NIKITA MIHALKOV: Muškarac Putin nema sa kim da razgovara na Zapadu, tamo nema muškaraca | INTERMAGAZIN

NIKITA MIHALKOV: Muškarac Putin nema sa kim da razgovara na Zapadu, tamo nema muškaraca

10 oktobra 2014

2909328-3x2-940x627 Nikita Mihalkov 33Premijera novog filma Nikite Mihalkova, „Sunčanica“, održana je u utorak u Moskvi. Film je snimljen prema istoimenoj Bunjinovoj pripovetki i piščevom dnevniku(„Prokleti dani“), koji je pisao 1920. godine na jugu Rusije.

Svetska premijera održana je 3. oktobra u Beogradu, a ruska – 4. i 5. oktobra na Krimu, u Simferopolju i Sevastopolju. Moskva je videla film 7. oktobra, a od 9. oktobra film je počeo da se prikazuje po čitavoj Rusiji.

Uoči premijere Mihalkov je dao intervju listu VZGLjAD.

VZGLjAD: Nikita Sergejeviču, vi naglašavate da je „Sunčanica“ film-upozorenje. Upozorenje na to da, ako svojim rukama ne činimo ono što treba, ono što smatramo da je pravilno, onda će to umesto nas činiti drugi, oni koji će razoriti naš svet i stvoriti svoj, po svojim pravilima. U filmu je to pokazano na događajima sa početka prošlog veka kroz pokušaj glavnog junaka, belog oficira, da shvati „kako se to desilo“ – sa njim samim i sa zemljom. To je isto tako aktuelno i za naše vreme – u kojem proživljavamo prelomni trenutak naše istorije i iz kojeg izlazak može da bude kako uspešan, tako i porazan, tim pre, u svetlu stogodišnjice svetskog rata i približavanja sto godina od 1917. g. Međutim, vi niste stvarali film namerno za godišnjicu?

Mihalkov: Nisam ni pomišljao da uskladim film prema tom datumu. Samo, izgleda, postoji neki ciklus u umetničkom stvaralaštvu koji pretiče vreme. Film „Dvanaest“ počeo je da se citira tri godine posle pojavljivanja, „Varljivo sunce – 2“ pojavilo se osam godina ranije. Isto tako smo i „Sunčanicu“ pre dve godine snimali u Odesi, u divnom gradu na jugu, na posebnoj planeti – a šta se sad tamo dešava? Sto ljudi je spaljeno, tek tako! Ali, u tome nema nekog proviđenja – jednostavno, korišćenje životnog, genetskog i istorijskog iskustva u odnosu na ono što se dešava u sadašnje vreme omogućava da se predvidi, u stvari, da se pretekne vreme, kako se to ponekad dešava u umetničkom stvaralaštvu.

Naš junak koji se nalazi na kraju – i svoje otadžbine i svog života, sve vreme se pita: „Kako se to desilo?“. Kako to da je samo pre 13 godina, 1907. gogine, plovio Volgom, desila mu se sunčanica, doživeo je uzbudljiv dan u malom gradu i sve je bilo tako tužno i setno, desila se romansa – a sada je u hladnom logoru za zarobljenike i odseca epolete. Zašto mi? – pita drugi junak našeg filma, kozački kapetan. Radi čega sve ovo, radi čega ruska književnost, zašto smo učili francuski ako je sve došlo do ovakvog stanja? Čini mi se da je danas to pitanje veoma aktuelno.

Čitav film je pretočen u odgovore na pitanje „Kako se to desilo?“ -dečak te pita o Darvinu, a ti izbegavaš odgovor, šališ se, ljupka sobarica ukrala šal, fotograf prevario i tako dalje. Naizgled, glupo je govoriti da se zbog toga desila revolucija, ali se ona takođe i zbog toga desila.

VZGLjAD: Počeli ste da radite na filmu 2011.-2012. kada je bio aktuelan Bolotni trg i kada je pokušavano da se u zemlji veštački stvori revolucionarna situacija, a premijera se dešava posle Krima, posle „ruskog proleća“. Ako nastavimo paralele sa događajima od pre sto godina, onda ste vi počeli 1905. kada je besnela prva ruska revolucija, a završili 1908. kada je Stolipin uspeo ne samo da ugasi njene varnice nego i da započne kreativnu politiku. Međutim, tada Rusiji nije pošlo za rukom da izađe iz zamke – Stolipin je ubijen, počeo je svetski rat, desila se unutrašnja zavera u vladajućim krugovima, a Rusija se stropoštala u revoluciju. Sada mi takođe ratujemo – uglavnom ekonomski – da li ćemo ovoga puta uspeti da ne dozvolimo ponavljanje grešaka i zločina od pre sto godina?

Mihalkov: Promena orijentacije koja se desila poslednjih godina upravo i pokazuje da ako radimo svojim rukama onda može da se izbegne ono što je pokušano da se uradi 2011.-2012. I to što se film pojavio baš sada – to je za društvo, za zdravo društvo, značajno upozorenje na moguće posledice delovanja destruktivnih snaga „pete kolone“ koja je uvek postojala i verovatno će uvek postojati. Ako se prema tome ozbiljno ne odnosimo, onda se „peta kolona“ iz 1905. pretvara u krvoproliće iz 1917.

Opozicija treba da postoji, ona treba da otrežnjuje vlast, da joj pruža mogućnost da se zamisli gde greši, gde politika vlasti može da dovede do urušavanja. Međutim, kada zadatak opozicije nije pomoć vlasti – putem razumnog odnosa prema njenom delovanju i sopstvenog mišljenja, nego svrgavanje vlasti zbog toga da bi sama zauzela njeno mesto, onda to na prostorima kao što je Rusija može da dovede do svetske katastrofe.

VZGLjAD: Glavni zahtevi ekstremne liberalne opozicije čak se ne odnose na vlast, već na to što zemlja želi da ide svojim civilizacijskim putem. Kao i 1917., oni žele ne samo da promene vlast, nego da promene vektor kretanja…

Mihalkov: Njima se ne dopada vlast koja Rusiju vodi putem koji za njih nije koristan. Ne znam zašto do sada nije zvanično proglašeno da je 1991. godine u odnosu na zemlju izvršen zločin (a da je 1993. utemeljen) i da je sledećih skoro deset godina trajalo razaranje zemlje, da je bila izložena ruglu i zlostavljanju od strane svih onih koji podržavaju poziciju M. Olbrajt koja je jednom rekla da je nepravedno da Sibir pripada samo jednoj zemlji. Naravno, oni sada ne mogu da se smire, utoliko pre što je sva ta skupina kod nas u zemlji direktno povezana sa međunarodnim, nadnacionalnim biznisom i direktno spojena sa zakulisom. Oni od njih ozbiljno zavise i rade za njih. Kao odgovor na ove moje reči oni će, naravno, govoriti da je to lov na veštice, ali to su za svakog očigledne stvari.

Isto tako, ako počnemo da govorimo o memorandumu Alena Dalesa (posleratni programski dokument administracije SAD koji opisuje plan rušenja SSSR-a iznutra) odmah će se kao odgovor čuti – to je falsifikat, prestanite, to je davno dokazano. Ja sam čak spreman da se složim s tim – samo uz jednu ogradu: sve što je u njemu napisano već je učinjeno. A ako je to falsifikat koji je uradio KGB, znači da je čitav aparat KGB radio protiv sovjetske vlasti – što, čini mi se, nije moglo biti.

VZGLjAD: Da li se slažete sa mišljenjem da je Zapad u odnosu na Rusiju počeo politiku blokade ne toliko, čak ni zbog vraćanja Krima, koliko zbog toga što je video da je naša zemlja prešla na čvrstu odbranu svojih nacionalnih interesa i počela da se ponaša kao apsolutno nezavisna i posebna sila?

Mihalkov: To je za Zapad poraz pošto moraju da priznaju da su milijarde uzalud potrošene – ono što je aktivirano u Gruziji i radi u Ukrajini, ne funkcioniše u Rusiji. Zapad je lukav, ali ne može on baš svime da upravlja – na primer, genetikom. Danas muškarac Putin nema s kim da razgovara na Zapadu – tamo nema muškaraca. Njih nema bar zbog toga što muškarac koji dozvoljava istopolne brakove (kao što su to učinili, na primer, Obama i Oland) – više nije muškarac. On je nešto, ono. U tome je Putinova nevolja.

