Коме би наздравио Хемингвеј

Коме би наздравио Хемингвеј

30 јула 2015

fidel-i-hemingvejВече уочи  његовог 116. рођендана више од 500 званица било је у прилици да на пријему у кубанској амбасади у Вашингтону, попије мохито, тачно онакав какав је волео да пије Ернест Хемингвеј док је живео на Куби. Стекло се у том импровизованом бару, унутар старог здања кубанске амбасаде надомак Беле куће, који носи име једног од највећих америчких писаца, толико историјских, савремених, културолошких, политичких, уметничких симбола, да је готово немогуће разлучити шта је алкохол, а шта трезвеност, шта су звона а шта стварност, и коме би у част Папа Хемингвеј подигао чашу да је имао прилике да види да су Америка и Куба после више од пола века решили да се помире и обнове дипломатске односе.

Кад се присећају Хемингвејевог бурног живота, биографи најчешће говоре о његовом авантуристичком духу, о пасијама за шпанску кориду, лов у Африци, његовим страственим везама и прељубама, пријатељству и свађама са уметницима  Изгубљене генерације,  о ићу и пићу у Мадриду и Паризу, о ратовима и извештавању из Старог света, а много мање се зна о његовим стварним везама са Кубанцима. Хемингвеј је отишао са Кубе  у јулу 1960. Из Хаване се  са својом трећом женом Мери, уселио у кућу у Кечуму у Ајдаху.  Другог јула 1961. устао је веома рано, отишао у подрум како би из ормана извадио пушку, попео се степеницама и поред улазних врата пуцао је себи у главу. Убио се тачно годину дана пошто је отишао са Кубе где је провео највећи део свог стваралачког живота. Иако то можда нема много везе са тешким психичким кризама од којих је патио, Хемингвеј је решио да оконча свој живот у 61 години у исто време  када су се потпуно прекинуле везе између његове две домовине- Кубе и Америке.

Да ли се Хемингвеј дивио команданту Фиделу Кастру или је жалио за мање револуционарним временима када је могао да да се бори са својим демонима и да не обраћа пажњу на свакодневне патње кубанске сиротиње у време диктатора Батисте.

Фидел Кастро и Ернест Хемингвеј никада нису били пријатељи а срели су се само једном. То се десило 15. маја 1960. године када је Фидел позван да буде судија на годишњем такмичењу у риболову у Хавани. Кастро је инсистирао да учествује у такмичењу. Послужила га је почетничка срећа и освојио је риболовачки трофеј. Тада се поздравио са Хемингвејем.  Као познавалац и љубитељ лепе књижевности, Кастро је изразио своје дивљење према делу америчког нобеловца. Многобројне фотографије на којима су заједно „два велика брадата човека”, два безгранична суперега , потичу из тог кратког и успутног сусрета.

Нешто мало  више о односу америчког писца према револуцији може се сазнати из текста( објављеног 1990. у америчком недељнику „Њујоркер”) Јакоба Тимермана  аргентинског писца и новинара, некадашњег посредника у сусрету  између изасланика Џона Кенедија и Че Геваре.  Уз Фидела Кастра и Че Гевару , на Куби се промовише  једино још обожавање  Ернеста Хемингвеја, примећује Тимерман који је због левичарских идеја био мучен у тајним логорима у време војне диктатуре раних осамдесетих.  Тимерман међутим оцењује да се „култ Хемингвеја ствара ради туристичке промоције и пропаганде“.

„Револуционари никада нису имали симпатија за Хемингвеја. Он није био заинтересован за ову државу… за борбу против Батисте,  или за брадате герилце са Сијера Маестре… Откако је извршио самоубиство 1961. у Хавани се безуспешно трага за  знаковима Хемингвејеве наклоности према новој Куби, тражи се нека изјава или бар путоказ. Иако званична Хавана никад то није експлицитно утврдила, туриста на Куби стиче утисак да је Хемингвеј подржавао Фидела Кастра, и да је овај писац део кубанске револуције. Истина је, да режим никада није успео да утврди ниједну чврсту нит која би Хемингвеја повезивала са Кастром.”

И Тимерман потврђује да су се Кастро и Хемингвеј срели само једанпут на такмичењу у риболову које је одржано у част Ернеста Хемингвеја. Тада је часопис „Лајф” објавио једну од фотографија и забележио куртоазне реченице које су ова двојица разменили . Хемингвеј је победнику предао пехар и тада му је Фидел рекао: Ја сам новајлија у овом спорту. Писац му је одговорио да је то онда почетничка срећа.

Највећи латиноамерички писац, колумбијски нобеловац Габријел Гарсија Маркес, дивио се Хемингвеју, и остао је до краја лојалан свом интимном пријатељу Фиделу Кастру чију је револуцију из свег срца подржавао. Али и поред најбоље воље, ни Маркес није успео да пронађе сигурније индиције које би указивале на Хемингвејеву подршку новој Куби. У прологу за обимну књигу Норберта Фуентеса који на 700 страница разматра живот америчког писца на Куби, Маркес између осталог пише да нема никаквих индиција да је Хемингвеј покушао да ступи у контакт са „кубанским интелектуалним и уметничким круговима који су упркос понижавањима и прогонима (у време Батистине диктатуре) били најактивнији на целом континенту. ”

Другом приликом Маркес описује свој сусрет са Хемингвејем у бару на париском булевару Сан Мишел, и потом наставља да оцењује Хемингвејев стил:„На пашњацима Кеније, после само једног погледа, он (Хемингвеј) је постао власник тамошњих бивола и лавова, и најсложенијих тајни уметности лова. Постао је власник бораца, боксера и тореадора, уметника и пиштољаша који су постојали само један тренутак пре него што су пали у његово власништво…” Маркес додаје да су„ Италија, Шпанија , Куба” , да је „ пола света” препуно места која су у поседу Ернеста Хемингвеја. Да је та места амерички писац само погледао и она су постала препознатљива по њему.

Колумбијски писац помиње и финку Вихију, кубанско уточиште Ернеста Хемингвеја, која и после његове смрти, „живи Хемингвејевом душом, у његовом поседу”.

Али остаје без закључка о томе да ли је Хемингвеј поштовао или ниподaштавао кубанску револуцију. Једино је за свог пријатеља Фидела Кастра био сигуран да се дивио делу Хемингвеја:

„Пре неколико година ушао сам у аутомобил Фидела Кастра- страственог читаоца -и на седишту сам видео једну књижицу у црвеном кожном повезу. „То је маестро Хемингвеј”, рекао ми је Кастро”.

Хемингвеј је нобелову медаљу коју је добио када је написао„ Старац и море” према казивању , оставио на дар пред једним кубанским афробожанством.

Данас би вероватно попио мохито у једном од њему омиљених барова у Хавани, и не би га нимало интересовао свечани пријем у кубанској амбасади у Вашингтону, где се под његовим именом служи мохито, у знак обнове дипломатских односа.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u