јанковићу као председничком кандидату. Он је иначе у нашој јавности већ дуже времена  представљан као нестраначки и независни кандидат грађана али је већ сада је очигледно да ће се у изборној кампањи ослањати пре свега  на постојећу инфраструктуру странака које га  подржавају и њихове активисте. Зато се са пуно разлога може поставити питање како се  Саша Јанковић може  и даље означавати као нестраначки  и  независни  кандидат грађана када смо сведоци да се одвија  процесе неприличног лицитирања која ће га  опозициона странка – осим ДС и Нове странке –  подржати у изборној кампањи.  Још једном се показује  да  у нашем политичком животу нема могућности а ни  јасно артикулисане  друштвене и политичке воље да се изборна кампања  може извести ослањањем на   грађанску и  не-страначку иницијативу јер се  у јавности главни акценат ставља на   дилему како  ће се поједине  странке сврставати у предстојећим  председничким изборима. Зато се Саша Јанковић не може више сматрати  као кандидат који може бити израз мишљена  оних грађана  који најмање поверења имају управо у  постојеће страначке структуре које  ће чинити  праву  окосницу његове кампање.

Не смемо   никако пренебрегавати чињеницу  да су већина  наших страначких првака на  политичкој сцени Србије присутни више од  две  деценије и они сигурно не могу бити никаква   стварна  залога да ће доћи до радикалнијих промена нашег политичког и друштвеног система. Напротив , они су постали озбиљна сметња за  артикулисање  нових и савремених  приступа у  решавању  великих изазова пред којима се наша земља налази. А показало се  у Европи и САД да је управо  антисистемско  гласање  против   окошталих и  корумпираних  страначких номенклатура и олигархија донело далекосежне политичке и друштвене промене. У једној изјави  Саша Јанковић је рекао“ Не видим да смо као  грађани  инфериорнији од Швајцараца или Норвежана иако нам  стално спочитавају  да   треба да се  мењамо , реформишемо. Оно што заиста мора да се реформише је власт. То могу само грађани“. Он нигде не помиње да странке имају одлучујућу  улогу  у настојањима да се  реформише наше друштво већ истиче пресудну улогу  деловања грађана као главног изворишта и гаранта демократских промена.

У предстојећој изборној кампањи страначка инфраструктура се и даље представља као одлучујући и најважнији политички ресурс и једини ефикасан фактор . И то од оних странака које  данас немају озбиљну политичку снагу осим своје често гротескне  убеђености да су и даље стожер опозиције која није била способна ни да се озбиљно упусти у одређивање јасних стратешких политичких циљева који би створили  услове за окупљање око заједничког  и стварног не-  страначког кандидата.При томе се непрестано инсистира да  независног кандидата  грађана како се иначе представља Саша Јанковић подржавају  представници грађанске, про-европске и демократске интелигенције као да у овој земљи постоји само на овако једностран начин одређена политичка и интелектуална елита. А при томе се  запоставља постојање и деловање  снажног слоја  национално, евроскептично и еврорелаистично опредељене  интелигенције  и бирачког тела које  свакако нема  занемарљив  политички и друштвени утицај. Може се  са пуно аргумената рећи да  је управо   тајсамопрокламовани грађанско-демократски и проевропски део опозиције својим изразитим секташкимдухом,и идеолошком  затвореношћу и искључивошћу највише  допринео да не дође до стварања услова за формирање предлога о заједничком опозиционом кандидату који  би могао да окупи и покрије припаднике грађанске али и национално опредељене  припаднике бирачког тела. При томе би било  веома важно да се коначно да одговор на питање шта се у политичком смислу може сматрати грађански опредељеном опозицијом а да се  не понављају већ изанђале флоскуле о подржавању борбе за људска права, поштовању правне државе и европских вредности. Зоран Живковић као једано од истакнутих промотера  тзв. грађанске Србије  је недавно изјавио да свако ко не подржава Сашу Јанковића не припада опозицији а самим тим подржава Александра Вучића. При томе он треба да буде  прави кандидатграђана  а политичке странке треба да буду  само подршку тој кандидатури. Међутим , дешава  се управо супротан процес , да се  политичке странке и њихова  политикантска  прегањања и лидерске сујете налазе  и сада  у првом плану а иницијативу грађана и њихову улога је на дубокој  политичкој маргини.
Спасоносна политичка  комбинација која се сада  у јавности пласира  као добитна изборна формула садржана је у тврдњи  појединих страначких функционера да је Саша Јанковић успео да добије подршку значајног дела грађанске интелектуалне елите а де ће ДС обезбедити спровођење кампање на терену. Ово је само  још један израз погубних  политичких илузија у којима обитава наша опозиција. Да ли ико може озбиљно узимати у обзир  изјаву председника ИО ДС Радослава Милоичића да  је према „ нашој процени  око 30.000 људи спремно да ради у кампањи а 160 одбора ДС је прихватилоодлуклу врха странке да се подржи Саша Јанковић“. Ништа мање је убедљива и изјава Зорана Живковића да је Нова Странка са својом инфраструктуром у потуности спремна да уради тај тркачки посао на терену у изборној кампањи. Крајње је време да се озбиљно доведе у питање тај брижно стварани мит о ефикасности страначке инфраструктуре  и бројности  не само Демократске  странке. Јер она је само до пре неколико месеци тврдила да има више од сто хиљада чланова а испоставило се да је на непосредним страначким  изборима гласало мање од 20.000 регистрованих чланова.  Ништа није боља ситуација ни када је у питању навођење  податка да  је активно и функционално 160 одбора ове странке. Још је бизарније  када председник ЛДП-а Чеда Јовановић који има готово занемарљиву подршку у бирачком телу данима лицитира коме ће дати подршку на председничким изборима и то тек када се испуне његови изборни  услови и прихвате  главни политички ставови  које он  како каже  тако доследно заступа. Ако се  то не  деси он ће бити присиљен да се макар и невољно сам кандидује на председничким изборима.

