Кинеске реформе

Кинеске реформе

18 октобра 2015

nebojsa-katic_067890Пише: Небојша Катић

Да ли је демократско устројство увек и свуда најбољи модел политичког организовања и да ли је базни демократски принцип – један човек један глас – једини начин на који се може доћи до стабилног и успешног друштва? Да ли се воља већине може претворити у терор над мањином? Да ли у модерној демократији богата мањина може манипулисати демократски процес? Да ли је важнији демократски процес или резултат?

Ова питања је донедавно било непристојно -постављати. Исказивати скепсу према вредностима модерне демократије био је најкраћи пут да се упропасти академска репутација и да се доспе на интелектуални Index Prohibitorum. Успон југоисточне Азије, а поготово сензационални успех Кине, довео је до тога да се и тај политички табу данас проблематизује, или да се о њему бар гласно размишља [1].

После пораза и траума које је Кина доживела у 19. и почетком 20. века од западних сила и Јапана, после Маове културне револуције и хаоса који је уследио, Кина је успела да се опорави у релативно кратком року, да се модернизује, да постане највећа светска економија и моћан геополитички фактор.

Кина се отворила према свету и страном капиталу, извршила је радикалну либерализацију економског система, задржавајући при томе контролу над свим стратешким секторима (финансијски систем, телекомуникације, транспорт, базне индустрије, енергетика, и сл.).

У последњих 35 година остварен је фантастичан економски раст од преко девет процената годишње (у просеку), док је стопа сиромаштва за само четврт века са 85 процената становништва пала на око 10 процената.

Радикална реформа економског система није била праћена и реформом политичког система. Место и улога Комунистичке партије Кине је иста каква је била у време Мао Цедунга иако од идеја комунизма више није остало ништа. Једнопартијски и ауторитарни политички систем није био препрека развоју, а кинеска транзиција је била неупоредиво успешнија од транзиција других социјалистичких држава које су се у реформисале следећи западне узоре и савете.

ПОСТЕПЕНОСТ РЕФОРМИ
У чему је тајна кинеског успеха, колико је тај успех одржив и шта Кину разликује од некадашњих социјалистичких држава?

Поуздан и дефинитиван одговор на ово питање биће могуће дати тек протоком времена, тек када се буде видело како ће се Кина изборити са успоравањем привредног раста, са великим социјалним разликама које су настале током последњих деценија, са корупцијом која опасно нагриза социјалну структуру друштва. Упркос неизвесности, неки закључци се већ сада могу извести.

Ауторитарни систем није одмогао процесу реформи. Напротив. Како се политички систем није мењао, друштвена енергија није трошена на политичке кампање, на изборе који би се расписивали свако мало нити је политички систем отворио простор за демагоге, популисте и безидејне шарлатане-реформаторе чија би визија досезала до понедељка или најдуже до првих избора.

Као држава која у континуитету траје већ хиљадама година, Кина има специфичан осећај за време и никада не жури. Кинеске реформе су спровођене релативно брзо, али нису спровођење набрзину. Кина није примењивала шок терапију, већ је реформе спроводила корак по корак, експериментишући и тестирајући економску политику кроз пилот пројекте ограничене на мања географска подручја. Када и ако би експеримент успео, реформе су се преносиле и на остатак Кине.

Подједнако важно, ако не и најважније, Кина је успела да створи компетентан управљачки апарат и да значајно ојача квалитет партијског кадра. Конфучијанско наслеђе Кине као и искуства Сингапура и Јапана, која су такође ослоњена на конфучијанску традицију, значајно су утицали на ове процесе.

Још од краја шестог века нове ере, Кина је успоставила праксу по којој је државни апарат биран на бази тестирања потенцијалних кандидата [2]. Процес избора државних службеника је био селективан, почивао је пре свега на писменом тестирању кандидата и на одабиру најбољих. Наравно, и овај процес је у неким периодима био манипулисан и подложан спољним утицајима и непотизму, али, упркос свему, успостављена је јединствена пракса коју су затим преузеле и друге државе попут Кореје или Вијетнама, на пример. Овако дуг и континуиран систем меритократског одабира кадрова присутан је само у Кини. Способне бирократе су биле и заштита од лоших владара и отуда није случајно да је у многовековном континуитету Кина била највећа и најуспешнија светска сила у историји света.

ПОВРАТАК КОНФУЧИЈАНСКОЈ ПРАКСИ
Под утицајем западних идеја које су дошле са већ поменутим поразима Кине, почетком 20. века напуштени су конфучијански принципи и начин избора кадрова. Многи су управо у конфучијанству и нашли разлог кинеских пораза, а ера Мао Цедунга је још више удаљила Кину од њеног традиционалног наслеђа. У том је периоду, уместо меритократије, предност давана политичкој подобности, док је кадровска структура понајвише почивала на идеолошки подобним и јасно опредељеним ратницима, сељацима и радницима. За интелектуалце је тај антимеритократски период био изузетно тежак.

Маовом смрћу је таква пракса прекинута, а почетком деведесетих поново је успостављено систематско тестирање кандидата који се пријављују за државну и партијску администрацију. Процедура пријема кадрова је јединствена и не постоје одвојени канали за пријем административних и партијских кадрова, тим пре што се кадрови ионако премештају са партијске на државну функцију или обрнуто.

Тестови које кандидати полажу су конципирани тако да захтевају велики аналитички капацитет док је идеолошка димензија постала ирелевантна. Процес је изузетно селективан, испити су тешки, број кандидата је огроман и само мали број најбољих на крају бива примљен.

