Nesrećan je narod bez opozicije

Nesrećan je narod bez opozicije

20 septembra 2013

milorad-vucelicPiše: Milorad Vučelić

I bez, a i sa primenom vrednosnih sudova činjenica je da je jedina opoziciona stranka u srpskom parlamentu Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice.

U Narodnoj skupštini postoji samo dvadeset i jedan opozicioni poslanik. Ostali dele ili se trude da dele, ista osnovna strateška opredeljenja. Opredeljenja postojeće vlasti. Više je, sticajem okolnosti, i ma koliko to čudno zvučalo, bilo opozicije, ideološki i brojčano, u sastavu prve Narodne skupštine 1945. nego danas.

Mediji i dominantan deo političke javnosti, iz očiglednih i poznatih razloga, organizovano ignorišu ovu činjenicu. Iz petnih žila se upinju da reorganizuju i ožive žuti kartel kao tobožnju prekopotrebnu efikasnu opozicionu snagu. Kupljevina raznog dokazanog političkog i intelektualnog škarta, nastala iz Demokratske stranke ili DOS-a, trebalo bi, tobože, da se ujedini ne bi li spasla demokratiju od Vučićeve diktature. Osnovna deviza ove družine sakupljene s koca i konopca ne može se naći ni u kakvoj literaturi, ali može u stripu u kojem veliki vezir Iznogud želi svim silama i sredstvima da postane kalif umesto kalifa. I samo to i ništa više.

Čitava ova družina, kada se već insistira na pojmu diktature, nikada nije prezala od bilo koje i bilo kakve zloupotrebe vlasti i diktature: od 5. oktobra 2000, kada su po Srbiji harali krizni štabovi, pa do uvođenja protivustavnog vanrednog stanja i masovnih hapšenja, tortura i mučenja, čak i likvidacija. Nikome kao njima nije pošlo za rukom da od gotovo svih medija naprave goli propagandni pogon i da to sve još pritvrde gvozdenom i nemilosrdnom kontrolom i ucenom reklamnih agencija.

Šta bi mogao biti centralni spor ove novoorganizovane ujedinjene opozicije sa vlašću i kako te fraze i apstrakcije oko očuvanja demokratije stvarno izgledaju ? Kako bi izgledao politički život tako očuvane i formirane srpske demokratije, oko čega bi se lomila koplja? Kakva je to politička ponuda pred nama?

Oko EU „bez alternative“ ne može biti spora, baš kao ni oko SSP-a. Oko Kosova i Briselskih sporazuma, takođe. Kako bi ih i moglo biti kada su ih žuti otpočeli. Oko odnosa sa susedima na Balkanu, a posebno Hrvatskom i Crnom Gorom, ne može biti spora. Očuvanje jedinstva BiH i puštanje RS niz vodu ni u naznakama ne može biti sporno. Oko Srebrenice ne bi trebalo ni trošiti reči.

Oko Haškog tribunala, REKOM-a, Vukčevića i Vekarića takođe… To su žute svetinje baš kao tajna Istambulska deklaracija, katastrofalno loše i svesno i organizovano postavljeno pitanje Međunarodnom sudu pravde u vezi sa Kosovom i isto takva Rezolucija UN kojom se odriču Rezolucije 1244 SB.

Da su nam Nemačka i SAD najveći prijatelji na svetu o tome valjda nikom i ne pada na pamet da se spori. Nesporno je i ispunjavanje svih mogućih uslova koje nam postavljaju Berlin i Brisel. Dakle, na terenu spoljne politike ne bi moglo biti sukoba sem oko brzine kojom bi sve to trebalo sprovesti. „Mi možemo brže i gore“ – to bi u stvari bila prava definicija ove konstruktivne opozicije. Vrtoglavo bi se ubrzalo priznavanje nezavisnosti Kosova i vlast bi u tom slučaju bila pod velikim pritiskom novog opozicionog bloka. Dragan Đilas bi ostao vlast u Beogradu. A, ko zna, možda će i ovako da ostane.

