Модерни Видовдан Србима шапуће „постаните геј и биће вам океј“

Модерни Видовдан Србима шапуће „постаните геј и биће вам океј“

1 јула 2017

Пише: Душан Пророковић

Превише је симболике у томе што Ана Брнабић излаже свој премијерски експозе баш на Видовдан.

Без икакве дилеме, то је још један у низу покушаја да „раскрстимо са мрачном прошлошћу ” и пожуримо у „светлу будућност ”.

Или, како је недавно скована још једна тупава парола: да не живимо у митовима већ у реалности.

Лик и дело Ане Брнабић су симболични сами по себи и својеврсна гаранција да ћемо са „традиционалним Видовданом ” завршити, а ако неки треба да славимо, онда ће то бити нови „модерни Видовдан ”. Биће то дан када су Срби одбацили „митоманијске окове ” и пригрлили борбу за „нову слободу ”.

„Модерни Видовдан ” је тренутак када смо почели да „видимо ” како је једини начин да сустигнемо тај „развијени свет ” прихватањем његовог система вредности. Дакле, борба за људска права, грађанске слободе, равноправност, геј-бракове и сексуално неодређене особе. Са „модерним Видовданом ” родиће се и нова „евроунијатска Србија ”.

Нова „модерна догма ” донеће нам благостање, изобиље и богатство, у каквима уживају још само Швеђани и Холанђани. Да ми (у симболичком смислу речено) прво „постанемо геј ”, па ће касније све „бити о-кеј ”.

Реалност је, наравно, сасвим другачија, па ако се будемо водили таквом логиком, ништа више неће „бити о-кеј ”. Јер, повратак паганизму и племенској логици уз величање културе смрти није „пут у светлу будућност ” која је „о-кеј ”, већ драматични суноврат чији је исход лако наслутити.

То што је Европа одавно кренула тим путем не значи да је и ми морамо следити „модернизовањем Видовдана ”. Већ напротив, то је сигнал да на „традицији Видовдана ” морамо истрајавати, како због нас самих, тако и због очувања традицоналне, хришћанске Европе. Без хришћанства, данашња Европа не би ни постојала.

Денис де Ружмон је писао: „Одузмите концепцију личности која проистиче из великих христолошких дефиниција и уместо Европе имаћемо нешто такво као што је Индија. ”

Европа се уздигла на три стуба: јелинској филозофији, римском праву и хришћанској религији. Један од утемељивача паневропске интеграције Роберт Шуман је говорио: „Своје постојање демократија има да захвали хришћанству. Она је угледала светлост дана кад је човек био позван да у свакодневном животу оствари достојанство људске личности у индивидуалној слободи, у поштовању права сваког и помоћу братске љубави и у односу према свима. Нигде пре Христа нису биле формулисане сличне идеје. Демократија је с хришћанством повезана доктринарно и хронолошки. Она је постепено добијала тело после дугих тумарања по мраку, понекад по цену грешака и западања у варварство. ”

После ових речи је јасније упозорење Де Ружмона.

Док се у Европи развија демократија и уобличавају формално гарантоване слободе, индијско друштво остаје кастински уређено, поједине социјалне везе подсећају на робовласничке односе.

Без хришћанства, европска цивилизација ће се враћати ка робовласништву. Заправо, вероватно се већ и налазимо на половини тог процеса. Јелинска филозофија и римско право нису довољни да се достигнуто сачува, а камоли да се спремамо за будућност и у њој развијамо.

Инсистирање на разуму и рационалности, како то чине неолиберални екстремисти и постмодернисти неће донети резултат, то није део решења, већ део проблема. Да, тачно је да ослањајући се на разум и рационалност античка Грчка досеже свој зенит, у многим погледима превазилазећи источне империје, али је исто тако тачно да њени полиси следе традиције.

Грци су били сујеверни, па су богове видели на сваком ћошку. Све се претварало у предмет сакрализације.Традиција је основно везивно ткиво у друштву. Без позивања на њу, нема ни културне вертикале, а без вертикале нема цивилизације.

Опет, дугорочни развој, свеобухватан и свепрожимајући се може одигравати само унутар цивилизације, које имају како своје духовне вредности, тако и материјална достигнућа.

На крају, опадања старих цивилизација су углавном повезана са паралелним процесом одрицања од дотадашњих традиција. Пјотр Мазјуркевич наводи да „постаје карактеристично то – говорећи с малим петеривањем – да није култ богова, него стварање културе на земљи оно за шта је човек био створен. Ова концепција је у оштрој супротности са античким митом о Прометеју који се дрзнуо да украде ватру од богова како би је поклонио људима због чега га је разљућени Зевс осудио на окрутну казну. Човек није конкурент него партнер Творца који му је забранио да преображава свет. ”

Када су почели да се одричу традиција, самим тим и богова, случајно или намерно су почињали и своју фундаменталну борбу против вредности које су генерацијама пре њих обликоване, преиспитиване и мењане. Ту битку ниједан (прото)народ није добио, не постоји цивилизација која је тако нешто преживела.

Тачно је и да демократија постоји још у античком (историјском) раздобљу. Али, антички Грчка је такође робовласничка, јелинска демократија, осим истоветног назива, нема пуно тога заједничког са хришћанском демократијом.

Ђовани Сартори одговара: „Кад бисмо се једног дана пробудили у античкој Атини, највероватније бисмо демократију схватили као несносно насртљиву и агресивну, угњетавачку и недостојну поверења. Да ли бисмо овакав свет назвали тоталитарним зависи од дефиниције ове речи коју бисмо прихватили. ”

Боље нам је да се на то не враћамо, већ да ово достигнуто унапређујемо.

Рушењем „хришћанског стуба ” европске цивилизације унапређивање је немогуће. Наше вредности су саздане на томе, а чак и време појављивања модерних европских народа на континенталној (гео)политичкој сцени коинцидирају са њиховим прихватањем хришћанства, што се одразило на унутрашње одосе, правни систем и хијерархијски поредак.

Хришћанство је постепено оплемењавало и римске – правне, и грчке – филозофске „стубове ”.

Пут којим српска елита креће, или барем онај њен део „нетремице загледан унапред ” који слави симболику избора Ане Брнабић, није „пут у будућност ”, већ „пут у прошлост ”.

Од модерних европских народа ка модерним племенима – интересно повезаним заједницама окупљеним око минимума неких само тој групи прихватљивих заједничких вредности; од народно-хришћанских демократија ка псеудодемократском тоталитаризму; од уређених система у којима је постојао консензус о јавним правима и обавезама, мерама (не) дозвољеног и друштвено (не)прихватљивог до трибалне филозофије о неопходности наметања одлука и беспоговорног поштовања истих.

Витолд Кула мудро збори да је историја (нажалост или на срећу, али је тако) једини пример на који можемо да се ослонимо.

Са тим у вези, да на једном илустративном примеру прикажемо шта нам сви ови процеси доносе.

Титман из Мерсебурга са чуђењем и уз прилићно гнушања на самом крају Х века описује како западнословенско племе Луцици (Лужици?), који су раније називани Велети, одлучује унутар своје заједнице. Гласању приступају сви и одлуке се доносе акламацијом. Теоријски, ако је и један припадник племена против, одлука је оспорена. Али, у пракси, већина која је гласнија одлучује, а они које се успротиве бивају на самој скупштини ударани тољагама док свој став не промене.

Посебно је занимљиво што је једном (тако) донету одлуку немогуће променити. Уколико било ко постави питање оправданости примене неке донете мере (полазак у рат, убирање пореза, подизање насеља на одређеном месту и тд.) његова непокретна имовина се спаљује, а покретна отима и развлачи. На сву несрећу, да би остао у заједници, до следеће скупштине тај несретник мора скупити откуп пропорционалан његовој годишњој главарини.

То је будућност модерних племена, укотвљених на негирање традиционалног, уређених на основама псеудодемократског тоталитаризма и вођених трибалном филозофијом. То је будућност народа који се одричу традиције, оних који без много питања и преиспитивања пригреле „разум и рационалност ” за једина мерила.

Одрицањем од традиције Видовдана и овим неким новим „модерним Видовданом ” ми, да се вратим на констатацију Мазјуркевича, „бацамо рукавицу у лице Богу ”, хоћемо да се са њим такмичимо, схватамо га као конкурента, а не као Творца. Да се тако боримо за „наша ” људска права, не обазирући се што ће она вређати осећања и угрожавати права „других ”, да остварујемо грађанске слободе које неће истовремено подразумевати ни било какве обавезе, да сексуалну оријентацију проглашавамо за посебну друштвено-политичку категорију (да, управо тако, јер, када жене имају загарнтован број места у парламентима низа држава, зашто то не би био случај и са сексуално неодређеним особама).

И управо због свега тога је важно још једном подвући да се ми, Срби, наше традиције Видовдана не смемо одрицати. Да не смемо следити погубне трендове сатирања хришћанског у европском цивилизацијском коду. То је и наша историјска мисија. Инсистирањем на традицији Видовдана ми подупиремо трећи стуб европске цивилизације, која се само тако може сачувати и даље развијати.

То је реалност, а не мит!

(Факти)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u