ЛАКОЋА ПОСЛОВАЊА И ПРИВРЕДНИ РАСТ

ЛАКОЋА ПОСЛОВАЊА И ПРИВРЕДНИ РАСТ

12 новембра 2017

Пише: Небојша Катић

Најутицајнији критичари српских економских прилика сагласни су да се кључни проблеми домаће привреде налазе у институционалној сфери. У том контексту, лош пословни и инвестициони амбијент, висок ниво корупције и слаб правни систем представљају највеће препреке привредном расту. Ове тезе делују тако убедљиво да се нико није потрудио да их и провери. Да јесте, видео би да им тврдоглава емпирија не иде у прилог.

Светска банка сваке године прави ранг-листу (Doing business), на којој је 190 држава и која се базира на квалитету регулаторног амбијента и на лакоћи пословања. На тој листи Србија стоји све боље и данас је на 43. месту. То је сасвим добар пласман с обзиром да су иза Србије не само Румунија, Мађарска, Бугарска или Хрватска већ и Италија, Белгија, Кипар и Луксембург, на пример.

Ако је институционални амбијент кључ економског успеха, тада би све државе у развоју које су на овој листи високо пласиране морале имати и високе стопе привредног раста или бар више од држава са доњег дела листе. Као за инат, лакоћа пословања и висина привредног раста су у великом раскораку.

АМБИЈЕНТ НИЈЕ НАЈВАЖНИЈИ

На пример, од првих 50 земаља које се последњих пет година најбрже развијају, само су Малезија и Руанда међу првих 50 земаља и по лакоћи пословања. Етиопија, која је већ деценију шампион развоја са просечном годишњом стопом раста од преко девет процената, тек је на 161. месту ранг-листе по лакоћи пословања. Кина, апсолутни рекордер раста последњих тридесет година, заузима 78. место исте ранг-листе, док Индија, која је сада претекла Кину по брзини привредног раста, заузима 100. место.

На другој страни, лидери у лакоћи пословања не могу се похвалити високим стопама привредног раста. Македонија, која је 11. на светској ранг-листи лакоће пословања, једва да је око 120. места по висини раста БДП. Балтичке државе, које су све од реда у врху по лакоћи пословања, не успевају да се пробију ни међу првих 100 земаља по расту БДП. (Узгред, Србија је у последњих пет година око 160. места по висини раста БДП од 193 државе за које постоје подаци ММФ.)

Државе које се најбрже развијају су лоше пласиране и на листи која покушава да измери степен корупције. Када је о корупцији реч, ове земље су лошије пласиране чак и од Србије, која је на тој листи 72. од 176 земаља. (Реч је о листи коју прави Transparency International и где нижа позиција означава виши ниво корупције.)

Да ли из наведеног следи да је баш добро да регулаторни амбијент буде лош, да корупција цвета и да је владавина права на ниском нивоу? Наравно, не. Овде је реч о томе да примарни генератори и фактори развоја нису фундаментално условљени амбијентом, како се то упорно декламује.

Сиромаштво и неразвијеност нису амбијент у коме се брзо може направити уређена држава по западном моделу. Нужни процеси поправљања институционалног оквира и борба против корупције су еволутивни. Они, нажалост, не претходе развоју, већ обично касне за њим. (Кина је, на пример, тек последњих година почела озбиљну борбу са корупцијом иако је та пошаст прати већ више деценија.)

СРБИЈА НЕМА РАЗВОЈНУ ПОЛИТИКУ

Откуд овакав несклад између теорије и праксе и шта то измиче домаћим експертима? Одговор је релативно једноставан. Доминантна економска мисао у Србији не проучава моделе развоја, већ само понавља популарне, милозвучне мантре које игноришу стварност, искуства и економску историју.

Инсистирање на амбијенту и институционалном оквиру има за циљ да скрене пажњу на погрешну страну, док каравани пролазе. „Лош“ домаћи амбијент није сметао Србији да оствари висок прилив страних инвестиција. Тај амбијент није сметао ни да све што у Србији вреди и има будућност пређе у стране руке. Страним инвеститорима, а само о њима Србија брине, амбијент није превише важан. Они живе у „свом“ амбијенту, недодирљиви су и ефективно су изузети из домаћег правног система. За њих је само важно да се Србија „не меша“ у сопствени развој.

Лош амбијент отуда погађа само домаће актере, поготово оне који раде или би хтели да раде без политичке заштите. Али, много више од амбијента, домаћу привреду угрожава чињеница да Србија нема развојну политику. Држава не усмерава, не координира и не помаже домаћу привреду нити у том циљу користи пореску политику и дискретни разумни протекционизам. Још важније, кредитно-монетарна политика и устројство финансијског система су нанели веће штете српској привреди него сви „амбијентални“ проблеми заједно. Могуће је да ће Србија једног дана изградити амбијент о коме се сања, али за домаћу привреду ће тада највероватније бити прекасно.

Oбјављено у „Политици” 08. новембра 2017.

(Блог Небојше Катића)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u