Ali oko Rusije bi žuta kupljevina imala šta da kaže i za šta da se bori. Svojski bi se založili da se Rusima, a i svima bliskim Rusima što pre kaže novo istorijsko – Ne. Ni traga ne bi bilo NIS-u i Južnom toku. O gasu da i ne govorimo. Nekima od naših političara je mrskiji ruski gas od onog korišćenog u nemačkim konclogorima u toku Drugog svetskog rata! Videli bi Rusi i Putin šta je pravi levi centar koji zagovara Politički savet DS-a na čelu sa Dragoljubom Mićunovićem. Išlo bi se, možda, i na konfiskaciju ruske imovine. A sve bi to bilo kombinovano sa nekim novim institutom za održivi razvoj koji sprema Vuk Jeremić, a na čijem bi čelu bio ni manje, ni više nego Džefri Saks, ideolog one velike i po Rusiju katastrofalne privatizacije na kraju osamdesetih i na početku devedesetih godina prošlog veka. Privatizacije od koje se Rusija još uvek oporavlja. Saks bi obnovio ugodna i topla sećanja Rusa na njega, kada u našoj javnosti postoji već kokošije pamćenje, a onda bi se verovatno pristupilo i drugim sredstvima iz arsenala „levog centra“. Naravno, privatizacija bi bila izvedena po pravilima žutog kartela, onim istim pravilima koja su primenjivana za vreme njihove apsolutne vlasti. Umesto daljeg komentara valja napomenuti da domaći škart ima magičnu privlačnost i na međunarodnom planu.

Ne bi se čekalo i kolebalo sa zvaničnim izjašnjavanjem oko rata u Siriji. Specijalne srpske trupe bi već bile u ratnim dejstvima protiv Asada u Damasku, rame uz rame sa talibanima i Al kaidom, pa ni Amerikanci i Obama ne bi imali kud i ne bi ovoliko oklevali.

Po hitnom postupku bi se na zahtev okupljenih pod barjakom žutog kartela pristupilo promeni Ustava Srbije. Opozicija, ako bi se dokopala vlasti, nikada ne bi došla u situaciju da mora Jelko Kacin da zahteva otcepljenje Vojvodine. Oni bi to uradili pre nego što bi on išta i mogao da kaže. Ne bi se oklevalo ni sa prodajom javnih preduzeća kao što je to sada slučaj. Strani kapital ne bi ovako oklevao čekajući još veće državne subvencije do kojih bi se došlo novim masovnim otpuštanjima i smanjivanjima penzija. Ekonomske reforme bi se vrtoglavo ubrzale.

Efikasno bi se razvila borba za očuvanje tekovina žute reforme pravosuđa. Pritvori bi ponovo trajali po dve-tri godine, a Vrhovni sud bi bio glavno koordinacono telo ove žute škart kupljevine. Obustavila bi se po hitnom postupku borba protiv korupcije u kojoj nisu unapred zaštićeni oni koji su po volji vlasti.

Uopšte bi politički život oživeo i demokratija bi bila spasena. Da se ta žuta družina ranije sakupila i počela združeno da deluje ne samo da ne bi bilo dilema i neizvesnosti oko gej parade u Beogradu, nego bi na čelu te kolone bilo rezervisano mesto većini članova vlade, a tu bi bogme koračalo i dve trećine poslanika. Otimali bi se ko će nositi barjak. Policije ne bi ni moralo biti, sem za regulisanje saobraćaja, jer kome bi palo na pamet da napada ljude koje je narod izabrao.

Pošto se kasni sa ovim objedinjavanjem, čuje se da će kao predstavnici ugroženih manjina i narodni poslanici, a u znak solidarnosti sa ugroženom LBGT populacijom, barjak poneti Riza Haljimi i Pastor Balint. Na njihova pleća će pasti sav teret.

I što je najgore, može se dogoditi da se ta ponosna kolona, ovako obezglavljena, bez većeg broja ministara i poslanika, samo šeta oko Maneža i Jugoslovenskog dramskog pozorišta umesto da se zaputi pravo u Brisel i Berlin, pa da onda lepo vidimo smeju li i mogu li da nas tako okupljene pod dičnim zastavama duginih boja ne prime u EU. Nema srećnije vlasti, ni nesrećnijeg naroda sa ovakvim opozicionim političkim škartom.

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Pingback: Od bruke se gledat ne mogahu | Pogledi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *