Кинески тренутак истине

Кинески тренутак истине

1 септембра 2015

nebojsa-katic_067890Пише: Небојша Катић

Да ли последња збивања на кинеским финансијским тржиштима – велики пад вредности берзанских акција и девалвација јуана – коначно дају за право западним критичарима кинеског модела развоја? Да ли је реч о најави нове велике економске кризе?

Има већ две деценије како неке од скептичних, често и злурадих западних анализа исказују резерву према кинеској економској будућности. У почетку су оспораване кинеске стопе раста и њихова висина је проглашавана за статистичку обману. Касније, када је фантастичан успон кинеске привреде постао више него очигледан, статистика раста је признавана, али се критика усмерила ка неодрживости кинеског економског модела.

У последњих 35 година кинеска привреда је расла по просечној стопи од преко девет процената годишње. Тако висока стопа у тако дугом периоду јесте спектакуларна чак и за високе стандарде источне и југоисточне Азије. Кина је постала не само индустријска велесила и шампион модернизације већ је 2014 (мерено паритетом куповних снага), по висини укупног БДП, претекла и САД.

Нико у Кини није имао илузију да се рекордне стопе раста могу одржавати у недоглед. Било је такође сасвим јасно да ултра брзи и усмеравани кинески развој нужно ствара неравнотеже и деформације у економском систему. О томе су отворено говорили и кинески политичари. Непознаница је била везана за тренутак када би могла почети нова фаза споријег раста, у ком опсегу ће се тај раст кретати и, најважније, како ће се Кина носити са структурним проблемима насталим у овом вишедеценијском периоду огромног раста [1].

КИНЕСКЕ НЕВОЉЕ ДОБРОДОШЛЕ ЗАПАДУ

До успоравања привредног раста долази од 2012. Стопа се спушта испод осам процената, а пројекције почивају на очекивању да ће се стопе раста до краја ове деценије стабилизовати на нивоу 6-7 процената годишње. И овако снижене стопе раста остају веома високе и недостижне за било коју иоле развијенију државу. Предвиђени сценарио би требало да доведе до мирне поступне стабилизације економије, али и да остави довољно простора економској политици да отклони нагомилане неравнотеже у систему.

Кинеске власти су систематски и поступно кренуле са отклањањем свих фундаменталних економских неравнотежа, покушавајући да економију, чије су погонско гориво биле инвестиције и извоз, уравнотеже стимулисањем раста домаће потрошње и развијањем услужног сектора [2]. Између осталог, Кина се врло интензивно бави и дуго занемариваним проблемом екологије. Наравно, по кинеском обичају који се до сада показао мудрим, све ове реформе се спроводе опрезно.

Динамичан економски раст и развој капитализма довели су и до крупних социјалних деформација – до бујања корупције, до великог нарастања социјалних разлика, до бахатог понашања провинцијских функционера и до злоупотреба у које ни Пекинг није имао довољно увида. Кина се и са овим огромним проблемима ухватила укоштац и покушава макар да их ублажи. Кинеском руководству је јасно да ће успоравање раста све ове проблеме учинити драматичнијим, да ће незадовољства расти угрожавајући социјалну стабилност и да ће све то дати нови подстицај политичким протестима, одакле год да буду инспирисани.

Паралелно са економским успехом и упркос бројним критичарима кинеског модела, у делу академских (и не само академских) структура, расло је поштовање за кинески меритократски политички систем, који је креирао економско чудо и обезбедио да земља не доживи тужну, колонијалну транзициону судбину осталих социјалистичких држава.

Велика рецесија, која је почела 2007-2008, довела је до озбиљног глобалног разочарења у политичке и државне институције Запада, показујући да овим државама управљају брутални центри моћи, који испод демократског покривача контролишу политички систем и медије и којима демократска јавност заправо не може ништа.

У глобалном хаосу последњих година чинило се да је Кина поуздана оаза стабилности, да кинеска власт одлично контролише економске и друштвене процесе и да има јасну дугорочну развојну стратегију. Не само да се кинеско руководство сматрало компетентним, готово непогрешивим, већ се и кинески државни модел почео доживљавати као потенцијални глобални узор и путоказ, насупрот компромитованом нелибералном моделу.

Оваква перцепција Кине и њеног система није могла радовати све оне центре моћи који говоре да смо на крају историје, да постоји само један друштвени и економски модел који је супериоран и трајно одржив – увек и свуда. У том су контексту последње кинеске невоље више него добродошле, а медији су спремни да нас о томе ревносно извештавају. Драматизација кинеске берзанске кризе је добила необично убрзања и катастрофичне интерпретације.

ГРОТЕКСНЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ НА ЗАПАДУ

Каква се то катастрофа догодила у Кини када се говори о томе како „свет“ губи поверење у кинеске власти? Како се то кинеска криза може прелити на остатак света и изазвати рецесију попут оне из 2009?

Средином јуна ове године индекс берзе у Шангају достигао је свој историјски максимум, после кога је уследио велики пад, или, како се то берзанским жаргоном каже, уследила је велика корекција. Пад кинеске берзе се пренео и на остатак света и све велике берзе су прошле кроз неколико дана панике и великих падова какви одавно нису виђени.

Од средине 2014. до јуна 2015. индекс берзе је порастао за око 150 процената. Овај сулуди шпекулативни скок је прошао без реакције кинеских власти и та пасивност је вероватно највећа грешка коју је Кина направила, бар у последњој деценији. Још горе, када је велики пад почео, држава је реаговала панично, покушавајући да га заустави „на силу“ [3]. Окаснела и безуспешна, ово је вероватно била прва снажна интервенција кинеских власти која није дала резултате. То су, разуме се, сви приметили, као што су приметили и панику и недовољну промишљеност целе акције.

Пад берзе је довео до одлива капитала, до слабљења јуана, и Кина је, први пут у последњих двадесетак година морала да изврши девалвацију од два процента и да прошири маргину дневних осцилација курса за два процента. Јуан је и даље остао под притиском и Кина данас мора да продаје део својих импресивних девизних резерви како би своју валуту бранила од новог пада [4].

И поред свега, пад берзе је драматизован преко сваке мере. (Узгред, индекс кинеске берзе је и после пада од преко 40 процената данас на истом нивоу на коме је био и почетком ове године.) Како би се лудовање кинеске берзе представило као катастрофичан економски феномен, шпекулише се да кинеска привреда драматично успорава, да ће овогодишњи раст бити можда шест процена (а не седам, како је планирано), да све то може изазвати велику глобалну кризу итд. (У позадини ове аргументације је чувена теза о великој мудрости и непогрешивости берзи, теза по којој берзе пре других „виде“ оно што се спрема.)

Дакле, ако кинески привредни раст можда не буде седам процената већ „само“ шест, то онда може бити извор великих зала са којима ће бити суочена светска економија. Гротескно.

ПОЗАДИНА АНТИКИНЕСКЕ КАМПАЊЕ

Лоше стање светске економије је пре свега везано за вишегодишњу стагнацију највећих светских економија и за чињеницу да су после периода лудог штампања новца са слабим резултатом западне економије остале без идеја. Продуктивност стагнира, задуженост држава расте, стопе раста су веома ниске. Неке од највећих економија не могу да добаце ни до два процента годишњег раста (Немачка, Француска, Италија, Јапан), док се друге сматрају изванредно успешним када ту границу пребаце за који промил (Канада и Велика Британија) или чак за цео проценат (САД).

Шта може бити у позадини кампање која Кину покушава да представи као највећу опасност по светску економију?

Са различитих страна већ дуго стижу гласови да свет убрзано тоне у нову велику кризу, или друго полувреме Велике рецесије. Експанзивна монетарна политика је, као и пре, стимулисала шпекулативну, а не реалну економију. Готово да ниједан од фундаменталних проблема који су претходили и који су изазвали Велику рецесију није отклоњен. Најбољи начин да се то сакрије је да се кривица преусмери на другу страну, на пример, на кинеску. Глобални медији имају велико искуство у овој врсти „специјалних“ операција.

