(Не)Срећна нова НАТО 2019?

(Не)Срећна нова НАТО 2019?

29 јануара 2019

Пише: Драгомир Анђелковић

„Tajнa сe чувa гoдинaмa и гoдинaмa, a oдaje у jeднoм тренутку, кojи пoништaвa свe гoдинe ћутaњa”. То су речи нашег великог писца и нобеловца Иве Aндрића. Оне могу, гле чуда, да послуже и као кључ за дешифровање наизглед необичних речи и поступака челника НАТО-а и наших званичника. У једном раздобљу речи првих су биле мање негативне по нас, што је контраст у односу на пређашње време али, изгледа, и оно које се назире. Када се ради о другима, они су константно недоречени. Корисно је, с обзиром шта нас чека, у светлу свега тога да се почетком 2019. освртом на стварне намере евроатлантских средишта моћи према нама.

ПРОПАГАНДНА ЗАБУНА

На самом почетку протекле године, адмирал Фого, један од главних команданата НАТО-а у Европи, у разговору са српским званичницима и изјавама за медије, истакао  је да НАТО прихвата одлуку Србије да буде неутрална. Штавише –  деловало нам је до крајности запањујуће – отишао је и неколико корака даље истакавиши да Атлантски пакт такву одлуку подржава. То је била потпуна новина у ставу тог савеза јер раније је стално истицана „потреба“ да Србија приступи евроатлантским интеграцијама и тако, наводно, допринесе стабилизацији Балкана.

У наредним месецима 2018, први човек Пaрлaмeнтaрнe Скупштинe НATO, Пaoлo Aли, уз респектабилну медијску пажњу јер је био циљ да се његове речи запазе, изjaвиo je нешто ништа мање шокантно. То је „дa aлиjaнсa у пoтпунoсти рaзумe зaштo сe jaвнo мњeњe у Србиjи прoтиви улaску у НATO. То је логично „имajући у виду бoмбaрдoвaњe 1999. године“, током кога je, кaкo je уз сву уздржаност признао, „вeрoвaтнo билo грeшaкa“. Донекле је у сличном духу био и извештај о нашем региону, представљен јавности нешто пре тога, америчког Институт „Истoк-Зaпaд“ и Нaциoнaлни кoмитeт зa aмeричку спoљну пoлитику. Ради се о утицајним сегментима глобалног НАТО пропагандног механизма.

Те и друге утицајне чланице евроатлантске НВО породице почеле су, иако дискретно, ове године да такође показују мало више разумевања према српској позицији у вези са Косовом и чланством у Сверноатлантској алијанси. Далеко је да су, колико и врх НАТО-а, позитивне према нашем опредељењу за неутралност. Још мање према неспремности, чак и официјелне Србије а тим пре нашег народа, да тек тако прихвате косовску сецесију. Ипак, створен је утисак да се и са те стране наговештава да су од стране западних ментора Приштине отшкринута врата за некакав компромис (иако је оно што се тако представља од стране „упућених“ далеко од њега), односно да се уз то прихвата и наша војно-политичка несврстаност.

НАТО МОДЕЛ НЕУТРАЛНОСТИ

Око тога је, додуше, ипак било различитих идеја на Западу. Једни су, примера ради поменути Институт „Истoк-Зaпaд“, њу апстрактно прихватали – ако је балансирање могуће схватити као кретање између НАТО-а и ничега – док су у пракси тражили дистанцирање од Руске Федерације. Неутралност Србије је за већину НАТО лобиста у реду ако је, рецимо, слична Шведској. Нисмо у Атлантском пакту али „неутрално“ смо против Руса колико и он. Но, било је и оних који су, наизглед, више уважавали реалност. Нису исказивали очекивања да будемо „натовци“ колико и земље формално учлањени у тај пакт или традиционално антируски настројене као споменута скандинавска.