И први наговештаји кандидатуре Вука Јеремића нам указују да се  и он ослонио пре свега на етаблиране политичке актере и расположиве  страначке структуре које такође припадају оним политичким снагама које су дуго биле део политичке власти на разним нивоима. Они сигурно не могу обезбедити Вуку Јеремићу тако потребни отклон од прокажене страначке политике која је одавно изгубила елементарни морални  кредибилитет и интегритет. А управо је излазак из сенке ових  вечитих  политичких политичких лидера(  уредно су попунили  први ред на скупу на коме је  објављена  Јеремићева кандидатура) једини  извесни гарант  да  овај  кандидат може  допринети оживљавању , консолидацији и иновирању наше  драматично  урушене политичке сцене.   Тако смо од почетних прича и иницијатива да ћемо имати овога пута не –страначког кандидата опозиције  изнова дошли у ситуацију да ће на ове председничке изборе она изаћи разбијена и подељена и тако  трасирати  пут за још један у низу понижавајућих изборних и политичких пораза. Као и много пута до сада , без обзира што неке странке истичу да су подршком Саши Јанковићу показале своју намеру да  заступају  опште интереса запостављајући и жртвујући своје посебне страначке интересе, јасно је  већ сада да на нашој политичкој сцени  не постоји  још увек могућност да у изборној  кампањи  за председничке изборе  учествује кандидат грађана чији резултат не би био условљен пре свега искључивом тзв. великодушном страначком подршком.

Јелена Хелбуш Волић је у тексту о Хани Арент  на прави начин   оцртала главни проблем  нашег времена који се састоји у  разарању самосвести грађана и њихово увођење у затворени круг пасивности и опште немоћи.“ Хана Арент види суштински проблем свога времена- самоорганизација грађана у политички колектив је смисао живота, у 20 веку  је показивао озбиљне недостатке  управо у самосвести појединаца и њиховој самосталној одлуци да дела по сопственом мишљењу. Актуелни проблеми репрезентативне демократије данас се могу скицирати на следећи начин: грађани се добровољно одричу свог права да владају . Грађани финансирају политичке плаћенике у замену за слободу да се повуку у приватност.. За Хану  Арент пропаст демократије почиње одлуком грађана  да су њихови приватни послови важнији од општег добра“. За нас је суштинско питање , да ли ће предстојећи председнички избори само  још једном потврдити и оснажити  овај  изузетно  важан закључак Хане Арент.

(НСПМ)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u