Летопис Матице српске и (не)достојанство наше културе

Летопис Матице српске и (не)достојанство наше културе

17 априла 2015

Marino M Vucinic 325467Пише: Маринко М. Вучинић

Постоји ли вест која може да покрене и освести не само нашу културну јавност, или смо толико огрезли у равнодушности и беспомоћности да више и не примећујемо ни најдрастичније примере разарања наше културе, традиције и националног идентитета. А примера има све више јер је култура одавно маргинализована и прва је на удару рестрикција и буџетске штедње јер за нашу увелико естрадизовану политику она представља једва сношљив баласт и непотребан трошак.

О томе најбоље сведочи недавно објављена информација о одлуци Министарства културе и информисања да умањи овогодишња буџетска издвајања за рад Матице српске у Новом Саду. “Када смо пре два месеца од Министарства културе и информисања добили информацију о 35 милиона, сели смо и израчунали да можемо да поделимо плате запосленима у Матици, платимо грејање и струју, али не и остале дажбине и, што је најдрастичније, не можемо да финасирамо Летопис“, каже председник Матице српске, др Драган Станић.

После указивања на проблем могућег гашења Летописа, из Министарства је добијена препорука да Матица обезбеди додатна средства за излажење часописа на посебном конкурсу. Председник Матице српске је изјавио да су послушали ову препоруку, али проблем је у томе што на конкурсу може да се добије највише 600.000 динара, а Летопис на годишњем нивоу кошта 2,3 милиона динара, што додатно угрожава његово постојање. И после свих апела који су упућивани Министарству културе и финансија одговарајућег одговора нема.

Овакав однос Министарства, о коме сведочи председник Матице српске, само показује да адекватног одговора неће ускоро ни бити јер овакав неодговоран и скандалозан однос Министарства културе и информисања према излажењу Летописа Матице српске најочитија метафора за катастрофално стање у нашој култури, за које сноси одговорност не само ово министарство, већ је то израз укупног односа наше владајуће олигархије према овој изузетно значајној области друштвеног живота.

Подсећања ради, треба рећи како се то може наћи у прологу представљања овог часописа да је Летопис Матице српске књижевни часопис који у читавом свету најдуже, а без већих прекида, излази још од 1824. године. Делује необично и чудесно податак да је такаву тековину створила управо српска култура тако често изложена прекидима развојних континуитета.

За све време свога трајања Летопис је понешто мењајући име (Новиј сербскиј летопис од 1837, Сербски летопис од 1842, Српски летопис од 1867, Летопис Матице Српске од 1873) био је и остао централни српски часопис који настоји да окупи проверене вредности српске књижевности, науке и културе.

Прекиди у раду су настајали само у времену великих историјских догађаја када није било елементарних услова за културни рад: у периоду снажних настојања угарске администрације да угаси установу 1835-1836, у време револуционарне 1848. године, као и током Првог и Другог светског рата. Часопис су уређивали најзначајнији културни посленици: Георгије Магарашевић, Јован Хаџић, Теодор Павловић, Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Милан Савић, Тихомир Остојић, Васа Стајић, Радивије Врховац, Тодор Манојловић, Никола Милутиновић, Живан Милисавац, Младен Лесковац, Бошко Петровић, Александар Тишма, Димитрије Вученов, Славко Гордић и Иван Негришорац.

За развој и виталност једне културе од посебног и одлучујућег значаја је одржавање и обогаћивање њеног континуитета, који је хронично недостајао нашој култури. Њега ни данас нема, зато је наша култура у великој мери обележена дисконтинуитетима и недостатком трајности и постојаности, али и великом небригом за поштовање и неговање традиције и најважнијих културних вредности нашег народа.

Овакав неодговоран и бирократски однос према одрживости Летописа Матице српске који је несумњиво изузетно значајна и неупитна вредност наше културе и традиције само потврђује да Министарство културе и информисања нема јасну стратегију развоја наше културе и поштовања неспорних традиционалних вредности када је својим неодговорним и неприкладним односом угрозила излажење Летописа Матице српске, чије постојање мора бити један од приоритета не само надлежног министарства.

Међутим, овакав однос према судбини Летописа Матице српске само је део шире слике стања у нашој периодици која је готово уништена и препуштена лаганом нестајању. Тако се уништавају основне претпоставке за стварање и деловање интелектуалне заједнице и пулсирање литерарног и научног живота из којих израстају идеје и развија се критички дијалог у једном друштву.

Очигледно је да више није потребно да функционише снажна и делатна интелектуална заједница јер она је увек била изузетно значајна брана у покушају сваке власти да наметне и шири свој пре свега политички утицај и на тај начин разара друштвене претпоставке за стварање нових идеја и политичких и друштвених алтернатива. Сведоци смо да се затварају књижаре, нестају биоскопи, позоришта једва преживљавају, најважнији музеји су годинама затворени, часописи нестају, тиражи књига су све мањи. То је суморна слика наше културне ситуације, зато је последњи час да се устане у одбрану опстанка најстаријег и најугледнијег српског часописа јер се на тај начин брани достојанство наше културе, националног идентитета и традиције.

(НСПМ)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u