Лакше је бити паметан него поштен

Лакше је бити паметан него поштен

21 фебруара 2015

kult-kundacina 546456– Невероватно је како је Љубомир Симовић у делу„Чудо у Шаргану” успео свој песнички језик да смести у периферијску кафану с краја Београда и да сви ти ликови од којих ниједан није интелектуалац говоре тим, условно речено, поетским језиком. И то се осети, али не смета, јер је ситуација врло реалистична – каже глумац Небојша Кундачина, који се после дружења са Шекспировим, Брехтовим, Стриндберговим ликовима управо посветио једном домаћем јунаку. Повученом Ставри у комаду Љубомира Симовића „Чудо у Шаргану”, који ће у режији Егона Савина бити премијерно изведен сутра на великој сцени Народног позоришта у Београду.

Прво што нас је заинтригирало приликом читања глумачке поделе јесте како је Егон Савин изабрао глумца који ће тумачити лик Ставрекојег памтимо по реченици: „Лакше је бити паметан него поштен!” А Ставра, како сам Симовић каже, јесте средовечан човек који чита новине и чека да му се деси живот или животна судбина. У новом читању драме „Чудо у Шаргану”, Егон Савин је радњу из шездесетих година прошлог века померио три деценије касније, у деведесете године прошлог века, а Ставра је избеглица, заставник ЈНА.

– Будући да се ЈНА распала, Ставра је нераспоређен. Стицајем околности нашао се на периферији Београда, у једном собичку. На њему су још остаци униформе, војни мантил и понешто што је могао да сачува. И животари у околностима у којима се затекао. До јуче је био неко од кога се очекивало да ће током каријере напредовати и добити од живота благодети. Све то је прекинуто, и Ставра је у тој крчми. Чека да му се деси живот, или да га приведе крају без икаквих амбиција – прича Кундачина, којег познајемо и са друге стране сцене. Као отменог, ненаметљивог господина-уметника који се до крајности посвећује својим сценским јунацима. За своју глуму само током прошле године добио је четири награде, међу њима и годишњу награду матичног, националног театра.

– Драма не би била драма, да се нешто не деси. А Ставри се деси нешто што би се најмање могло очекивати, та придошла Цмиља, млада једра девојка (Хана Селимовић), која је дошла из провинције са идејом да се уда у Београду, да се некако избави из љуте чамотиње. После разних покушаја, Цмиља на крају заврши са Ставром. Наравно, писац је смислио занимљиве околности дешавања – прича наш саговорник.

Небојша Кундачина готово да је у свим глумачким поделама у матичном националном театру. Тренутно игра у представама „Хенри Шести”, „ Пут у Дамаск”, „Мајка Храброст”, „Дервиш и смрт”, „Код вечите славине”, „Покојник”…

Ипак, интимно је везан за Чехова иако га је током каријере само једном радио и то „Галеба”, у режији Стеве Жигона.

– Најузбудљивије доживљавам Чехова, и поред тога што је мало добрих инсценација његових дела. Невероватно је, да кад год се вратим Чехову, што чиним често, осетим као да га читам први пут, иако знам готово напамет дешавања у свим његовим комадима. И да не звучи патетично често и заплачем – прича уметник.

Небојша Кундачина је одрастао у Мостару уз Перу Зупца и „Moстарске кише”, глумачку диплому стекао у Сарајеву где је имао и први ангажман у тамошњем народном позоришту, да би деведесетих година са виолином под мишком пристигао у Београд.

– Када је Берлински зид срушен, много уметника са истока кренуло је на запад, а једна од станица је била Народно позориште у Сарајеву. Дошло је неколико играча, музичара, балерина и осетила се нека свежа крв у ансамблима. И дружили смо се. Када су почели несрећни догађаји у Сарајеву, барикаде, пуцњаве, та група руских уметника је по налогу амбасаде Русије добила одобрење да их евакуишу из града. Мене је евакуисала виолинисткиња Олга Ивановна. Понео сам неколико најнужнијих ствари и да бих њој помогао узео сам њену виолину. Тако сам као руски држављанин изашао из Сарајева и обрео се у Београду.

По завршетку сезоне Небојша Кундачина хита у своју Херцеговину где проводи лета дружећи се са породицом и пријатељима. Најчешће борави у Требињу за које га веже и сценско дружење са Јованом Дучићем, којег и тумачи у представи  „Последња песма” ауторке Аните Панић, у режији Марка Мисираче.

– Дучића сам увек осећао као некога блиског себи. Поезија је најлепша када се ишчитава у тишини и самоћи, а његови стихови: „Све што љубимо створили смо сами”, односно: „Кад мој прах творче мирно пређе у грумен глине ужежене, тад неће бити међе између тебе и измеђ’ мене” – држе ме да трајем.

Кундачина исто тако воли тишину, ћутање. И то је један од парадокса, будући да потиче из приповедачког краја. Као дете се, каже, наслушао доста прича и увек је знао да разликује када неко зна добро да прича, а ко нема могућност приповедања.

– У Херцеговини се ћутање одувек ценило. Припадамо том, условно речено медитеранском корпусу, али нисмо глагољиви као Италијани – каже Небојша Кундачина, који је управо добио позив удружења „Јован Дучић” из Торонта да крајем марта са представом „Последња песма” гостује у Канади.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u