Леви је ту, а где су српски десничари

Леви је ту, а где су српски десничари

17 маја 2017

Пише: Иван Ристић

Један од најважнијих експонената глобалистичких интереса на интелектуалном полу, Бернар Анри Леви, у Београду се провео „као бос по трњу“, а излагање западне хегемонистичке матрице заустављено је на крајње неочекиван начин. Вишедеценијски дежурни адвокат свих оних који здушно раде против интереса Београда дошао је да одржи још једну лекцију „дежурним кривцима“. Ипак, у свој медијској буци и порукама подршке које су се слиле након сада већ познатог инцидента са колачем, стиче се утисак да је јавности промакло да су се осведоченом непријатељу српског народа супротставили ни мање ни више него комунисти.

Марксистичке организације познатије по инцидентима и позивима на рушење уставног поретка него по применљивим и смисленим политичким предлозима узеле су на себе обавезу да стану у одбрану вредности за које они сматрају да Леви самом својом појавом вређа. Иако фокусирани на антиимперијалистички предзнак у складу са својом идеологијом, они су истакли преко потребан протест против његове појаве у Београду, иако вероватно не на прави начин. У фокусу њихове „критике“, дакле, била је интернационална одредница, а не партикуларни интерес српског народа, коме се Леви супротстављао у свакој могућој прилици. Леви је дао све од себе да „поентира“ на испаду комуниста и покаже који је прави мотив његовог доласка у Србију, оптуживши „српску диктаторску власт“ као креатора атмосфере у којој је могуће да се догоди инцидент попут онога у коме је он играо главну улогу. Њему као шампиону вербалне гимнастике није било довољно да противно елементарним принципима бонтона власт земље домаћина окарактерише као недемократску, већ је своју позицију додатно појаснио. Он је српски политички систем описао као „демократуру“ – поредак у коме су систем поделе власти и слободни избори само средство у рукама владајуће врхушке.

Ипак, оно што остаје најупадљивије и трн у оку свим антиглобалистима којима комунисти нису прирасли срцу, је чињеница да су се управо они нашли на месту где су се раније у сличним ситуацијама налазиле десничарске организације. Левичари, иако несумњиво идеолошки острашћени, начелно су послали поруку која се у том тренутку морала послати. Порука је била, очекивано, антиглобалистичка, док би се критика са националног пола очекивала од стране десничара. Тешко је објашњив феномен како су српски десничари у првим редовима када треба изразити бунт против унутрашњих политичких фактора, док их нема онда када је неопходно стати у одбрану националног поноса. Недостатак елементарног политичког рација, политичка острашћеност, или је нешто друго по среди?

Ово није никакав позив на насиље, нити оправдавање истог. Али они који себе називају десничарима и националистима су морали да дигну глас против доласка у главни град Србије онога ко је вербалним деловањем у широком простору утицаја који има учинио да многи животи наших сународника буду уништени. Због одсуства њиховог деловања дошло је до својеврсног парадокса – комунисти бране част и образ Србије, и ако хоћете и национални интерес. А где је у читавој тој причи српски патриотски спектар?

(Видовдан)

KOMENTARI



2 коментара

  1. milovan says:

    Patriote nisu imali vremena, nadgornjavaju se ko je veci patriot. Komunisti su bili tu da bi se skrenula paznja u EuRopskim krugovima na vec zaboravljenog intelektualnog invalida Levija.

  2. Za Srbiju says:

    То се је одавно питам!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u