Наранџасти круг | INTERMAGAZIN

Narandžasti krug

20 marta 2017

milorad-vucelic-720

Piše: Milorad Vučelić

Najveći i najglasniji zagovornici kapitalizma i posebno njegove neoliberalističke varijante danas se u predsedničkoj izbornoj kampanji javno zgražavaju nad činjenicom da domaći radnici rade u firmama stranih kapitalista za minimalne nadnice, a da neki od njih radi efikasnosti rada i maksimiranja profita svojih gazda moraju navodno da nose pelene. Za takvo zgražavanje oni nemaju ni moralno pravo ni bilo kakvu aktivnu legitimaciju. Ovo što se sada dešava, baš to, plod je njihove uspešne političke i ideološke borbe. Zbivanja koja pominjemo pravi su rezultat 5. oktobra i njegovo pravo nasleđe. Današnji pokušaji medijske i političke glorifikacije ovog datuma to samo još jednom potvrđuju. Sve što se dešava poslednjih četiri-pet godina je samo pokušaj da se u potpuni divlji kapitalizam za koji se izborio DOS uvede bar nekakav red i spase što se spasti još može.

Izvesna revizija tih tekovina je izvršena samo činjenicom što nisu svi ti radnici ostali nezaposleni, kako je trebalo, nego mnogi ipak nekako i negde rade. To je istina ako je nekome već do istine. I ne pomaže tu nikakvo prenemaganje u stilu „nije to taj kapitalizam koji smo mi želeli i za koji smo se borili“. Uostalom šta se drugo moglo čuti na nedavno održanom poslovnom forumu naše političke, poslovne i ekonomske elite sa „krova Srbije“, sa Kopaonika, sem onoga da „reforme treba nastaviti“.

Ista ta elita već dve decenije tvrdi da država mora izaći iz medija, da se sve mora privatizovati, da država ne sme da pomaže preduzeća i zaposlene, da se mora zatrti svaki trag socijalne države, ali da je poželjno da ta ista država može svojim subvencijama iz budžeta pomagati strane investitore, odnosno kapitaliste. Poželjno je i ono što se ovih dana ostvarilo: regulatorna tela naše suverene države nemaju pravo da utiču čak ni na redosled televizijskih kanala kod stranog privatnog kablovskog operatera. Nemaju moći ni da se izbore za prioritet na daljinskom upravljaču javnog servisa koji zovu evropski. Petooktobarski snovi se ostvaruju.

Nijedan od aktera u opozicionom i ukupnom političkom životu nije spreman da izusti nijednu jedinu reč kritike na račun neoliberalnog ili bilo kakvog drugog kapitalizma. Oni nisu ni sposobni da razmisle o bilo kakvoj alternativi postojećoj političkoj matrici. Oni i dalje otvoreno tuguju za klintonovštinom i pokušavaju da je održe u životu. Oni kao da uopšte ne primećuju šta se sve događa u svetu i kakve su promene u toku. Do njih sve to uopšte ne dopire. Svedoci smo najveće provincijalizacije našeg političkog života i ako tome dodamo i talase agresivnog prostakluka koji nas sve žešće zapljuskuju sa javne scene i iz medija, slika postaje više nego žalosna.

Oživljava se dosovski mehanizam satanizacije i mržnje fiksirane na jednog jedinog političkog takmaca koji je, pamtimo, već dao poznati rezultat i u slučaju Slobodana Miloševića, pa i Vojislava Koštunice. Nije to nikakva kritika politike Aleksandra Vučića jer te kritike i nema niti je može biti na zapravo istim ideološkim osnovama uređenja srpskog društva i u okvirima iste spoljnopolitičke evrounijske orijentacije, nego je to demonstracija lične mržnje. Njemu se ne oprašta što je od njih mnogo uspešniji tamo gde su se i oni oprobali i što je izvršio geopolitičke proboje u Kinu i Rusiju, odnosno tamo gde njima to ni na pamet nije padalo. Uspešna politika vojne neutralnosti je najviše na udaru i ona se prepoznaje po izraženoj rusofobiji.

Najveći deo naših predsedničkih kandidata verbalno se bori protiv prodaje zemlje strancima, a da ne smeju da kažu nijednu jedinu reč protiv raznih sporazuma o pridruživanju EU koje su slavodobitno upravo oni potpisali i po kojima se to mora učiniti. I ne haju za tvrdnju aktuelnog ministra poljoprivrede da je već pripremljen zakon koji će sprečiti ovakvu prodaju, te da svojim borbenim pokličima oni lupaju na otvorena vrata.

Za „izgubljenim Kosovom“ najviše tuguju oni koji su, poput Vuka Jeremića, mnogo toga učinili da obesnaže ulogu Saveta bezbednosti UN i Rezoluciju 1244 i zajedno sa EU podneli onaj jadan dokument Generalnoj skupštini UN, a zatim MSP u Hagu postavili najgore moguće pitanje po Srbiju u vezi sa secesijom Kosova i narušavanjem međunarodnog pravnog poretka. Nenad Čanak bi, kada postane predsednik, odmah da prizna Kosovo, a da istovremeno ne sme ni da šušne i bilo šta kaže o separaciji Vojvodine u kojoj se više ne pita ništa. Ali bi zato da iz Srbije izbaci sve što je rusko, a pre svega ruski kapital. Samo je u slučaju ruskog kapitala kritika kapitalizma dozvoljena i poželjna. Prastari relikti, najgori i najcrnji vojvođanski separatisti još iz doba socijalizma, poput Živana Berisavljevića, podržavaju predsedničkog kandidata Sašu Jankovića. Valjda zbog toga da sada pod velom građanizma ostvare ono što nisu mogli u raspadu režima SKJ.
Kada već s pravom govorimo o dragocenoj stabilizaciji Srbije, onda se ne sme zaboraviti da je toj stabilnosti najveći doprinos dala trijumfalna pobeda naprednjaka u Vojvodini što je i prava istorijska tekovina prethodnih republičkih parlamentaranih i pokrajinskih izbora.

Oni koji su pobeđivali na izborima sa sloganom „EU nema alternativu“ i koji jesu zakleti evrounijati, i ništa više, naprasno postaju spremni da se osupnu na nemačku kancelarku Angelu Merkel što se sastala sa Vučićem. Niko od svih tih evrounifanatika neće ni da pomene sva ona poglavlja, kojima se broja ne zna, a koja smo otvorili u Briselu. Duboko provincijalni i nesposobni naši dosovski političari i ne pominju težnje da se EU podeli na zemlje koje funkcionišu po principu „dve brzine“ ili pak da uoče ponešto o problemima koji nastaju zbog ponašanja država Višegradske grupe. O velikim promenama koje se u svetu odigravaju i koje su posredna i neposredna posledica Trampove pobede oni se još uvek informišu preko „Si-En-Ena“ i misle da je to jedina istina. Oni koji se izdaju za rusofile sutra će se, baš kao i evrofanatici, obrušiti na Vladimira Putina kada primi našeg aktuelnog premijera.

I pored pokušaja uočili smo da je gotovo nemoguće učitati višak smisla u našu predsedničku izbornu kampanju. Sve se svodi ne na izbornu pobedu već na to da Vučić ne pobedi u prvom krugu pa da se onda vidi kako će i šta će u nekom drugom krugu. Najvažnije je – oni se, bez obzira na pomenute krugove, jedino uzdaju u mogućnost neke već viđene narandžaste revolucije. Taj narandžasti krug oni snevaju i zato ga tako često i pominju.

Pusti snovi!

(Pečat)

  • Twitter
  • Facebook
  • Google Plus
  • Email
  • VKontakte

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *