Народ је нестао

Народ је нестао

29 марта 2015

TurlakovSlika 67Пише: Слободан Турлаков

Ускоро ће бити расписана награда за онога који га пронађе.

Не, забога! Зар је мало награда!? Чак толико да је питање морала не само давати их, већ, још и више, примати их!

Али, нестао је и морал!

Па, што онда да нестане и народ?!

Да је обрнуто, не би било потребно да Шешељ позива „народ“ и некадашње радикале на митинг, крај полусрушеног Генералштаба, да обележе 16 година почетка НАТО бомбардовања.

Сам би се народ окупио, као што се то вече окупио, али сад сазнадосмо да то и није био народ, већ прерушени полицајци у цивиле из целе Србије, да се поклоне свемоћном Вучићу, и да му омогуће, да још једном, прозбори речи додворавања нашим непријатељима, које, по њему, не смемо да оптужујемо, ни да им бомбардовање у грех уписујемо, како је Николић препоручио из Алексинца. То јест, да памтимо, али и да опростимо!

Зашто, Николићу?

Да би се додворио непријатељима и да би ваша садашња власт остала у њиховој милости..

Каква срамота!

И то је председник државе!

А није мања срамота ни за његовог другара и политичког сина, премијера Вучића, који је на реченом организованом полицијском обележавању тог 24. марта, испред полусрушеног Генералаштаба, изјавио „Србија није непријатељ са онима који су нас убијали, јер је то једини могући пут“.

Зар таква гадост може да се каже? Може, још како. Вучић се извинио непријатељима што су нас убијали, и ко зна по који пут покушао је да их увери да их Србија не сматра непријатељима и да могу кад год хоће, опет да је бомбардују и да је руше и убијају. Наравно, бомбaма са осиромашеним уранијом, како би и даље остала у врху умирућих од малигних обољења.

Страшно! Има ли Срба који би Вучића понудили непријатељима, пошто је то за њега „једини могући пут“?

Десетак дана раније обележен је још један трагичан дан, тј. 12 година од убиства Зорана Ђинђића, ондашњег председника Владе.

Сачувана је снимљена сцена како Вучић скида таблу са натписом „Булевар Зорана Ђинђића“ и поставља другу „Булевар Генерала Младића“, а сачувана је и изјава Томе Николића који у Народној Скупштини изјављује да он неће да станује у том прокаженом Ђинђићевом булевару, што је ускоро и доказао, продавајући стан у њему и купујући нови, негде другде!

Дакле, и он и Вучић, били су задовољни нестанком Ђинђића.

Сад, пак, кад су већ три године на власти, на којој је некада био убијени Ђинђић, дохватили су се тужних мисли. Чак потребе да Ђинђића оплакују. Јер је, како каже Вучић, и Ђинђић, као и они, „имао идеал у пристојној и модерној Србији,“ па је њих седам министара предвођених Вучићем, који је смраченог лица, носио некакав венчић са дугом тробојком, да га положи на место убиства, што је и учинио.

И не само то, послат је и породици телеграм у ком каже: „Влада Србије и ја као премијер, упућујемо изразе искреног поштовања породици и пријатељима Зорана Ђинђића“.

Додуше, текст је тако стилизован, да се не зна коме се упућује „поштовање“, да ли убијеном Ђинђићу, или породици и пријатељима Зорана Ђинђића.

Међутим, ми бисмо да подсетимо и једне и друге, а и њих, садашње властодржце, на то да је Ђинђић, на три дана пре но што је убијен, дао интервју „Новостима“, у ком је рекао и ово:

„Озбиљно сам забринут за Србију коју остављамо нашој деци и нашим унуцима… Не смемо више да дозволимо да свој национални интерес дефинишемо према томе, шта неки други мисле да је наш национални интерес…. Америка се понаша према Србији, као и Тито: Слаба Србија – Јака Југославија, Слаба Србија – Дезинтегрисан Балкан.“

Нико те мисли, које треба памтити, више није поновио, а сви су радили на томе да се оне обистине. Ови последњи, Вучић, Дачић и Николић поготову!

И како се то лицемерје зове?

Још је Илија Гарашанин, средином 19. века поручио Србима: „Из попуштања непријатељу, извесна је само пропаст и ништа друго.“

А одмах потом, „догађаји су надвисили људе. Садањи људи мали су за овакве догађаје.“

25. марта 1941. у Бечу је Цветковићева влада потписала Тројни пакт.

Два дана касније, 27.марта, народ у Србији се дигао и срушио Цветковића.

