На власти

На власти

2 фебруара 2019

Пише: Чедомир Антић

Организатори протеста, који сваке суботе напуни београдске улице десетинама хиљада одлучних грађана, често покушавају да се ограде од сваке политичке организације, па и од уједињене српске опозиције. Љутња наших грађана на власти, полако се годинама претварала у одбацивање целокупног политичког система, оног истог коме смо тежили протеклих тридесет година. Постала је опозиција оном који је био узор генерацијама наших предака. Ако већ сви не ваљају и нема између чега да се бира, чему протести? Онда је Вучић добар и треба га пустити да у потпуности уништи демократију. Осим таквих политичких мргуда, који потом заћуте, јаве се код нас такође маргинални анархисти и комунисти који би све „понародили“, а потом би њихове вође запоселе све, пошто народ формално дели све а у пракси има само оно што му дају или што успе да некако дограби. И тако све до следеће приватизације, када ће синови и ћерке тих бедника на себе уписати све, а онда ће њихови испуштени и запуштени унучићи поново да зову неке нове, младе будале у комуну.

Толико о тутумрацима и замлатама. Нису небитни, пошто представљају, гласну и, у у одређеним условима, опасну мањину.

Позив организаторâ протеста Савезу за Србију у ком траже да опозиција јасно наведе шта ће учинити када дође на власт, видим као добронамеран плод неискуства. Вођење државе је нажалост много сложеније од поправке грејања или грађења кућице за пса. Чини се као да очекују готова решења и сматрају да би циљеви и уверења могли да ограниче капацитете идеалних политичара који би требало да решења држе у џеповима и само остварују оно што се од њих прецизно тражи.

Уосталом, шта су уопште наши идеали? Наши преци су пре стотину година остварили известан успех, али су знали шта желе. Хтели су слободу, демократију, гарантовано власништво, слободу народне културе, уједињење нације. Све то је остварено, али је реалност била против наших старих. Наиме, стотину година богата земљорадничка држава егалитарних сиромаха, доживљавала је опадање зато што су у све више индустријализованој Европи пољопривредни производи постајали све јефтини. Лек је била инустријализација, а она је значила повећање броја сиромашних и стварање малог слоја изузетно богатих, у неколико генерација гори и тежи живот, а питање је, када данас погледамо неуспех Брозове индустријализације, да ли би ова тадашња чак и дугорочно била успешна. Већина успешних индустријализација извршена је уз масовно кршење свих права грађана и, наравно, уз пљачку колонија.

Ми данас не знамо ни шта нећемо. Опозиција би могла прво да направи листу циљева, која не личи на одговоре мисице нити подсећа на анализу маркетингшке агенције. Хајде да истражимо шта народ жели па да са знањем које су могућности наше земље, наших људи и, који су тачно циљеви земаља наших узора, сачинимо јасан и изводљив програм опозиције. Грађани често очекују чуда. Држи их један утисак, а стварност не разликују од програма телевизије. Демократска власт мора да делује у дебати и спору, њена историја мора имати трзавице и недоумице. У случају ДОС-а оне су се претвориле у једну малоумну борбу сличних – око чланства у ЕУ које је мање зависило од нас него од бриселске бирократије (о националним владама чланица ЕУ и да не говоримо) и око суверенитета над ОТЕТИМ и од Срба испражњеним Косовом. И због те две химере они су се свађали. Испоставило се да су имали и друге, рационалналније, сасвим приземне разлоге – хтели су да целу власт не држе са 30% народне подршке (колико су ДСС и ДС углавном уживали узети заједно), већ са својих 15-естак процената !? Тупава гордост коштала их је странака и будућности. Ми смо 2017. морали да стварамо нову опозицију – Народну странку, ПСГ… Али, шта је уопште ново у земљи старих људи и карата које исти угавном међусобно деле на десет година: 1990., 2000., 2012…

Свима су нам пуна уста грдње према ДОС-у. И морам да кажем да сам сагласан и да има много разлога што ни они који су од те коалиције направили милионе не смеју да га бране, осим у афекту. Међутим, чаша може бити полупразна и полупуна. За десет година, у прилично лошим међународним условима у земљу је ушло 25 милијарди евра (процена Новости направљена на основу додатних параметара, износила је чак 37 милијарди), просечна зарада повећана је за 450% (куповна моћ за 350%), привредни раст је био већи него икада од шездесетих година, и, да нагасим, вишеструко виши него сада. Потрошачка корпа је била већа од просечних прихода, али та се разлика од 2012. повећала долико да просечном грађанину годишње треба 700 евра више да је покрије! Ако ћемо о националном поносу: Вучић је као министар предао Косово НАТО-у, а као премијер испоручио Северно Косово Тачију и Харадинају. ДОС ништа слично није урадио. Оптужба за пренос преговора у Брисел је бесмислица, пошто је ЕУ ионако водила послове УН у нашем региону. Мало је глупо заклињати се у скоро укључење Србије у ЕУ, а грдити своје претходнике зато што су исту посушали. Али то је Вучић, достојан јунака драме Радован Трећи. Он уме „себе да изда“ и да, кад год му се макар и сасвим мало исплати, пређе на страну непријатеља.

ДОС је био још и одличан, колико је био изнутра разорен сујетама малих вођа и похлепама комби странака. Његова достигнућа тим су већа кад узмемо у обзир различите циљеве и тежње. Кадрове старог режима деценијама обичаване да са опозицијом заврше не само утичући на приватизацију, већ и трујући водоводе и минирајући скупштине. Коначно, злокбони утицај империјализма САД, Британије и Немачке, те њихових и хратско-бошњачко- црногорских агентутра које су преплавиле земљу. ДС и ДСС су по мом уверењу били патуљци и када су имали 100.000 чланова, међутим и такви били су озбиљне реформске странке за СНС.

Све су то чињенице, упркос њима Србија је, без обзира на разне мрачне типове – Динкиће, Јовановиће, Никитовиће, Чолићке…  – од 2001. до 2012. била демократија у којој су владе подносиле оставке, а избори били неизвесни. Да ли смо били задовољни? Нисмо. Али ми не тражимо „обећане земље“ ни „рајска острва“, већ демократију и слободу за Србију такву-каква је. У модерно доба само демократска држава може да се на добар и дугорочан начин обнови и унапреди.

Савез за Србију својим бројним странкама и Ђиласовим настојањем да понови све сегменте победоносне историје ДОС-а (без обзира шта су они касније проузроковали) не пружа велику наду да ће бити другачије, али и то је далеко боље од онога што преживљавамо са Вучићевим режимом. Пролазимо кроз економско опадање, социјалну стагнацију, талас корупције достојан Милошевића и градњу новог ауторитарног режима, који ће ако све буде како је очекивано Вучићеву породицу претворити у династију достојну севернокорејских мрачњака.

Да се не би осећали баш као да су нам извесни министри – примитивне синдикатлијске силеџије, којима манипулише лукавац који није спреман да сиђе у народ и привуче гласове – суђени, било би добро да подсетимо шта значи узети власт у Србији. Поред огромних захтева лажне социјалне државе, у земљи коју треба реформисати три од четири бирача верују да им држава дугује добро запослење, ниске порезе, бесплатни стан, такво а функционално здравство и слично школство. Ако може и бесплатно летовање и зимовање, било би сјајно – јагодинствено. Онога ко дође на власт сви ће заокупити и тражити му да прекрши закон како би их наградио за подршку или им доказао своју рођачку беневоленцију. Ту, на том месту, наше вође, које са изузетком једног или двојице, не верују ни у шта, посебно треба да буду тврда срца и успоставе земљу правде и процедуре. За то треба изградити институције. За институције су неопхдни спремни, школовани људи. За школовање потребно је време. Када су министар просвете и његов помоћник 2001. створили систем према коме њихови синови нису положили пријемни испит за средње школе, нико их због тога није похвалио. Напротив, развлашћени кланови су у новинама платили кампање против њих. И све се завршило тако што им је стављен реп секташа, а девичански невини, прелепи и отмени Шешељ је дотичног министра сместио у једну од својих депонијских списатељских дијареја у наслову га назвавши  „моралном наказом“!

Преузимање власти и прву годину владавине треба спремати, озбиљно, са много стрпљења и средстава, бар годину дана. Такође, нема компромиса. Нема савезника из пропалог  режима. Сведоци покајници могу постојати али само као бедници које полиција чува у шумама или планинама.  Нема чанковштине и динкићевштине са Пинка.

Дакле, опозиција треба да договори циљеве, без десничарских мантри ни левичарских фантазмагорија. Влада експерата је бесмислена, они владају над сређеним државама које су запале у кризу. Друго, бојим се да би Ђилас могао да се постиди, па за шта је он као дипломирани машинац, који никада није радио у струци, експерт? А његове способности су, верујем, свима нама несумњиве.  Нама треба Влада националног спаса. Влада таквог формата уколико је успешна може да створи услове за слободне и поштене изборе за Велику уставотворну супштину. Требају нам циљеви и процедуре, као и начин на који ће бити демонтиран тоталитарни режим који је као паразит овладао нашим друштвом. За време демократских влада (2001– 2012) он је делом колаборирао а делом био хиберниран. Вучић га је поново оживео.

То је суштина. Остало су приче, једних – који желе само такве да слушају, и других – који налазе корист у томе да их причају таквим слушаоцима.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Rusofil says:

    E moj Anticu I ti pricas o demokratiji kao da to postoji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u