При томе, ако би се кинески проблеми и слабости пренаглашавали и непрекидно вукли по новинама, ако би се будућност кинеске економије доводила у питање, тада би логиком тржишта и тржишних очекивања, Кина заиста могла имати све више проблема. Колико Кина буде слабила, толико ће САД јачати и поново бити једина сигурна лука за капитал и прави економски модел. Подједнако важно, економска слабост Кине би неминовно успорила и њен успон као војне силе и стожера БРИКС.

У таквом сценарију, сви би брзо заборавили 35 година чудесног развоја, заборавила би се конструктивна кинеска улога у савладавању велике кризе југоисточне Азије из 1997, заборавила би се и огромна кинеска помоћ да се последице Велике рецесије смање. Неолиберални Запад би прогласио победу, а кинески углед стваран деценијама био би озбиљно нарушен.

Можда ће Кина из ове берзанске кризе извући важну поуку. Већ годинама, и споља, али и изнутра, Кини се саветује финансијска либерализација. Речју, Кина би требало да подигне камате, да отвори свој финансијски систем, да га либерализује, дерегулише, и саобрази га западним узорима. И све то, разуме се, што пре и што брже!

За економију каква је кинеска то би била фатална одлука и по својим ефектима би подсећала на економске шок-терапије, кроз које је прошао исток Европе. Кина је током овог лета окусила моћ шпекулативних финансијских токова, и то на нивоу релативно неразвијеног и затвореног финансијског тржишта. Шта би се тек догодило да Кина нема систем капиталне контроле?

Кина је и даље сиромашна земља, њен БДП по глави (на бази куповне моћи) је четири пута нижи од америчког. Развој финансијских тржишта, институција и културе је процес који тражи време, у кинеском случају вероватно деценије, тражи релативно висок доходак по глави и, можда најважније, тражи велико искуство које Кина на финансијском сегменту још увек нема. Ако Кина буде урадила ваљану и хладну анализу последњих финансијских догађања, можда ће од ове кризе бити чак и више користи него штете.

Биће интересантно видети какве ће последице ова криза оставити на кинеске центре моћи и на стабилност политичког система. Ко ће и да ли ће бити смењен, да ли ће доћи до промена у влади, да ли ће доћи до промена у кинеској централној банци, на пример?

Када је Србија у питања, биће интересантно видети да ли ће се појавити аналитичари који ће сеирити над кинеским мукама, као што су ономад сеирили над грчким, критикујући при томе кинески модел развоја и држећи се строго партијске линије коју намећу западни медији.

________
Напомене:

[1] Кинески индустријски капацитети су предимензионирани у условима спорог раста светске економије. Улагања у некретнине су се отела контроли и огроман број изграђених станова нема купце. Унутрашња задуженост грађана и привреде је страховито порасла у последњих седам година и достигла је ниво од око 250 процената БДП. У Кини је створен и доста јак неформални финансијски сектор који оперише у сивој зони, који је ризичан и који није под контролом централне банке итд.

[2] Кинеске инвестиције су у последње три и по деценије износиле у просеку око 40 процената БДП годишње, док је стопа штедње била у просеку око 41 процената БДП. У последњих седам година инвестиције су у просеку на нивоу од око 47 процената БДП, док је штедња око 50 процената БДП. Реч је о готово невероватним цифрама, које су готово два пута веће од истих показатеља за развијене западне економије. (Илустрације ради, инвестиције у Србија су у последњих седам година око 20 процената БДП, док је штедња око 11 процената.)

[3] Кинеска је влада је покушала да кроз државне „играче“ огромним куповинама акција заустави пад, истовремено суспендујући продају акција великих компанија у којима држава има већинско власништво.

[4] Кина је присиљена да девалвира јуан и због разлога конкурентности. Простор за кинески извоз се сужава будући да је опоравак светске привреде спор. Ова 2015. може завршити и са апсолутним падом светске трговине. Истовремено кинески западни конкуренти и Јапан поготово, кроз монетарну политику намерно слабе и депрецирају своје валуте, додатно угрожавајући кинеску конкурентност. Да парадокс буде већи, упркос реалном апрецирању јуана од готово 25 процената у последњих пет година, управо се Кина рутински оптужује за манипулисање и потцењивање курса јуана.

(Блог Небојше Катића)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u