Већ цитирани Пaoлo Aли је и у вези са тим био много попустљивији. „Беневолентно“ нам је проучио да НАТО-у не смета војна сарадња Србије и Русије. Како је дословно рекао: „НATO цeни чињeницу дa вeћину вojних вeжби Србиja oргaнизуje упрaвo сa НATO. Србиja имa слoбoду дa учeствуje у вojним вeжбaмa сa Русиjoм или билo кojoм другoм зeмљoм. Цeнимo тo штo Србиja oдржaвa рaвнoтeжу у смислу штo сa jeднe стрaнe имa дoбрe oднoсe сa Русиjoм, a сa другe стрaнe имa oдличну сaрaдњу сa НATO“.

Сада је време да пређемо са тих, не тако мрачних фраза које су биле намењене нашим ушима, на много гора дела и речи која су у вези са њима изговорене за ширу употребу. Док су САД и други НАТО заговорници нама пласирали контроверзне али не баш негативно заокружене идеје у вези са Русијом, на глобалном нивоу су њу третирали доследно непријатељски. Ту није било нијанси а то је имало и пројекцију на Балкан. Тако се почетком марта ове, већ скоро окончане године, говорећи пред Сенатом САД, главнокомандујући НАТО-а за Европу опширно бавио стратешким питањима у нашем региону. Није било претварања јер се обраћао озбиљним америчких факторима а не српској јавности која је објекат заваравања.

ГЕОПОЛИТИЧКИ РИЈАЛИТИ

У питању је био амерички генерал Скапароти. Он се у свом говору окомио на Русију која, како је устврдио, има негативну, дестабилишућу улогу на Балкану. Што се Срба тиче, како у Србији тако и у Републици Српској (у Црној Гори нису више битни јер их је атлантска неман већ прогутала), они су због историјских разлога – како крајем 20. века тако и сагледавајући даљу прошлост – најподложнији руском утицају. Русија, по њему, полазећи од тога а искључиво у свом интересу, манипулише Србима. Запад томе хитно мора да се супротстави енергично делујући против Москве и нудећи извесне добитке Београду ако буде кооперативан.

НАТО, САД, водеће чланице ЕУ – и ту се види – очито су променили однос према Србији. Не суштински али свакако површински. Не оптужују нас да смо „лоши моци“, настоје да представе да се труде да схвате наше интересе, остављају нам у геополитичком смислу већи маневарски простор него што смо навикли. То, морам још једном да истакнем, представља контраст ономе са чим смо се суочавали до пре пар година. НАТО лобисти су раније покушавали да убеде српску јавност да је чланство у том савезу корисно за Србију. Глупи смо што то не видимо!

Употребљавани су бројни аргументи, од повећања безбедности од тероризма, преко економских фактора (јер ће Србија бити препозната као стабилнија земља и самим тиме интересантнија за западне инвеститоре), до превазилажења регионалних проблема ако би се све државе Балкана нашле у оквиру НАТО. Коначно чланство у НАТО се представља као чинилац који би убрзао улазак у ЕУ и допринело већем разумевању за наше националне интересе (као више ћемо се питати ако смо за НАТО столом него на њему). И то није све. Ако поменуто наводно чињенично утемељено убеђивање није давало плодове – а није – лако би атлантски промотери прелазили на уцене па и претње. Одједном се са свим тим стало. Стреле су и даље одапињање, како генерално тако и у вези са нама, према Русији али не ка Србима. Говорим, разуме се, о реторичком одапињању стрела а не стварном. И даље смо закулисно њихова мета бар када се ради о неким чланицама НАТО-а и њиховим регионалним пуленима.

ОКРУЖИВАЊЕ СРБИЈЕ

НАТО се труди да делује, као никада раније, ако не пријатељски настројен онда бар објективан у односу на Србе. То видимо и ових дана. Док косовски Албанци, противно Резолуцији 1244, стварају своју војску, Атлантски пакт формално према томе исказује резерве. Већина његових чланица и понаособ осуђује потезе Приштине. Чак и неки амерички званичници њу позивају да се привремено уздржи од провокативних потеза. С друге стране, САД естаблишмент ипак преовлађујући демонстрира подршку потезима сепаратистичких структура на Косову.