Овог марта 2015. Вучићева влада, Дачићевом и Гашићевом руком, потписала је ИПАП споразум са НАТО пактом у Бриселу, према коме је Тројни пакт дечја играчка

Нисмо успели да сазнамо име човека који је написао на сајту „аnon.rs“следеће:

„Бриселски ИПАП нас гони да се сећамо потписивања Тројног пакта са – сетом“. И још додаје да „разлика у реакцији на приступање Тројном пакту марта 1941. и њеном одсуству, на потписани ИПАП марта 2015., најбоље показује суноврат Србије“. Дакако, и самих Срба!

„Србија, као држава, нема више никаквих овлашћења у погледу контролисања уласка туђих војника на својим границама, која контрола прелази под ингеренцију НАТО, па ће тако Србијом слободно марширати војници Америке, Албаније, Немачке, Хрватске, Косова…. Они ће имати права и на коришћење српских војних објеката, по свом нахођењу. Уз то, биће судски неодговорни, ма каква кривична дела починили по Србији.“

Што Дачићу као једном од потписника ИПАП споразума није сметало да изјави: „Бомбардовање није препрека партнерским односима са НАТО“.

На ову свињарију нико није реаговао.

Баш као ни на ону коју је изрекла Соња Бисерко, тј. да НАТО бомбардовање није злочин, јер је спречио даља убијања!

Као што нико није раговао ни на изјаву Вука Драшковића којом је поредио и изједначио садашњу Србију са фашистичком Немачком!

Он, који иначе, подржава Вучића!

Лепо каже наша народна: С ким си, онакав си!

А онда, већ би био ред да се Немачка више не крсти фашистичком, јер је то била Италија, а она национал- социјалистичка.

Као што би био ред да се и Дачић не сматра социјалистом, јер он нити је социјалиста, нити је националиста. Он је просто један провинцијски политикант, који гледа где год може да се очеше у своју корист. Зато се већ одавно и не пита, да ли је неко његово дело законито и морално, већ да ли је корисно за њега. Па тако ни сада.

Да је тако и никако другачије, доказују толики његови поступци и изјаве. Ето, пре неки дан је рекао како је захвалан Вучићу који га је извукао „Из живог блата МУП-а“, што је дрска неистина. Јер у време прве тзв. реконструкције Владе, чији је премијер био управо он, Дачић, али и МУД, Зорана га је неколико пута опомињала да следи Вучићев пример, који је напустио министарство одбране, па је тако и Дачић могао да напусти МУП, како би себе растеретио на положају премијера.

Дачић је на те опомене хладно одговорио да му не пада на памет да напусти МУП, јер се саживео са тамошњим људима и да одлично сарађују. Неколико месеци пре те обмане, Дачић се бранио од Љубише Милановића, који је рекао да Дачић нема никаквог удела у раду МУП, и да он, као бивши полицајац, има више утицаја у министарству, него овај сада, као актуални министар полиције. Најзад је и сам признао да је он био тек титуларни министар полиције, а да су место њега радили људи из Тадићевог кабинета, коју је изјаву један познати београдски адвокат оценио као политичко самоубиство, које се, наравно, није десило, јер Дачић је неуништив, што је већ толико пута доказао. Па тако и сада, са потписом ИПАП споразума, без трунке двоумљења, јер његов је лични циљ – Европа, да остане у њеној администрацији.

Пре неки дан хрватска председница кад је полазила за Немачку, изјавила је да Хрватска зна коме припада и ко су јој пријатељи.

Наш председник је неколико пута изјавио да је Србија једина земља света која нема непријатеље, па према томе Србија припада свима.

Наравно и дабоме, то је покушај заваравања народа, да му се наметне осећање да је та „ добробит за Србију“ последица њиховог залагања, тј, њихова и његова заслуга.

Истина, Вучић је ту скоро рекао, да би волео кад би Немачка волела Србију као што воли Хрватску, а знано је да је она воли јер је у оба светска рата ратовала на њеној, немачкој страни, као што су се Срби у оба рата борили против Немаца, што јасно говори да и Колинда, баш као и Туђман, с пуним правом могу да рачунају на Немачку, као на пријатеља и на савезника.

С те тачке гледишта, Србија нема права и не може да се заварава с тим могућностима, и већ би био ред да се „ови“помире са том истином.

Наравно, треба жалити народе без савезника, али још више оне који их свуда траже и који се, уз то, нуде за савезнике и доказаним непријатељима.

Но, треба највише жалити, ако не и презирати, оне народе који су својим гласом омогућили свакојаким типовима да их легитимно представљају, да у име сопствених интереса подмећу народне, који чак то подметање прећутно прихватају, чекајући само чудо да их спасе и изведе на пут независности и самосталности.

Кажемо – чудо, јер ништа што је реално и што народ хоће и жели не може да се оствари, поготову што је питање да ли овај народ нешто стварно хоће и жели, или се препустио матици која га безобзирно носи.

Ови садашњи, узели су тапију на његову будућност, непрестано је акламирајући кроз свој тзв. политикански рад, али какву гаранцију народ може имати у обећањима за будућност, кад је у Народној Скупштини прихватио људе без националног осећања, који раде оно што им се налаже, што власт хоће, што њој треба и што јој се налаже.

У данашњој Скупштини скоро 100 општина немају своје посланике, о њима се нико не стара, а локална самоуправа је гора и од Народне скупштине, јер не само да је корумпирана, већ је њен састав подложан свакојаким рођачким и пријатељским везама, тако да се може и мора рећи, да никад није било већег лоповлука и безакоња у унутрашњости, него што га сада има.

Уосталом, шта ће Србији Народна скупштина, кад одлуке доносе они који владају Србијом, који јој налажу шта има да ради и како има да се понаша. У том погледу, поставља се и питање шта ће нама толики амбасадори и толике амбасаде.

Кад је проф др Весна Пусић постала хрватска министарка иностраних дела, она је укинула читав низ амбасада и амбасадора, неке је груписала, а за неке је увела појам летећих амбасадара. Дакле, ефикасна штедња.

Ништа од тога у Србији, која је очувала све Титове амбасаде, које је опремила онима који су далеко од тога да могу и треба да буду у дипломатији. И уопште у државној служби.

Коначно, чему наше амбасаде у државама, које преко својих амбасада, владају Србијом?

На жалост, та и таква сулуда ситуација, траје већ годинама, да би се могло рећи да се народ већ навикао на њу, да чак и не гунђа, а камоли да протествује, па се, дакле, с правом може и мора рећи да је питање да ли народ уопште и постоји.

Наравно, они који њиме владају и манипулишу њиме, на начин преваре и свакојаких обмана, нису много забринути због тог свог „начина“, и права је срећа да постоје још озбиљних људи, као што је др Миша Ђурковић, који је пишући о Вучићевој политици оценио је као ону која се састоји сва у преварама, подсећајући на читав низ примера тих и таквих обмана.

Одиста, Вучић као да је рођен да буде преварант, чиме се одликује од својих првих самосталних политичких корака. Сећамо се како је, као радикал, водећи кампању за свој избор за градоначелника Београда, довео за саветника бившег њујоршког градоначелника, Ђулујанија, и са њим и његовим оптимистичким предвиђањима у погледу Вучићевог градоналчниковања, замајавао публику неколико дана, да би после његовог пораза на изборима, све нестало, па се ни Ђулијаново име више никад није помињало.

Ко зна како, тек после тога Вучић се нашао у Јапану, одакле је слао поруке да је у Јапану нашао инвеститоре за три милијарде долара, које ће одмах дотрчати у Србију, кад напредњаци освоје власт. Већ су три године на власти, а о тим милијардама ни речи. Као ни о оним из Емирата, поготову о наводњавањима у Војводини, којима су давили публику месецима, као што је сада даве „Београдом на води“

Познато је да је Академија архитеката, високо образованих урбаниста, који су се у толиким изведеним пројектима доказали, што Вучићу и Малом, не смета да се хвале једним анонимном макетом тог „џина“, коју речена Академија беспоговорно оспорава! Вучић чак проглашава његову изградњу за свој животни циљ, док сва или готово сва високо стручна јавност оштро реагује тражећи да тај пројекат буде оцењен од оних који су за то позвани.

Прича се како ће ићи на одобрење Скупштине, која нити је стручна, нити је надлежна за тај и такав посао, који ће, наравно, проћи онако како желе они који су их именовали за посланике, па према томе омогућити Малом да унапред продаје станове у кулама на води, што су неки коментатори крстили – продавањем магле.

Ко зна, можда ће се у томе успети и тиме навући ко зна какве све проблеме, који ће пасти на терет Београда. Мада није све тако једноставно као што је била и остала прича о ангажовању „Мерцедеса“ у изградњи аутобуса, чија је шасија са Мерцедосовим знаком лансирана на ТВ и по медијима. Наравно, ни тог „Мерцедеса“ нема. Као и толико других најављених ствари. Али, због тога никог није заболела глава. Као што неће заболети ни због толико других, следећих обмана.

У погледу пласирања тих и таквих превара, превазилази најновија Вућићева изјава да преузима сву одговорност око пада војног хеликоптера и погибије седам несрећника. Прошло је већ више од две недеље, још није саопштен извештај стручне комисије о том трагичном паду, а не појављује се ни обавештење судских власти како ће се спровести Вучићева најављена одговорност.

Највероватније ће и она проћи као и толике друге, мада се ради о седам живота! Ужас!

Вучић има невероватног рекламера, па ће се он свакако наћи позваним да и о томе проговори. Он то чини и кад није позван, па је тако себи дозволио да се, као министар и званично лице, умеша у „Грчки случај“.

