УБИО 13 СРБА И НИКОМ НИШТА! Михајлов злочин срамота Хрватске

УБИО 13 СРБА И НИКОМ НИШТА! Михајлов злочин срамота Хрватске

26 децембра 2016

18-dos-mihajlov-4_620x0

МИХАЈЛО Храстов, кога су превремено пустили из затвора где је требао да проведе четири године због убиства 13 резервиста ЈНА и рањавања нас двојице на Коранском мосту 21. августа 1991. крив је за покољ недужних људи, али злочин није само његов. То је злочин хрватске државе која ослобађањем крвника, жели да стави „ад акта“ причу која се 24 године вуче по њиховим судовима. Тог 21. августа 1991, од 15 заробљених мојих сапатника, двојица су заклана ножем, а на нас 13 је пуцано са раздаљине од два метра. Душко Мркић и ја чудом нисмо умрли, а Божје је провиђење и како смо преживели наредних 40 дана, док смо били заточени у болницама и затворима под контролом Хрвата. Ране од стрељања нам нису превијене пуних 20 дана – овако говори Светозар Шарац, преживели из усташке кланице на Коранском мосту августа 1991.

Предратни беспосличар из Карловца Михајло Храстов, коме је суђено чак пет пута за овај злочин, 9. децембра ове године пуштен је на слободу. Вест о његовом превременом ослобађању хрватски медији су објавили прошле недеље. За убиство 13 људи осуђен је 2012. (из петог пута, одлуком Врховног суда) на четири године робије, а у ћелији је требало да буде до 18. фебруара 2018.

Светозара Шарца, сведока и оштећеног, затекли смо у његовој кући у Панчеву. У граду на Тамишу се скућио пошто је крајем септембра 1991. размењен као тежак рањеник. Прву годину у Србији је „живео“ на ВМА. Тог 21. августа на мосту на Корани је рањен дум-дум метком у пределу другог ребра, а пошто су његови џелати неколико сати по стрељању установили да је „преживео“ Храстова и дружину, ударцем кундака су му „истерали“ око. Захваљујући овом човеку, суђења крвинику у Карловцу која трају од 1993. тешко „узнемиравају“ хрватско пучанство. Злочинац се у тамошњим новинама у више наврата представљао као херој који је „одбранио“ град од србо четничке војске убијајући на Коранском мосту. На суду је, у свим поступцима тврдио да је све чинио у нужној одбрани.

– То је био мој први дан у „резерви“ ЈНА, када сам као професионални возач обукао униформу ЈНА у оближњем селу Крњак, како бих учествовао у евакуацији касарне „Логориште“ – почиње исповест, за „Новости“, Шарац. – Под командом резервног капетана ЈНА Милета Пеураче, нас 24, углавном резервиста возача у једном „пинц гауеру“ и једном војном „камиону 110“, кренули смо у Карловац да евакуишемо возила и људство које је тамо остало, а све то је, наводно, било договорено са хрватским МУП. Међутим, када смо негде предвече стигли на Корански мост, сачекала нас је блокада.

Шарац прича како су заустављени од људи униформисаних као полицајци на мосту на уласку град. Возилима ЈНА пришла су по двојица припадника МУП са репетираним оружјем и тражили да се предају. Морали су. У „пинцу“ је било осморо људи, а у камиону 16. Пошто су издвојени официри, подофицири и редовни војници који су одвезени ка Карловцу, на мосту је остало 15 резервиста.

– Спровели су нас преко моста, 150 метара, на градску страну и негде на крају, у песку поред саобраћајнице, наредили да сви легнемо – наставља Шарац. – Момка из Крњака који је био у маскирној униформи одмах је заклао један од тих људи. Засметала му је „Мартићева униформа“. Комшија тог човека, Васо Бившић, тада је закукао да то не чине те је и он заклан. Нас 13 унезверених потерали су поново мостом на другу страну Коране. Тада су се испред нас створила тројица у маскирним униформама који су са буквално два метра отворили рафалну паљбу из „калашњикова“. Имали су маскирне капе на главама.

Светозара Шарца је спасло то што је рафал претходно погодио човека испред њега. Мученик га је заштитио својим телом и, како прича, добио је само један метак у друго ребро са десне стране, али су му шрапнели распрскавајућег метка завршили у плућима. Све се догађало око 20 часова увече.

– Из несвести сам се пробудио око поноћи – наставља наш саговорник. – Преко мене су лежали мртви. Устао сам и одвукао се до камиона 110, и ушао на место сувозача. Поново сам се онесвестио, а тргла ме је бука док су управо пристигли хрватски бојовници убацивали лешеве мојих другова у камион. Тада је један од њих приметио да сам жив у кабини. Када је притиснуо кваку, испао сам из возила и сећам се само да ме је тај човек снажно ударио кункдаком. Видео сам како ми око испада, и пао поново у несвест.

Оно што су Шарац и Душко Мркић (такође тешко рањен приликом стрељања) преживљавали у наредних 20 дана у Карловцу и околини је, у ствари, злочин за који неко мора да одговара. Ране им нису превијене ни у Карловачкој болници, нити после, када су пребачени у Дугу Ресу, ни када су враћени у затвор у Карловцу. Хрватски лекари, полицајаци, припадници ЗНГ игнорисали су страшне муке рањеника. Трајало је 20 дана док их „с ножа“ и са губилишта није спасао хрватски полицајац Милан Боричић, пријавивиши случај посматрачима ЕУ.

– Прво су нас превезли у болницу у Карловцу, где смо у једној просторији провели четири дана – наставља Шарац. – Нико нас ни прегледао, лежали смо на војничким носилима, јаукали, падали у несвест. Потом су нам рекли да идемо у Загреб, а пребацили нас у Дугу Ресу, у неки подрум. Тамо су нас онако рањене још тукли да „признамо где су снајперисти“. Наш непосредни чувар нас је сачувао од ножа све док поново није дошло возило из Карловца да нас пребаци у затвор. Тучени смо и током вожње ка Карловцу, да би управник затвора, када нас је видео, наредио: „Водите их и решите их!“

Светозар Шарац наводи да је имао две куће у Карловцу пре рата, и да је познавао много добрих људи у свом граду. Испоставило се да је један од њих полицајац Боричић. Нашао га је практично на губилишту.

– Из затвора смо кренули утрпани у нек „пик-ап“ уским путем преко винограда – сећа се он. – У једном тренутку, пошто је пут био узак, наишло је полицијско возило из кога је изашао човек. Завирио је у возило и спазио нас. Буквално су нас минути делили од ликвидације.

Шарац и Мркић потом су упућени у болницу у Загреб. У загребачкој болници први пут му је указана помоћ, али је и лисицама био везан за кревет. Помагао је један стражар који га је одвезинаоо када је био у смени. Размењени су 20 дана од доласка у Загреб.

* Како је по пуштању Храстова рекао његов адвокат Крешимир Вилајтовић, он је за Карловчане и многе хрватске ветеране из рата деведесетих година „јунак домовинског рата, а не злочинац“.

Он је најавио да ће бити покренут процес рехабилитације кроз који ће јавност сазнати „праву истину и увидјети да су осуђујуће пресуде Врховног и нижих судова дубоко неправедне“.

ДУШКО ПАО ПРЕКО МОСТИЋА

Други преживели са Коранског моста, Душко Мркић, преживео је, такође, случајно. Њега је метак оборио преко моста и он је завршио ван видика џелата. Нашла га је онесвешћеног куварица оближње кафане, када је бацала ђубре, дан касније.

ПЕТ СУЂЕЊА – ПЕТ СРАМОТА

Светозар Шарац се преко „Веритаса“ сам јавио да сведочи у процесима Храстову, који је од 1993. из разних процедуралних разлога ослобађан за злочин који је признавао. Био је, како вели, згрожен оним што је читао у хрватској штампи. – Мука је то била велика – сећа се он. Долазио сам у Карловац пет пута и суочавао се са тим човеком. Знао сам га од пре рата као беспосличара али нисам могао да посведочим да је баш он пуцао и клао. Сви су били под маскама. Сведок прича и како су га водили на Корански мост на реконструкцију догађаја и сећа се да су га хрватски вештаци убеђивали како су жртве у ствари хтеле да беже. Није пристао на те лажи.

KOMENTARI



5 коментара

  1. marinko says:

    nije on kriv vojnici rezervisti nisu smeli se brnuti ni pucati hrvati su zasticeni od milosevica iz beograda vijska mioseviceva je uvek se drzala primirja od sefa udbe jugoslavije vrhovnog komsdanta miosevica slobodana

  2. KNIN says:

    MARINKO@ Tacno to i ja kazem Hrvati i Hrvatska su zasticeni od Srbije i RS ko to nije video od 1991-1995 pa sve do danas taj je slepac i budala. Nista mi teze nije nego kad vidim Srbe iz RS koliko vole Hrvate i Hrvatsku a mrze muslimane. Koliko covek treba biti degenerican pa da zavoli Hrvate? Seti se samo koliko je rukovodstvo RS u vreme rata dogovaralo i surovalo sa Hrvatima predaju teritorija u zapadnoj Bosni samo da bi Hrvatima olaksali akciju Oluju. Ili u vreme akcije Bljesak vojska Bosanski Srba ni mrdnula nije da barem na trenutak uzvrati po ustaskim polozajima i tako sprjeci vece pogibije nase civile. Danas Dodik kaze trazimo za Hrvate treci entitet. sta Dodik misli da ce mu RS opstati ako hrvati dobiju treci entitet?? Pa nece trazice oni i Banja Luku i Posavinu ali budaletina Dodik i pre njega Karadzic su mislili udovoljavanjem Hrvatskoj i Tudjmanu spasiti RS ali svom srecom obice se to Srbima iz RS o glavu. Nadam se da ce konacno svatiti da sa Hrvatima nema mirenja i stvaranja nikakvi saveza vec sa Hrvatima treba iskljucivo jezikom sile i vruceg olova razgovarati.

  3. Batina says:

    Polako, stvari se krecu u pravom pravcu, vatikanoidi ustase ce da plate za svku srbsku prolivenu kap krvi.

  4. PFC says:

    Ustaška govna! Verovatno će i ovome ljigavcu dići spomenik , pored smrada barešića!Do not forget, do not forgive!

  5. KNIN says:

    BATINA@ Daj Boze da to tako bude kako ti kazes. Ali s obzirom na okolnosti i na nacin na koji je RS nastala to jest kako su Srbi iz RS prepustali Zapadne delove Bosne Hrvatima i na nacin kako je Srbija cutala na Oluju i Bljesak vrlo sam skeptican da ce se naplata Srpske prolivene krvi ikad desiti.Ja sam vise nego siguran da Srbuju i RS ne zanima ta naplata Srpske krvi prolivene u Krajini. Imam utisak da se Srbija i RS zadovoljavaju sa stanjem uspostavljenim 1995 i Dejtonom tako da na osnovu ovoga moze se reci da je Srpstvo Hrvatima oprostilo i zaboravilo i Bljesak i Oluju. Pa pogledaj samo razvoj dogadjaja od 1991 pa do 1996 Srbija i RS su planski sve dogovorili sa Tudjmanom a pre toga Karadzic je sve utanacio sa Matom Bobanom i nakon toga sve je islo po tom njihovom dogovoru.Prvo sto se desilo to je da u Bosanskom ratu Hrvati i Srbi vise nisu ratovali cak je VRS aktivno ucestvovala pruzanje vojne i svake druge podrske HVOu tokom Hrvatsko muslimanskog rata.Medjutim kad su muslimani u tom ratu nadjacali HVO i prakticno ga porazili tad je na desetine hiljada HVO ustasa propusteno preko teritorije RS. Da bi nakon toga i nakon potpisanog Vasingtonskog ugovora te iste ustase koje je RS propustila i spasila muslimanske osvete su kasnije napali RSK. I to opet uz dogovor Hrvatske i RS tako da je VRS bez opaljenog metka predala tom HVOu najpre Kupres a zatim Glamoc i Grahovo i time Knin i komplet prostor Severne Dalmacije i Juzne Like dovela u nemogucu poziciju za odbranu.Tako da nisam preterani optimista po pitanju naplate prolivene Srpske krvi.To sto ti prijatelju pises to bi se moglo jedino i samo desiti u slucaju da Hrvatska udari na Zapadni deo RS uz podrsku NATOa pa da u tom slucaju dodje do veceg konflikta i da se na taj nacin vrati oteta RSK i naplate ti dugovi i Srpska krv. Ali pod uslovom da Rusija bude pre svega vojno i politicki na strani Srba. Kazem ti jedino i samo ukoliko Hrvatska udari na Banja Luku i protera 500-600 hiljada Srba sa tog podrucja tad je moguca reakcija Srbije i Rusije i da to stvori preduslove za povratak RSK.U prevodu to znaci proterivanjem 600.000 Srba sa Zapadnog prostora RS stvoriti povod i preduslove za sve opsti rat sa Hrvatskom i na taj nacin vratiti RSK i Zabadne delove Bosne izgubljene 1995. Jedino moguc nacin povratka otetog je ovaj nacin ja za drugi ne znam.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u