Све је по принципу ред горког, ред слатког, да се „Власи не досете“. С тим што на терену и поред тога све за нас испада непријатно. Лепше упаковано него раније, и то на начин да и официјелни Београд може да се прави да се ствари нису отргле контроли, али, да поновим, по нас садржај пакета буде лош. Најбоље то видимо сада када се упоредо суочавамо са економским ударом Приштине не само на Србе на КиМ већ и остатак Србије и са динамизирањем албанских војних припрема за рат против нас, док се Запад прави наиван и уопштено апелује да сви водимо политику мира, дијалога, сарадње. То што консистентно не подржава дивљаштво Приштине нема конретније последице.

А док са нама изводи геополитичку представу – да не заборавимо – против Руса раде отворено. НАТО перјанице их блате на све могуће начине, у чему учествују и многи наши медији у западном власништву. Покушавају да спрече изградњу Северног тога 2 и балканског продужетка тзв. Турског тока. Пробају да елиминишу свако друго руско политичко, културно, економско или медијско присуство на Балкану. Коначно, усиљено раде на НАТО окупацији нашег региона. Црна Гора је, упркос већинској вољи њеног народа и самим тиме без референдума, увучена у тај војни савез. На том путу је и Македонија, где је прво срушена неподобна власт а онда на недемократски начин исфорсиран договор са Грчком око имена. Наравно, све са циљем да се Атина не противи облачењу тзв. Севрномакедонаца у НАТО муднире.

АТЛАНТСКО СВЕТО ПИСМО

Тако смо стигли до нове 2019. и речи Иве Андрића са почетка текста. Иако НАТО и даље не ревитализује свој пређашњи став о потреби уласка Србије у његове редове, евроатлантски лобисти су се поново јако активирали у вези са Србима. У мери у којој завршавају послове около Србије и РС и тако нас опкољавају, али не успевају да нас одвоје од Русије, постају агресивнији. Своју делатност у нашем сектору су недавно осетно појачали. И сами представници НАТО држава крајем године кренули су у офанзиву према БиХ, где их је очито уплашила Додикова победа на свим нивоима власти где су Срби представљени (РС, сарајевске институције). У Србији за сада копља диже само НАТО лоби.

Да кренемо од РС. Пред крај 2018, заменик државног секретара САД Џон Саливан (а ради се о високом представнику САД), током посете БиХ  истакао је да су САД нарочито заинтересоване у вези са наставком пута те државне заједнице ка чланству у НАТО. Подвукао је да је Вашингтон задовољан чињеницом да су БиХ власти прихватиле такву политику те је – упркос подсећању од стране Додика да је РС против уласка у НАТО – негирао да постоји подељеност у БиХ када се ради о уласку у ту алијансу. Понављам: амерички политичар је негирао да постоји подељеност у вези са уласком у НАТО сложене државне заједнице чији тренутно први човек му говори о њој! Невероватно! Као и његов аргумент да је тако јер су пре 12 година тадашње власти БиХ одлучиле да иду НАТО трасом.

Укратко, као што Америци није битан референдум односно већинска подршка атлантским интеграцијама од стране грађана неке земље, тако јој ништа не значи ни опредељење садашњих владајућих гарнитура против укључивања у НАТО. Довољно је да је неко некада прихватио тзв. евроатлантски пут, и он за Вашингтон постаје свето писмо. Ма каква демократска променљивост воље грађана и опредељења елита. На страну уставне процедуре и одлуке. Ко је икада поменуо да би у НАТО – чак ако је то урадио и неко од политичара без легитимног основа – има да ставља атлантски шлем. Питање је само да ли одмах или мало касније. Ако се неко томе буде опирао НАТО ће се на њега окомити, а сви знамо како то изгледа. Саливан је то поменуо, додуше индиректно усмерено ка Русији по принципу „ћерку кара снаји приговара“. Устврдио је да ће се САД супротставити онима „који сугеришу домаћим политичарима“ да евроатлантски смер „није добар пут“. То је, да се не заваравамо, претња не само Москви, већ и Бањалуци.

СРПСКИ НАТО ПУТ?

