Наталија у цензоловци!

Наталија у цензоловци!

22 августа 2015

Vesna Veizovi 3232Пише: Весна Веизовић

Први пут сам чула за Наталију Девић од пријатеља на друштвеној мрежи који је у неколико реченица подржао став већ осуђене новинарке, упућући при том критике на однос медија најапсурднијег назива где се на крајње безобразан начин изврће свака њена написана реч, мери и произвољно тумачи. Иде се дотле да се ауторки замера што уопште помиње реч була, и још се усудила рећи да се була прошетала Кнезом, у само овој реченици заједљивци су нашли гомилу замерки које иду од сексизма до релизигозних увреда. Замера јој се и изговарање речи „црнац“, „тамнопут“ . Зар постоји и политичка коректност у закључку да неко није белац , већ је црнац? И зар се умањује нечија вредност бојом коже, то ауторка не сугерише, већ управо они који је критикују, који би избрисали и поништили боју коже а можда и тамнопуту врсту?!

Ништа од наведених оптужби нећете наћи у чланку. Понајмање ксенофобију која се у оптужбама највише помиње, а чијом се дефиницијом служе и они који не знају ни да је дефинишу, они знају да је то увреда, али каква? Зар је битно кад добро звучи? Шта више, више увреда има у чланцима које су цензоловци писали нашироко образлажући шта је то мислила Делићева док је писала.

Медиј се зове „цензоловка“ , врло симптоматичан назив, с обзиром да лове медије где углавном и станују новинарски мишеви, које ће мало испрозивати а ови ће одмах доскакутати да се извињавају и моле за оно малецко парче сира које су грицкали у својој рупи.

Апсурд њиховог пробоја у јавност јесте управо контраиндикторност са самима собом, наиме, уместо да се боре против цензуре, они сами цензуришу оне чије мишљење прелази границе дозвољеног, односно њиховог мишљења или још тачније мишљења које им је сугерисано и добро плаћено. Извољевајући при том јавна извињења новинара, уз гомилу пропратних најнижих увреда и омаловажавања аутора, који су на тренутак заборавили да је „слобода мишљења“ само урбана легенда а да свака изнета истина има своју цену. У већини случајева у виду оброка, односно гутању већ исписаних речи од стране оног ко се усудио да их испише.

Дешава се то и са људима који нису део система, наравно у много мањем облику.

Последице оних системских или тзв грађанских новинара се углавном огледају у изопштавању из друштва, осуде дојучерашњих „пријатеља“ који су их за сваки подобан чланак тапшали по рамену, за свако ширење њиховог мишљења летеле похвале а онда када новинар помисли да би и сам могао нешто помислити и рећи, долазимо до „суда части“.

Јер одакле уопште било коме право да размишља и још подели своје мишљење, претходно не проверавајући да ли је у складу са онима који плаћају и који могу да размишљају.

Наталија Девић је у „грађанском часопису“, заборављајући ваљда ко плаћа тај часопис, констатовала оно очигледно, оно чега се сви ми страхујемо, и не само ми већ цела Европа која је само још једна жртва америчке психопатије, ко ће понети тај крст избегличке државе. А знајући да наши властодржци раде онако како им се наложи, одговор се сам намеће.

Наталија је написала колумну у Данасу, поделила је са читаоцима најопштије информације које свакодневно можемо прочитати у било ком медију и не само прочитати већ које можемо доживети. Додуше, те информације нису биле само сувопарни подаци и бројеви већ осећања једне жене која је са правом забринута у шта се претворила држава и град у ком живи.

Град, чијим је улицама смела да се прошета и у сред пола ноћи, где су деца сама ишла до оближњих школа без страха да ли ће се вратити безбедно у свој дом, град у ком су паркови били за мештане, туристе, случајне посетиоце а који су данас претворени у кампове.

Јер само у Србији се ограничавање кретања азиланата сматра угрожавањем људских права. Само у Србији азиланти могу да отварају ресторане по центру и да за то нико није надлежан, само у Србији се за покушај силовања Српкиње азиланту пише прекршајна пријава – јер само у Србији ће прича и писање о томе угрожити нечија људска права, изазваће мржњу и нетрпељивост и они који се усуде да проговоре – гониће се на суду части.

Части чију су дефиницију сачинили исти они који се боре за натурање мишљења и који су против цензуре само у случају када она искаче ван њихових оквира. А истина? Она је изгледа још скупља него што смо сви ми мислили. Недозвољена, непожељна, истина се не плаћа већ заташкава, а ко се усуди плаћа из свог џепа.

И сам премијер је лепо казао: „Овде сте добродошли“; „Србија је ваш дом“; „Нећу дозволити да ико води кампању против азиланата“.

Зар није био довољно јасан? Ако није појасниће људи из УНСА и НУНСА којима је част ампутирана, на заседању суда парадоксалног имена „Суд части“, јер у том суду има части колико и у покојној Нади има наде…

(Васељенска)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u