Морски мук

Морски мук

26 марта 2015

VEDRAN KARUZAПише: Виктор Иванчић

Ратна стихија у поратној Хрватској меље све пред собом, укључујући задње остатке смисла. Прошле је суботе било особито узбудљиво: дружина бијесних шатораша привремено се измјестила из Савске у Крајишку улицу, да би формирала поносни људски штит и узвикнула неколико сочних парола под прозорима стана премијера Зорана Милановића, а овај је баш у то вријеме, скупа с министром обране Антом Котромановићем, боравио на јахти народног хероја Анте Готовине, те уз слане срделе, црно вино, пријатељску ћакулу и једра пуна вјетра уживао у љепотама средњодалматинских отока.

Утврдимо градиво: прекаљени хрватски ратници, испуњени праведничком срџбом, забринути за судбину крвљу извојеване Хрватске, просвједују пред зградом ‘југославенчине’, окупаторскога слуге, хрватомрсца, народног велеиздајника и главног стратега злочиначког потхвата што је назван ‘гажењем дигнитета Домовинског рата’, а велеиздајник се кроз то вријеме дружи на пучини с највећим међу прекаљеним хрватским ратницима, иконом над иконама.

Жилаве домовинске нити тако су се испреплеле да се чини како хрватски патриотски чвор више нитко не може размрсити користећи се простим оруђем здравога разума. Сваки од актера на јавној сцени има свој борбени ослонац из раних деведесетих који му осигурава национални легитимитет. Без блискога комада ратног патоса, који ћеш у погодноме моменту медијски разгласити и истакнути попут развијене заставе, постаје немогуће стећи или задржати друштвени статус, политичку позицију или пословну перспективу. Нитко тко држи до себе више и не закорачује у социјалну арену без одговарајућег ратног привјеска, што год то било: орден за храброст, инвалидска колица или Готовина прикачен на кормило.

Како је кренуло, такозвани домовински рат има најбоље изгледе да у својој мирнодопској репродукцији прерасте у братоубилачки, са свим крвавим детаљима и замјенама положаја издајника и домољуба што уз то иду. Толико је сљедбеника његова култа, и толико су набрушени једни на друге, да су у стању хрватску државу претворити у прах и пепео надмећући се тко је од њих заслужнији за њено стварање. Напокон, то уопће не би било најгоре рјешење…

Дан након што су највећи издајник и највећи ратник заједно једрили, док је шаторска дивизија остала на сухом и у Крајишкој узалуд тражила издајникову главу, министар бранитеља Предраг Матић – такођер обиљежен као пројугославенски оријентирани изрод – поставио је вођи опозиције најважније хрватско питање: Гдје си био деведесетпрве? Томислав Карамарко, будући да је упит постављен из његова омиљеног идеолошког ракурса, није могао одговорити лаконски (нпр.: ‘Што те боли кита?’), већ је узвратио новим ратним мистеријем: ‘Деведесетпрве сам се бавио специфичним задаћама, о којима министар Матић ништа не зна, нити треба ишта знати!’

Доиста, какве је то ‘специфичне задаће’ у рату обављао Карамарко, а да се ни данас о њима ништа не смије знати? Је ли можда у тајности режирао атентате на истакнуте појединце у непријатељским редовима? Или је окупатору наносио ударце кроз терористичке активности које имају остати вјечна тајна? Можда је ријеч о цијелој лепези у рату извјежбаних параполицијских дјелатности што ће их шеф ХДЗ-а упражњавати када дође на власт?

Не можемо то знати, јер бисмо губитком мистике испали из жанра у којем је комплекс с етикетом ‘домовински рат’ допуштено апсолвирати. Митологија, ако је квалитетно утврђена, ускраћује сваку сувислу везу са стварношћу. Да макар каква спона са збиљом постоји, тада она шаторска војска, рецимо, не би у суботу надирала загребачком Крајишком улицом, већ би се улогорила пар стотина километара јужније, пред управном зградом твртке Пелагос у (су)власништву Анте Готовине, која се бави узгојем и изловом туна, јер је за то добила државну концесију, а онда би та хорда жељна правде умјесто ратничких парола поставила само једно питање: Што она двојица муте на пучини?

