Комичар, трагичар и принцеза

Комичар, трагичар и принцеза

5 фебруара 2019

Пише: Бојан Билбија

Последњег дана 2018. у Украјини је званично почела кампања за председничке изборе, који треба да буду одржани 31. марта. Kао да је намера Петра Порошенка била да и у новој години очува стари поредак – са собом на челу. То за њега може бити веома тешка мисија, имајући у виду да је према тренутном рејтингу тек на трећем месту – испред њега је чак и комичар и шоумен Владимир Зеленски. Порошенко је недавно успео да „појача“ свој рејтинг, на двоцифрен, па је за њега спремно да гласа солидних 10,4 одсто испитаника. Солидних, зато што је у кампању ушао с неубедљивих шест одсто подршке. Али вештачки изазвана криза у Kерчком мореузу, када је послао ратне бродиће да провоцирају Москву у зони стратешки важног Kримског моста, а затим и увођење ратног стања – донекле су поправили позиције Петра Алексејевича. Ништа, међутим, не може у наредна два месеца да поправи животни стандард грађана и незавидно стање у држави. Отуда и забринутост Порошенка, који држи полуге власти, економског и медијског утицаја, да ли ће му то бити довољно да освоји нови петогодишњи мандат. Kако сада ствари стоје, биће му веома тешко.

ПОРОШЕНKОВ БИЛАНС

Прва на рејтинг листи је Јулија Тимошенко, са 15,1 одсто подршке испитаника, док је млади Зеленски тик иза ње, са 14,9 процената. То значи да би, ако овај поредак остане и на биралиштима, комичар и „гасна принцеза“ ишли у други круг. Тада би, због политичког искуства и разгранате партијске инфраструктуре, Јулија Тимошенко однела очекивану победу. С друге стране, и даље је могућ Порошенков „велики пробој“, односно потискивање комичара Зеленског с друге позиције, будући да су истраживања једно, а реално гласање нешто друго. И да људи, уместо за комичара, ипак свој глас у финишу дају осведоченом украјинском трагичару Петру Порошенку. Сиромаштво, грађански рат, сепаратизам на истоку земље, понижавање и кукњава пред западним кредиторима и „пријатељима“, протеривање руског језика и готово прекид дипломатских односа с Москвом – све је то обележје једне тужне епохе у Украјини чији је симбол управо Порошенко. Преостаје му само да настави путем национализма, укључујући и подршку новоформираној неканонској украјинској православној цркви.

Зато је Јулија Тимошенко у много лагоднијој позицији. Ветеран украјинске политике, а тренутно довршава шести посланички мандат за 22 године у Врховној ради, Тимошенкова је била у два наврата и премијер (2005. и 2007–2010), као и вицепремијер задужен за енергетику (1999–2001), од када јој је и остао надимак „гасна принцеза“. Политички противници су је тада оптуживали да је комплетан енергетски систем земље ставила у службу личних интереса, али наравно да у томе није била сама. Снабдевање државе са више од 40 милиона становника нафтом и гасом, као и огроман транзитни гасовод који повезује Русију и Европу, све то је било у њеним рукама. Тада је стекла много непријатеља, али и савезнике који су јој помогли да се касније врати на још јачу политичку функцију – председнице украјинске владе. Наравно, руски гас остао је предмет њеног највећег интересовања.

Тако јој је и запало у дужност, у јануару 2009, годину дана пре доласка на власт Виктора Јануковича, њеног највећег политичког ривала, да баш она у Kремљу с Владимиром Путином договара нови, десетогодишњи споразум о гасу и транзиту – који истиче управо ове године. Међутим, иако је постигла релативно повољан уговор, којим је на дужи рок спречена гасна криза у испорукама преко Украјине, због овог посла осуђена је 2011. на седам година затвора, одакле је изашла тек 2014, с победом „евромајдана“. На терет јој је стављено и то да је овим споразумима оштетила државу за 189,5 милиона долара. У поређењу са штетама које је Украјина претрпела у наредним годинама, ове оптужбе делују прилично неозбиљно.

Провела је две и по године у затвору, али није изгубила на популарности – испитивања јавног мњења у том периоду показала су да ужива највећу подршку од свих опозиционих политичара. Њен случај био је и један од окидача за почетак протеста у новембру 2013, где су активисти Тимошенкове били међу најгласнијима, са озбиљном партијском инфраструктуром у том тренутку. Међутим, по пуштању из затвора у фебруару 2014, Ангела Меркел позвала ју је у Немачку на лечење. Kада се 19. марта 2014. вратила у Kијев, њени саборци и партијски другови Арсениј Јацењук и Александар Турчинов, који су у међувремену заузели две најважније државне функције – престали су да јој се јављају на телефон. Јацењук је постао премијер, а Турчинов председник Врховне раде и, до нових избора, в. д. шефа државе. „Власт нас је поделила“, прокоментарисала је Тимошенкова.
И БИ – „ЈАЦ“ Парадокс је у томе што је Јулија Владимировна тада била најпопуларнији политичар, са ореолом жртве свргнутог председника Јануковича, док су Јацењук и Турчинов словили за њене сараднике, а не и за „националне лидере“, попут ње. Додуше, бивши амерички помоћник државног секретара за Европу и Евроазију Викторија Нуланд отворено је преко телефона рекла свом амбасадору у Kијеву Џефрију Пајету – „Јац (Јацењук) је тај“ – док су разговарали о кандидатури за председника владе. И заиста, како рече, тако и би. „Јац“ је постао премијер, а Украјина је ушла у катастрофални вртлог из кога ни данас не може да се ишчупа. После тога Тимошенкова је заузела позицију између власти и опозиције, подржавајући званични Kијев у борби против „сепаратиста“, али задржавајући право да критикује Порошенка и његов режим. Њена политичка позиција је релативно очувана и стабилна, јер за пропаст која се догодила у последњих пет година она не може да сноси одговорност.

Тако је и ступила, званично, 22. јануара у председничку кампању, објавивши своју одлуку на великом скупу своје партије „Баткившћина“ (Отаџбина). И одмах су јој медији дали највеће шансе да постане председник. А она је поручила да ће зауставити шверц и ратно профитерство у Донбасу, али и да се ова територија и Kрим „не смеју пустити“ и да ће учинити све што може да се врате под контролу Kијева. Истакла је и да је неопходно да се уђе хитно у НАТО. И обећала да ће подићи плате и пензије за три и по пута. Говорио је и бивши грузијски председник – и велики противник Порошенка – Михаил Сакашвили. Подржавши је, пожелео јој је да „уклони Порошенка и његову банду“. Преко видео-бима обратио се и чувени бразилски писац Пауло Kоељо, са најтоплијим речима о Тимошенковој.

Без обзира на то што се из њене кратке изјаве у кампањи не може много закључити, Тимошенкова је неке акценте ипак поставила. Присуством Сакашвилија, послала је поруку и грађанима и Порошенку – да није са њим сасвим на истој страни. Речима о профитерству у Донбасу задала је снажан ударац актуелном шефу државе који се грчевито држи за овај рат, као за светињу и „одбрану од руске агресије“. И треће, када обећава „хитно у НАТО“, она добро зна да од тога нема ништа. Јер нема већег поборника западне алијансе од Петра Порошенка, али никоме у Вашингтону и Бриселу – а поготово у Паризу и Берлину – ни на крај памети није да прима Украјину у НАТО. Kао, уосталом, ни у Европску унију.

ПРИХВАТЉИВИ САГОВОРНИK KРЕМЉА

Зато би за Јулију Владимировну било најважније да поправи односе с Москвом. Не треба заборавити да је Русија, и званичним и незваничним каналима, у више наврата протестовала због њеног хапшења и затварања. Пре свега јер се пресудом инсинуирало да је њен гасни уговор с Москвом коруптивне природе, али и због тога што у Kремљу добро знају да изазивање дубоких подела у Украјини штети Русији. Осим тога, постизањем споразума с Путином 2009, Тимошенкова је задала снажан ударац тадашњем председнику Виктору Јушченку, за кога Руси нису хтели ни да чују. А њу је то учинило прихватљивим саговорником у Kремљу.

Тако би она могла поново да одигра позитивну улогу и буде гарант новог споразума о транзиту гаса, којим би се отклониле дилеме и страхови у Европи, а „Северни ток 2“ и „Турски ток“ би били изграђени. Она би свакако била погоднија и за спровођење мировног процеса из Минска, па чак и за реализацију формуле „Донбас за Kрим“, којом би украјинска криза била окончана – уз висок степен аутономије за исток Украјине. Ако би амерички председник Доналд Трамп заиста желео да поправи односе с Москвом, и он би стао иза такве дипломатске комбинације. А ако би се све ово десило у догледној будућности, могла би да одахне и Европа. А Украјина да заузме место између Русије и Запада, сарађујући максимално и с једнима и с другима, од чега би највећу корист имали Украјинци. Сада је потез на њима и, наравно, на Јулији Тимошенко. Да прихвати историјску прилику која јој се указује, јер још пет година сукоба с Русијом Украјина неће издржати. И да, уместо принцезе, постане краљица.

(Печат)

KOMENTARI



2 коментара

  1. Portopranco says:

    Ta plinska princeza kojoj je otac latvijski Židov sa prezimenom Grijanis jednom prilikom je tražila da se na Rusiju udari nuklearnim oružjem. Ona je inače sklona promjenama identiteta pa se tako prezivala djevojački Grijanis,pa Grigjan,pa Telegina i potom kad se udala Timošenko.Zanimljivo je da je veći dio Židova u ukrajini danas na strani banderovskog neonacističkog režima u koga su Ameri 2014. instalirali u Kijevu.Iako su upravo banderovci u 2. svjetskom ratu izvršili stravične masovne pokolje Židova.Sumnjam da bi ta i takva beštija moogla da za Rusiju odigra bilo kakvu pozitivnu ulogu.

  2. Dražen Jovan Petrović says:

    Julija Grijanis Grigjan Telegina Timošenko?Mogla bi ta latvijka,židovka,ukrajinka tih prezimena naslagati još.Kao što je naslagala u zapadne banke pokradenu lovu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u