Ко с ђаволом тикве сади…

Ко с ђаволом тикве сади…

24 новембра 2015

Milorad Vucelic 237z7Пише: Милорад Вучелић

Зло се обзнанило 13. новембра ове године у Паризу. У ужасу који је обузео највећи део света није могло да се не разабере сећање на правовремено српско упозорење и сада већ окаснели прекор: Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се лупају.

О париским догађајима, њиховој природи и позадини, као и о починиоцима злочина, читаоци „Печата“ могу да се подробније и целовито обавесте читајући текстове који заузимају готово половину овог броја нашег недељника.

Нашој јавности се, преко „Политике“, обратио и један „француски пријатељ“, писац и шеф редакције „Фигаро магазина“ (да оног, баш оног, нама добро знаног „Фигароа“!) Жан-Кристоф Буисон, и са пословичном лакоћом изрицања отворено поменуо Босну и Косово „где смо пре 25 година подржали погрешну страну. Преварили смо се у томе ко су нам непријатељи“.

Ето, ту истину, то закаснело и одговорно признање, добили смо за све оно што смо преживели у протеклих четврт века, и то тек када је код њих ђаво дошао по своје. Савезници и непосредни извршитељи ђавољих планова нису желели да виде да су се у БиХ против Срба борили бројни муџахедини. Нису помагале њихове слике и снимци са одсеченим људским главама, ни то што им је одсечена људска српска глава служила као фудбалска лопта. Нису чули уредницу немачког „Шпигла“, која је јавно сведочила да је у Сарајеву ратних деведесетих срела Бин Ладена. Нису хтели да чују и виде доказане тврдње новинских и телевизијских репортера са терена да се на страни босанских муслимана бори на стотине муџахедина и талибана. Нису помогли нити помажу сва накнадна и документована сазнања и бројни необориви докази и налази.

Тада полетна и поново уједињена Немачка на путу ка европском вођству, а рушећи примат Француске у сваком погледу, све под сталним покровитељством Сједињених Америчких Држава, прогласила нас је за непријатеље и у обрачуну са нама послужила се агресивним исламом и декларисаним терористичким организацијама. Српски политичари који су им стајали на путу обарани су са власти, а неки од њих су трагично завршили.

Сви српски медији који су објављивали истину, што је сада изашло на видело и што је јасно целом свету, били су жестоко нападани за говор мржње и ратно хушкање, и та оптужба упркос свему и данас опстаје у делу другосрбијанске такозване интелигенције, а да о француским интелектуалним перјаницама на челу са Бернаром Кушнером и Бернар-Анријем Левијем (обилато подмићеном исламистичким парама и дворцем у једној арапској земљи) и не говоримо. И многи други код нас, а не само другосрбијанци, користили су овакве лажи као згодно образложење за рушење сваког српског режима који је био брана претечама и оснивачима данашње Исламске државе.

Ако се већ нису покајали, ево им сада прилике. Лакше ће им ићи са Паризом данас него са Србијом пре четврт века. Лакше ће кликтати да се „Европа брани у Десетом арондисману“ данас него да и помисле да се Европа бранила на Косову или у Босни јуче, и да су је бранили Србија и Срби.

Нема у савременој историји и географији зла ниједног места где ликови попут Бернара Левија, Бернара Кушнера, са или без „лекара без граница“, са или без његове супруге и телевизијске водитељке Кристин Окрант или Алена Финкелкраута нису посејали своја злодела и оставили своје посетнице. Увек, и углавном уз велико одобравање француске и западне, а и те како и српске јавности. Због тога заслужују да се бар онако овлаш позабавимо неким од тих ликова. Поготово због тога што су они прави прототип по којем су прављени и наши бројни другосрбијански „интелектуалци“ и друга невладина „елита“.

Пре само месец дана Леви је нападао Владимира Путина што својим акцијама у Сирији „слаби демократску опозицију која се бори против Асадовог режима“, и додао да правдањем Путинових поступака „Европа ризикује да прокоцка безбедност на којој почива њен просперитет“. Уместо критичког коментара о моћи уочавања и предвиђања овог француског аналитичара, довољно је рећи да је данас после злочиначког похода исламиста на Париз званична и већинска Француска иницијатор стварања велике коалиције Русија, Америка и Француска за борбу против Исламске државе.




Зло је било довољно препознатљиво по оноликим париским невиним жртвама, али своје право лице показало је тек када су се на париском Тргу Републике посредством Си-Ен-Ена појавила лица Кристијан Аманпур и Бернар-Анрија Левија, као својеврсних спонзора Исламске државе, да би Французима и делу света објаснили шта се то и зашто догодило. Надамо се да је сам поглед у овај сатански пар гласника смрти Французима разјаснио да их је задесила чак и већа несрећа од ове која их је већ снашла, и да су пред њима аутентични виновници зла и да ће управо и због њих призвано зло још трајати.

Поменутог Бернара Кушнера, који се заједно са његовим „лекарима без граница“ деведесетих прославио по париској плакатској акцији упоређивања Слободана Милошевића са Адолфом Хитлером, бираним речима смо описивали пре готово шест година. Повод је био његов грохотан смех на помен Жуте куће. Смеје ли се Кушнер данас? Смеју ли се његове колеге париски „јавни интелектуалци“, или им се осмех на лицима следио? Кушнер је тада био министар иностраних послова и боравио је у Грачаници. Подсетили смо да је свој антисрпски злочиначки подухват почео као „лекар без граница“, а онда га наставио као први високи представник за Косово, па се обогатио поставши велики деоничар мобилне телефоније на Косову; наставио је тако до данашњег дана, на разним функцијама истрајно показујући своје дубоко антисрпство и велику љубав и приврженост независности Косова. Некадашњи председник Француске Никола Саркози је такође био слаб на паре, али Гадафијеве, кога је после добијених милиона евра ликвидирао како би прокрчио пут Арапском пролећу или Исламској држави.

Нимало случајно, његов колега по одговорности за зло које нас походи, поменути Леви, колико јуче написао је да је америчко бомбардовање цивилне болнице „лекара без граница“ у Кундузу само „брљотина Америке“. Нико до париске трагедије није ни поменуо страдање путника у руском авиону које су изазвали терористи Исламске државе. Наравно да се трагедији Руса отворено и бестидно ругао чувени француски и париски „Шарли ебдо“, баш као што се нешто пре тога изругивао мртвом сиријском дечаку. И умало да се и поново не заори са разних и француских и белгијских и београдских страна „Ја сам Шарли“!

И онда се након слављења оваквих поступака и „вредности“ у ЕУ чуде што неко и после треће генерације није интегрисан у постојеће друштво и културу и нове вредности. Како то да неко није интегрисан у државе које примењују брутални силу како им се прохте, а да се при томе лицемерно позивају на људска права и демократију? Како то да се неко не интегрише у државе које бомбардују како и кад им се прохте кршећи међународно право? Како је могуће да ником интегрисаном и неинтегрисаном није пало на памет да се упита зашто се није састао Савет безбедности Уједињених нација и чему он онда служи? И зашто се одлукама ЕУ и Запада игнорише Резолуција 1244 СБ о Косову. Хоће ли се њеним поновним уважавањем доказати да се неко дозвао памети и схватио да је био на погрешној страни!

Неко помало циничан, али само помало, лако би могао да упита западну јавност и политичаре шта их је руководило у агресивном предлагању да Косово постане члан Унеска? И да истовремено у име њих одговори на следећи начин: руководило нас је то што знамо да исламисти тренутно бирају само „меке мете“ као што су људи и становништво уопште, и да тренутно нису заинтересовани за рушење културних споменика у Европи! Зато огранцима ИСИЛ-а треба у руке дати Дечане и Љевишку!

Шта ће нам сада рећи домаћи НАТО лобисти и како ће објаснити да је „чланство у НАТО гарант сигурности и стабилности“. Зашто се данас по европским градовима отказују фудбалске утакмице због сигурности гледалаца, а пре само неколико месеци Фудбалска репрезентација Србије је кажњена због албанског дрона, који је могао бити натоварен експлозивом или бојевим отровом, а и публика је могла бити узнемирена, баш као и она у Паризу када је ушла на фудбалско игралиште? Откуд некоме у Београду уопште идеја да се поводом терористичког напада на живот цивила у Паризу из сећања призове Гаврило Принцип!

ОВК на Косову је био на америчкој и европској листи терористичких организација све до тренутка док се Ричард Холбрук није изуо и у чарапама ушао у легло ове злочиначке терористичке организације и банде тајно обучаване широм Запада. Холбруков корак у чарапама био је одлучујући корак којим су се терористи претворили у борце за слободу. Свака легална и легитимна борба против тероризма била је окарактерисана као хуманитарна катастрофа. Наставак је опште познат. У том наставку поред нас и Слободана Милошевића страдали су и Гадафи и Садам Хусеин и Хосни Мубарак и њихове државе и становништво. Када је Асад дошао на ред, Русија је одлучила да прекине овај крвави низ, и стане на пут стварању Исламске државе, чији је прави утемељивач нико други него Запад на челу са Америком. Створили су прави систем зла, али им се оно отело и стигло у њихову кућу потврђујући нашу стару изреку: Свака сила за времена а невоља редом.

Колико јуче ЕУ није хтела да види да је нагли и изненадни талас албанских избеглица са Косова, које су се у једној идеалној секунди опсетиле да живе у економској кризи, био само генерална проба за вишемилионски избеглички талас који је уследио последњих месеци. Ова албанска избегличка најезда као што је и почела, нагло је као по команди и окончана, и то опет у једној идеалној секунди. Нема више економске кризе на Косову, али има сузавца у назовипарламенту, и уставног суда у недефинисаној творевини.

Та врста територијално неодређених и флуидних творевина које се фактички и голом силом увећавају на рачун већ постојећих држава што карактерише ИСИЛ, своју је генералну пробу доживела и доживљава управо на Косову. Данас Исламска држава сутра велика Албанија. Ко то не види данас, бојим се да много штошта неће ни видети. А ко то заиста види, мора и показати тако што неће поново изабрати погрешну страну.

(Печат)

KOMENTARI



Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u