Kad je bio Berluskoni, mogao je da bude šta hoćete, huligan, ženskaroš – ali, bio je čovek od reči. Da – to je da, ne – znači, ne. Takav je bio i Šreder. Oni su konkretni ljudi. Zato ja, naprimer, više verujem Jarošu nego čitavom tom ukrajinskom vrzinom kolu – on je konkretan. Sa konkretnim čovekom može se dogovoriti. Sve ostalo je – nekakav vulkan koji „bljuje vatu“. Jedini muškarac na Zapadu sada je A. Merkel, barem u sklopu rukovodilaca zemalja Evrope i SAD.

VZGLjAD: Bili smo zajedno u Beogradu na grobu ruskih ljudi među kojima su dva Mihaila: Rodzjanko, koji je bio na čelu Državne dume koja je preuzela vlast 1917., i general Aleksejev, načelnik štaba Vrhovne komande. Oni nisu bili peta kolona ili revolucionari – za razliku, na primer, od jedne od junakinja vašeg filma, pripadnice boljševika, Rozalije Zemljačke. Rodzjanko i Aleksejev su mislili da primoravajući cara na odricanje od prestola samim tim spasavaju zemlju od razdora, ali su upravo oni, koji su u suštini izdali svog monarha, i gurnuli Rusiju u ambis građanskog rata.

Rusija sada ponovo ratuje – za sada još ekonomski. Sankcije su dovele do ujedinjenja naroda i spoljašnjeg jedinstva elite. Ali, deo elite škrguće zubima i nervira se pokušavajući da sakrije svoje otvoreno nezadovoljstvo Putinovom samostalnošću i time što je krenuo u sukob sa Zapadom. U eliti opet sazreva nezadovoljstvo glavnokomandujućim – neće li to vremenom dovesti do zavere, nalik na onu koja je 1917. bila stvorena protiv Nikolaja Drugog, kada je mali ali energičan deo njegovog okruženja uz prećutno odobravanje većine elite svrgnuo imperatora? Ima li dovoljno ljudi oko Putina koji ni u kom slučaju neće biti izdajnici?

Mihalkov: Nije isključeno, skoro sam siguran da takvih ljudi ima.

Naš film govori o tome da nema ničeg što je nevažno. Umeće da se odvoji zrno od kukolja – jeste veliko umeće, ali da bi se odvojilo treba pažljivo zagledati, zato što se često jedno predstavlja za drugo. Siguran sam da će dosta ljudi koji se kunu u vernost Putinu u nekom trenutku a koji, ne daj Bože da do toga dođe, može učiniti ono isto što je uradilo okruženje Nikolaja Drugog.

Pošto se suočio sa zaverom, Imperator je abdicirao misleći da će tako biti bolje za zemlju. Streljali su građanina Romanova, a ne cara – zato što u svesti ruskog naroda čak i ubistvo cara psihološki izgleda drugačije. Odustajanje od delovanja – je njegova tragedija, iako su car i njegova porodica proglašeni za mučenike, on je do kraja pokorno podnosio sve što se na njega obrušilo.

Birajući između nasilja Tatara, njihovog ubiranja danka i pokroviteljstva koje su mu nudili Latini, Aleksandar Nevski je proročki razmišljajući da će mu se to pokroviteljstvo vratiti samo time što treba postati katolik, otišao kod kana i pristao da plati danak. On je upravo time ruskom narodu sačuvao veliko pravo da bude pravoslavni. To je bio postupak! A mogao je da kaže, – pa, svejedno, Bog je jedan, i tamo i tamo je pričešće, neće biti patrijarh nego papa koji će knezu darovati kraljevsku krunu (kao što se i desilo sa Danilom Galickim koji je izabrao Zapad). Danas je apsolutno takva situacija. Dobre namere bez odlučnosti su – ništa, kako je rekao Serafim Sarovski. U nekim trenucima upravo odlučnost određuje ishod bitke.

