Национално самоубиство

Национално самоубиство

29 јула 2018

Пише: Филип Родић

АКО сте се до сада питали како је могуће да су онолики Срби за време Другог светског рата наивно отишли на клање, без пружања икаквог отпора, током минулог светског првенства у фудбалу могли сте да се уверите у „директном преносу“ како би се немало Срба мирно предало репрезентацији која жали због ’45. године.



Све је то само спорт – рече Петар Брзица тешећи свог пријатеља и ривала Анту Жилета Фригановића пошто га је у такмичењу победио резултатом 1.360:1.100 и освојио златни сат, сребрни сервис, печено прасе, боцу вина и титулу „Краља србоклања“. Жиле је, међутим, био неутешан јер је изгубио иако је убедљиво водио све до судара с пркосним Вукашином Мандрапом из Клепаца, који је одбио да навија за његов тим узвикујући „Живио Анте Павелић“ него је, демонстрирајући крајње неразумевање спорта, шовинистички и пун мржње према суседима понављао „само ти, дијете, ради свој посао“. Неки други су пришли јами не верујући да им њихова браћа и суседи могу било шта лоше учинити све док нису осетили нож под грлом. Тако је било августа 1942, када је Јуре Маричић послао око 4.000 људи на Градину, а вероватно би исто било и када би, којим несрећним случајем, данас покупили 4.000 људи из Београда и послали их на загребачки Јелачића плац. На то нам указује понашање не баш мало „српских навијача“ с исправним схватањем спорта, али и спремност за дом хрватских спортиста. Док су они из четрдесетих година и могли имати некакву илузију о природи и крајњој дестинацији транспорта који им организује млада хрватска држава, данашњи Срби морали би да знају, за разлику од несрећног Француза што је вођен спортским духом отишао на прославу хрватских репрезентативаца и умало није био растргнут, шта треба да очекују. То им је јасно демонстрирано најмање три пута у прошлом веку, али они и даље одбијају да схвате.

Извесни „србијански филозоф“, како га називају доброћудни мудраци из Хрватског културног вијећа када се на њега позивају у раскринкавању „лажног светог новомученика Вукашина Јасеновачког“ (текст из Хрватског тједника од 13. августа 2015), Александар Пражић целу је једну књигу посветио феномену аутодеструкције код Срба. У делу „Национално самоубиство“ („Пешић и синови“, 2009), Пражић је исправно уочио да у овом народу постоји доза суицидности, само је потпуно погрешно идентификовао њен субјект. Он као примере овог феномена наводи, између осталих, Вукашина Мандрапу („будалаштина, у коју нико разуман не може да поверује“) и цара Лазара („архетипски лик у болeсном делу расцепљеног националног бића“). Међутим, стварност демантује и Пражића и Милојка Пантића (који верује да све што је „нормално“, односно грађанско код нас свим срцем навија за Хрватску) и показује нам да самоубице нису ни Лазар, нити Вукашин, него грађани што би ношени утопијском идејом о братској љубави отишли да прославе са Луком Модрићем, Иваном Ракитићем, Златком Далићем и Марком Перковићем Томпсоном. Могуће је да би се с те прославе вратили, а можда би их онда стигла њихова рука и у Србији, као што каже „химна“ хрватске репрезентације.

Сигурно је да међу онима који су навијали против Хрватске има базичних шовиниста задојених мржњом. И то, наравно, није добро. У овом случају није добро угледати се ни на паролу са Споменика захвалности Француској с Калемегдана „Волимо Француску као што је она волела нас“, јер би нас оваква жудња за реципроцитетом одвела право у пакао. Ипак, чак и шовинисти су паметнији од оваквих грађаниста, јер за разлику од њих, не би својевољно и мирно, самоубилачки, отишли на клање. Као и Пражић, ови грађанисти су донекле у праву. Не треба мрзети своје суседе. Али пре тога не треба мрзети ни самога себе, свој идентитет, своју прошлост и своје претке и не треба због некакве сумануте и мазохистичке љубави подржавати свог крвника и џелата. У овом контексту поново ћемо се послужити добро уоченом, али погрешно усмереном оценом из Пражићеве књиге о потреби „етнопсихолошког истраживања анамнезе, утврђивања дијагнозе, расветљавања етиологије и указивања на чиниоце евентуалне терапије српске патолошке диспозиције за окретање агресије на себе и колективну аутодеструкцију“. Само, аутодеструкција није у окретању Лазару и Мандрапи него онима што жале за „лошом ’45“ јер су се тада „расули преко свијета“, све док се нису створиле околности да се „врате дома ласте“, као што каже песма коју је је Томпсон отпевао фудбалерима.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u