С истим би се питањем могли утаборити и испред сједишта твртке Адриатик градња у (су)власништву Анте Готовине, која за државу обавља постављање плинских инсталација у Задру. Замислимо, забаве ради, тако окрутан контакт са стварношћу да у посљедици настаје надреалан призор: масовно окупљање у којем револтирани бранитељи опремљени шаторима и сухом храном протестирају јер Влада намјешта уносне послове бранитељу Готовини и притом се премијер свако мало с њим театрално возика јахтом. Допуштени су и транспаренти, на примјер: ‘Хоћемо и ми своје туне!’ Или: ‘Плин се плином избија’…

Збиља, што споменута двојица раде заједно на јахти? Што један од другог очекују? Галебовима с катарке све је прилично јасно: Готовина очекује нове државне потицаје за развој рибарства и марикултуре, а Милановић се гребе за краткорочни патриотски кредит. Сусрет се одвија у духу другарске економије и домовинске захвалности.
Но то што птице у Хрватској знају – занимљиво – никада не би гласно изрекли гњевни ратници из Савске улице, чак ни када прослављени војсковођа саботира њихову борбу пловећи с издајником, а богме ни њихови противници, укључујући новинаре међу њима. Сигурност је зајамчена, јер Милановића и Готовину на њиховим јадранским излетима – како оним економским, тако и једриличарским – увијек прати стари морски мук.

О генераловим пословима с тунама и државом сви шуте као рибе, а ако новинари штогод и пишу, како рече једно србочетничко пискарало, ‘пишу на шкрге’. Не пишу дакле да је на државним натјечајима за концесије за узгој туна на поморскоме добру твртка Пелагос у правилу једини понуђач, јер је пракса да се у противноме натјечаји пониште. Не пишу да је Министарство пољопривреде твртки Пелагос додијелило највећу квоту за улов туне у хрватскоме дијелу Јадрана, па су остали власници рибарских флота шутке чупали косе и припремали стечајеве. Не пишу ни то да се на први натјечај за милијунски посао плинофикације Задра пријавило чак осам компанија, а када је исти под неразјашњеним околностима поништен, у поновљеном поступку јавила се само једна… Не пишу, укратко, како под паском државе и уз издашну Владину логистику у Пакоштанима израста пословни горостас који ће у материјалном погледу бити достојан своје ратне репутације.

Милановић, елем, има о чему с Готовином разговарати на пучини, али – зачудо – никоме не пада на памет проблематизирати цијену што је плаћа (из државнога прорачуна, дакако) да би могао маркетиншки експлоатирати своје поморско дружење, па чак ни онима којима та национална романса озбиљно ремети политичке рачуне. Ратна слава премијерова бродског друга, неупитни статус националне иконе, унапријед скида с дневнога реда могуће двојбе око моралности јадранских излетничких тура.

Митолошка снага домовинског рата, која се у друштвеној бази усваја са страхом у костима, очито је толика да без проблема неутрализира све елементе пуке стварности. Од тога да заслужним ратницима, онима ‘који су стварали хрватску државу’, треба бити допуштено оно што другима није – да за њих вриједе критерији који лебде изнад уобичајених норматива социјалне збиље – полази и милитаристичка дружба из Савске 66, тражећи да се прогоном Југославена, комуниста и осталих злотвора земља прилагоди неофашистичкоме идеалу за који су жртвовали младост. Међутим, с ону страну идеологије, на плану господарског просперитета, исто је начело узимао у обзир и Иван Чермак, примјерице, када је пролазио транзицију од монтера плинских инсталација, преко генерала Хрватске војске, до нафтнога тајкуна.

Пуних двадесет година након окончања ратних операција Хрватска живи своју ратом утемељену реалност и смишља развојне перспективе које ће подесити према обрасцима ратних легенди. Познато је то и премијеру Милановићу када користи пријатеља Готовину као патриотски штит и одговара на изазове служећи се посве сличним идеолошким наоружањем као и они који му раде о глави. Коначни резултат таквих напора бит ће познат релативно скоро, можда догодине у ово вријеме, када највећи хрватски рибар и морепловац искористи сунчано јутро и исплови с једрилицом у друштву свога пријатеља Томислава Карамарка.

(Новоссти, Загреб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u