VZGLjAD: Glavni junak vašeg filma po izgledu nekako liči na Strelkova. Godine 1920. on pokušava da razume kako je sve došlo do kraha – i shvata da on sam nije učinio ono što je bio dužan da učini. I sad se već ništa ne može ispraviti – trijumfovao je destruktivni program takvih kao što je komesar Rozalija Zemljačka koja će ubrzo postati njegov dželat. A sada gledamo Strelkova koji je iznenada ostavio po strani „istorijske rekonstrukcije“ i sam počeo da radi ono što treba, a ruska istorija počela je da se pred našim očima stvara. Ispostavlja se da obični ruski ljudi sada čine sve svojim rukama, ne odlažući, ne prebacujući na nekog drugog…

Mihalkov: Ruski čovek sporo upreže, ali brzo ide. Nažalost, u tako ogromnoj zemlji kao što je Rusija, kratkoročni eksperimenti pretvaraju se u dugu i mučnu tragediju. Zemlja je izuzetno velika. Ako umete da vozite „Mercedes“ ili „Ladu“ to ne znači da ćete moći da upravljate KamAZom sa tri prikolice, iako je i ovde i tamo sve veoma slično – volan, papučice, menjač. Ali, ako skrećete KamAZom kao što ste radili „Ladom“ možete srušiti stajalište i ljude ubiti. Naša inteligencija se u „očekivanju novog“ često bavi lakomislenom igrom – bez ikakve odgovornosti za to novo.

Otopljavanje 60.-ih, zatim entuzijazam perestrojke – kako smo samo aplaudirali Gorbačovu koji je mogao da govori bez papira – zatim euforija 1991., evo, to je sloboda, ura! Mi smo se poveli za „porculanskim osmehom“ Zapada, ali to je samo manir komunikacije, iza njega nema ničega. A mi smo se poveli – i nakon pola godine dva sprata vlade zauzeli su američki konsultanti, a naša industrija počela je naglo i sistemski da se urušava – u fabrikama u kojima su izgrađivane rakete počeli su da proizvode šerpe.

Ja sam zahvalan Bogu što sam svih ovih dvadeset godina sa ludačkom glupošću nastavljao da sledim svoj put i potpuno neočekivano on se podudario sa magistralnim.

U našem televizijskom filmu „Tuđa zemlja“, koji je snimljen pre dve godine, postavljeno je pitanje – a šta ćemo jesti ako se posvađamo sa Zapadom? Sve je rečeno – treba samo slušati i čuti. Možda ću uraditi „Besogon“ (redovna TV – emisija N. M., prim. prev.) o BAM-u -opšti uvid u ono čime raspolažemo. Samo da pokažemo šta imamo na putu BAM-a – jer se kod nas o tome i ne zna, a Zapad to shvata i zna.

Stolipin je raseljavao zemlju ne samo da bi smanjio opasnost od revolucije, nego i da bi duž ove magistrale zemlje na istoku naselio ljudima koji govore istim jezikom. Bila je otvorena zemljoradnička banka koja je davala beskamatne kredite. Ljudi koji su raseljavani u Sibir dobijali su okućnice, počinjali da rade i obrađuju zemlju, brzo je povećavan natalitet, za tri miliona ljudi godišnje. A njega je progonila dumska liberalna nitkovština – strašna sila koja nema ni ime ni prezime, hidra koja obuhvati, proguta, a onda ispljune. Međutim, kada je Stolipin koji je kao stena stajao i bio sam, pozvao Rodičeva na dvoboj zbog uvredljivih reči o „stolipinskom okovratniku“, ovaj je popustio shvativši da je to veoma ozbiljno.

Če Gevara je nekad govorio: „Ja sam avanturista, ali ja rizikujem mojom kožom, a ne tuđom“. Nažalost, naši liberali, rizikuju samo tuđom, a ne svojom kožom. Oni imaju gde da odu. Ali čim se na pragu pojave sekundanti oni mole da im sutra ponovo telefonirate. Ruska „gaponovština“ je živa.

I danas tome treba veoma ozbiljno pristupati, ozbiljno i odgovorno. Rekao bih čak i nemilosrdno. Treba razlikovati saosećanje od žaljenja. Saosećanje znači – staviti sebe na mesto onoga koji strada, a žaljenje – posmatrati ga sa tužnim osmehom. Danas ne sme da bude sažaljenja prema neprijatelju, prema klevetniku. Ne može se snishodljivo smeškati i slušati očigledna laž i slegati ramenima, tobože, šta da im zamerimo?! To, u Ukrajini poznato „paonisudeca“, oni zombirani i nedorasli što poskakuju u istom mestu – vidimo do čega je dovelo.

(Razgovarao: Petar Akopov, za Fakti.org prevela: Ksenija Trajković)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *