Крвници и заморчићи

Крвници и заморчићи

18 новембра 2015

Aleksandar-Apostolovski-velikaПише: Александар Апостоловски

Бројећи коначне жртве, бележећи потресне исповести преживелих и тражећи било какве поуке у париском масакру, свет се налази пред великим изазовом. Ни политичари који доносе одлуке, махом погрешне, ни уплашени грађани метропола, ни путници који масовно отказују туристичке аранжмане, од Барселоне до Венеције, као ни аутистични становници друштвених мрежа, не смеју направити грешку и погрешно препознати ислам као зло. Није зло у Алаху, него у исламском радикализму.

После шока који је прерастао у свеопште изливе солидарности са Француском и страдалима, уследиле су и недоличне реакције у којима се не скрива задовољство што су жртве пале у туђем дворишту. Па макар то били и плочници Париза. Коме су било шта скривили људи различитих националности, боје коже и бога којем се моле? Никоме, наравно. Зато терористи бирају тај обичан свет за мету. Зато што их је најлакше напасти и зато што њихово страдање изазива глобални шок. И зато упадљиво никада не ударају на оне који се могу евентуално сматрати кривцима. Нису ли, уосталом, француски бомбардери већ истоварили много бомби у осветничким ударима на положаје исламиста? Некада Саркози, данас Оланд. И тешко да су све те паметне бомбе показале толики степен интелигенције, па су потаманиле искључиво лидере Исламске државе.

Ако је неко експерт за „паметне бомбе”, то смо, ваљда, ми. Само спин-доктори оперисани од савести могу повезати разорне пројектиле, обогаћене осиромашеним уранијумом, са било каквом интелигенцијом. Али, то махом разуме онај свет који је гледао својим очима дејство „хируршке прецизности”, још једна бизарна медицинска метафора духовно убогих људи, по земљама као што су Либија, Сирија – а не тако давно и Србија.

Било каква оправдања за напад на Париз, где се, обавезно уз једно „али”, ликује због жртава као последице империјалне политике која доводи свет на ивицу рата, заправо се не разликују од испразних мисли интелектуалаца на навођење, попут Бернара Арнија Левија, које се могу свести на једну реченицу: „Бог је мртав, али је моја коса савршена”.

Од сравњене Сирије, до дворане Батаклан, такво неразумевање реалности на терену је оно на шта рачунају терористи. То је довођење света у стање глобалне хистерије. Могу ли жртве и њихови најближи добити икакво задовољење страдањем неких будућих жртава и тугом њихових најближих на другом крају планете?

Могу ли жене и деца, у мигрантским колонама којима се не види крај, бити криви за то што се међу њима скривају крвници са плаштом осветника?

Парадокс је да су, на том епском путу, Срби то први уочили. Не зато што су паметнији од осталих, већ зато што су патили више од осталих. Као искусни заморчићи у експерименту епохе, видимо своје наследнике, који промичу поред нас.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u