Најважнији део едукације наступа после одабира кадрова. Они се шаљу у кинеску провинцију, а ход до врха и важнијих функција траје око 20 година. У томе периоду, кандидати стичу искуства на различитим државним и партијским нивоима власти и у различитим деловима Кине. На свакој степеници и у свакој фази каријере њихови се резултати мере и валоризују. Пречица нема, и када се коначно стигне до високих функција, кандидати иза себе имају огромно управљачко искуство.

У оваквом систему је немогуће да посао премијера, или министра, или државног или партијског функционера, буде и први озбиљан посао који је неко у животу радио. Кинеска држава није играчка надобудних и амбициозних аматера. Наравно, није све идеално, и овај одлично структуриран процес селекције је повремено деформисан корупцијом и непотизмом, али је то данас ређе него што је било до деведесетих.

Ослобођени сталног политичког притиска медија и опозиције који карактерише вишепартијске системе, добро одабрани кадрови су у стању да формулишу и спроводе дугорочну стратегију, да је по потреби коригују и да се тако прилагођавају динамичним глобалним токовима и променама. Није случајно да Кина већ годинама оставља утисак државе која има најјаснију и најдугорочнију стратегију развоја од свих великих држава. (Узгред, „кадрови који решавају све“ нису само опсесија комуниста. Слично је мислио и почивши Ли Кван Ју, који је рекао да успех Сингапура почива на знању 300 квалитетних људи.)

КОНФУЧИЈАНСКА ПОРОДИЦА
Упркос великих економских и друштвених промена и упркос напуштању социјалистичког пута, Кина је сачувала висок степен политичке и социјалне стабилности. И овде се велики део успеха дугује наслеђу конфучијанства. У тој традицији социјална хармонија се вреднује много више него лична слобода, док се ауторитети поштују и најчешће не доводе у питање. Са друге стране, власт, у коме год да је оличена, у обавези је да управља мудро у интересу свих грађана.

Хијерархијско конфучијанско устројство почиње у породици. Послушност деце према родитељима, оцу поготово, беспоговорна је и безусловна, а то се затим преноси и по вертикали, до владара. Обавеза деце према родитељима траје до смрти. Да ли ће нова кинеска породица издржати искушења модерног времена, остаје да се види.

Чврста породица и породична солидарност помогли су и да држава са себе скине велики, можда и превелики део социјалне бриге. Уместо на државу, Кинези се ослањају на породицу што растерећује буџет Кине и омогућава да се огромна средства усмеравају у развој. (Циници опет кажу да су корупција и грабеж у корист породице друго и ружније лице истог феномена). У сваком случају, конфучијанство никада није подржавало било какав облик непоштења. Супротно, конфучијанство је увек било пут врлине и моралног интегритета.

Кредибилитет кинеске власти почива на њеним великим и објективним економским успесима. Сјај тих успеха још увек је довољан да покрије све велике и мале корупционашке афере, многа непочинства и злоупотребе до којих долази (поготово у провинцији), као и зјапећи јаз који је све већи и који раздваја богате и сиромашне. Истини за вољу, у неким градовима се од 2007. кренуло са експериментима чији је циљ да се проблеми неједнакости смање, али би Кина, свеједно, на овом сегменту понешто могла научити од егалитарнијег Јапана.

За сада, све сондаже показују да кинеске власти имају огромну подршку јавности, свакако много већу него што је имају лидери држава развијених демократија. Ову врста подршке и кредибилитета није лако одржавати. Кинеске власти зато стално морају испуњавати висока очекивања својих грађана, а то није увек могуће.

ШАНСЕ НАЦИОНАЛНЕ ИДЕЈЕ
Кинеске власти су веома осетљиве на сигнале које јавност шаље, Све што грађани говоре или пишу у виртуелном простору Интернета се пажљиво прати и анализира. Пут ка већој демократији и политичким слободама је, власти то знају, неминован и тим процесом се покушава управљати. После дугог периода експериментисања, 1998. је донет нови закон по коме се у селима формирају комитети за самоуправу, који у зависности од величине села имају три до седам чланова који се бирају директно, тајно и уз обавезно више кандидата.

Један од демократских пилот-пројеката се реализује у граду Фошану. Грађанима ће бити омогућено да путем Интернета попуњавају упитнике и оцењују један број локалних руководилаца. Резултати ће повратно утицати на примања оцењиваних функционера.

Демократски процеси ће се полако ширити и ићи ће одоздо на горе и Кина је у фази интензивне потраге за оптималним моделом. Мала је вероватноћа да ће демократски процеси доћи и до самог врха, као што је мало вероватно и да ће у догледној будућности Кина постати вишепартијска демократија. Ако се то којим случајем и догоди, вероватније је да то буде строго контролисана демократија по узору на Сингапур.

Пред Кином је дуг и тежак пут. Иако кинеске власти покушавају да се врате својим конфучијанским коренима и тиме замене напуштену комунистичку идеологију, успех је крајње неизвестан. Пут скромности, врлине и хармоније се тешко уклапа у процесе модернизације. Упркос свим отпорима и традицији, утицај снажних западних ветрова је веома јак. Глад за робом и новцем је у Кини данас исто толико јака колико и у државама западне културе. Могуће је и да ће се Кинези пре окупити око националне идеје, него око конфучијанске.

_________
Напомене:

[1] Овог лета је изашла нова књига Данијела А. Бела под насловом The China Model. Бел је канадски професор који предаје филозофију на универзитету у Пекингу. Ова књига је повод за текст.

[2] И пре нове ере је било периода у којима је државни апарат биран кроз процесе меритократске селекције, али тек од 7. века то постаје устаљена пракса. Конфучије је живео у другој половини 6. и у првој половини 5. века пре нове ере, али је његов утицај почео да јача тек у 2. веку пре нове ере под династијом Хан.

(Блог Небојше Катића)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u