Наиме, Вулин је рекао „да је Грчка имала Вучића, она не би била тамо где је данас“ (!)

Дабоме, није рекао где је то Грчка данас, а да се упустио у то питање, морао би да призна да је она тамо где Србија никад неће бити, јер има народ који је задојен темељним национализмом, који подржава и оснажава Грчка православна црква, што се за наш народ и за нашу Цркву никако не може рећи. На жалост!`

Тако је атински архиепископ Христодуло говорио Грцима: „Сви ми који учествујемо у животу ЕУ, морамо имати своје духовно ЈА и свој духовни ентитет. Ако се заборавимо, доспећемо у опасност да нас асимилују други народи, богатији и многобројнији од нас. Духовност је та која треба да означи уједињење народа. Треба засновати јединство на духовном садржају.

Православна вера нас је научила, да се најпре уздамо у Бога, па онда на своје снаге.“

Ето то су речи једног грчког духовника, речи које би Вулин требало да утуви, да чује, да би схватио одакле потиче извор грчке духовности и јединства грчког народа!

Наравно, њега то не интересује, за Србију је довољна Вучићева духовност, коју је он сваког часа спреман да подржи и лансира. Па, ако треба, учиниће то и у име СПЦ, и нико се из ње неће бунити. Чак ни патријарх српски јер он, како каже, верује да ће Вучић извући Србију из пепела .

Ми смо се већ много пута питали шта ће нама ове, назови, Владе, јер оне нису слабе само зато што су састављене од личности уз које не стоји искуство, ни знање, нити су засноване на националној основи, као све друге око нас, у суседству. Али, чак и ако би нешто умеле, оне то не смеју док не добију одобрење одговарајућих, владајућих амбасада. Остало им је само да се сликају и да дају необавезне, најчешће глупаве изјаве.

Тако на пример, ту скоро министар просвете изјавио је да у његовом ресору има вишка – 10 хиљада наставника, и да се већ праве спискови оних који ће бити редуцирани. Има ли он намеру да изазове револуцију, и ко му је дозволио ту намеру?

Зорана, која воли, да не кажемо – обожава да се меша у послове туђих ресора, изјавила је да је „Реформа државне упрве важан процес“, да би два три дана касније, министар јавне управе, Кори Удовички, обелоданила да је „у Бриселу, уговорила са ЕУ, реформу државне управе. „То је нешто што треба да урадимо, јер Србија мора брзо да се мења“.

Зар вреди имати Јована Ристића као вековног саветодавца који нам каже: „Не треба пресађивати туђински расад, него старе наше установе дотеривати тако како ће одговарати нашим потребама.“
Очигледно – не.

Јер, Кори Удовички, баш као ни остали чланови владе, нема српски осећај, за све њих је важно само оно што се у
ЕУ прогласи као једино могућно, а то је ништење права самосталног унутрашњег уређења, оно што нам је Ристић саветовао још пре једног и по века.

Напослетку код свих ових влада више се говори него што има да се каже.`

Владају и управљају они који би по својој памети и свом радном искуству требало да слушају.

Вучић се жали како га елита не подржава.

А каква би онда она то елита била, кад би спала на то, да подржава њега, политикантског никоговића, без и једног радног дана у правној струци, којом се хвалише. Само изјаве, изјаве, изјаве… Сад чак и да постоји могућност повећања плата и пензија? Ваљда се уплашио да пензионери не пођу примером румунских, који су тужили државу за исти лоповлук – Страсбуру и добили не само повратак украдених пара, већ и камату на њих!…

Неколико дана пре тзв. ослобођења, 24. јула 1944. Милутин Миланковић писао је Паји Јовановићу:

„Дођосмо до једног тужног сазнања, да смо ми само један мали народ, боље рећи једно племе, окружено и угрожено свим својим суседима.

Да ли ћемо опстати као самостални народ у независној држави? Да ли ћемо бити способни да се политички, економски и културно одржимо, као национална индивидуа.

Преко је потребно да спасавамо наш културни капитал.“

Ето, тако је мислио и писао велики Милутин Миланковић другом великану, Паји Јовановићу, на прагу почетка наше дефинитивне пропасти.

KOMENTARI



2 коментара

  1. miloš says:

    Svak čast na tekstu ! „Dođosmo do jednog tužnog saznanja, da smo mi samo jedan mali narod, bolje reći jedno pleme, okruženo i ugroženo svim svojim susedima.

  2. Nenad says:

    Tek sada mi je jasno kako je poginulo 1200000 Srba u Jasenovcu. Sada opet dopustamo da nas šačica izdajničkih govana vodi u smrt. Zašto? Zato što ćutimo i idemo mirno na klanje.. 90 % Srba politka ne zanima, neće čak ni da slušaju o tome. Ostalih 10% palamude ovako kao ja preko interneta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u