Оно што и није било тајна већ провидна лаж, сада је тако потпуно огољено. НАТО по сваку цену хоће да увуче цео Балкан у своје редове. Ван њих су остали БиХ  (само због става РС) и Србији. Сада је наговештена офанзива на подручју БиХ, како би та заједница два ентитета и три народа била утерана у НАТО тор. Онда на рад долази и Србија. Можда баш због тога да би се тај посао обавио лакше, Сорош, Блер и екипа показују спремност да нам помогну да дођемо до „компромиса“ са Албанцима. Наравно, накарадног. Тако што бисмо пристали на размерну територија и уступили Приштини део јужних окрајака централне Србије а заузврат „добили“ нешто више квадратних километра на северу Косова.

Тиме бисмо дали велики допринос решавању „албанског питања“ (док би српско у РС и ЦГ остало отворено). Разграничили бисмо се са Косовом а њега признали као државу или макар у првој фази са њим нормализовали односе по принципу две Немачке. То значи да бисмо малчице територијално редефинисано Косово третирали као државу и оно би могли како у УН, тако и НАТО. Пре свега то је циљ евроатлантских стратега и лобиста. Али не само то. После БиХ и Косова на ред би дошла, да не сметнемо то са ума, и крња Србија. У вези са тим сетимо се црномагиске НАТО формуле да је једном исказана НАТО воља вечна. И није битно да ли кореспондира са садашњим расположењем грађана, односно да ли је онај који је њу својевремено испољио и тада на то имао право.

У контексту тога да се сетимо експозеа постпетоокобарског министра спољних послова СР Југославије. Горан Свилановић је 2001. године у њему – а то је наш званични иако једини те врсте документ у коме се на тај начин говори о НАТО-у – истакао наводно опредељење Србије и Црне Горе за евроатлантске интеграције. Свилановић ту говори о постепеном уласку целог нашег региона у тај пакт – и то упркос противљењу Москве које недвосмислено помиње – што би, по њему, било позитивно. Процес који води ка томе, како каже, „сведочи о опредељењу земаља југоисточне Европе за стратешку стабилност и за улазак у групацију која дугорочно може обезбедити оквир за успешне унутрашње економске и социјалне реформе“.

КОНСЕКВЕНЦЕ ЕКСПОЗЕА

Упитаћете се: ко је данас Горан Свилановић? Са становишта односа снага на нашој политичкој сцени – нико битан. Али да ли су од значаја политичари из РС који су у органима БиХ својевремено активно подржали НАТО курс? Нису. А за Вашингтон и даље има тежину оно зашта су се некада определили. Што му је мило не да му се снује већ је очито и силом спреман друге да приморава да поверују у реалност његових снова. У питању су потврђено опресивни снови, а у државном погледу пола некадашњег федералног савеза о чијем НАТО „опредељењу“ ја зборио Свилановић, апсорбовано је америчким напорима и квислиншком покорношћу црногорских челника, у Атлантски пакт. Остало је да прогута још другу половину 2001. обећаног плена – Србију.

Одбијање лажног компромиса у вези са Косовом (размена нашег за наше па и подела ако се упоредо не изборимо да иста права која би Албанци добили на већем делу КиМ важе и за РС), стога није само у функцији одбране територијалног интегритета Србије, већ и политике наше неутралности. Док је косовско питање отворено, капија за улазак Србије и наше сецесионистичке јужне покрајине у НАТО (наравно независно од нас) је затворена! НАТО мора прецизно да зна где су границе његових чланица а оне старе, све до једне, морају да признају независност нове! Да се вратимо експозеу Свилановића: „Предуслов за интеграције јесте решавање актуелних проблема. Погрешно је мишљење да опредељење за прикључење евроатлантским интеграцијама аутоматски гарантује њихову одлучујућу помоћ у решавању тих питања. Нико не жели да увози балканске проблеме“.

Значи, од нас се очекује да се одрекнемо Косова да бисмо били награђени тиме што постајемо НАТО топовско месо. Геополитичка перверзија. Хајде онда да обрнемо ствари. Прво да и због тога али и много чега другог, чиме нема потребе шире се бавити, не дижимо руке од одбране Косова. Друго, да би НАТО капије и даље за нас остала замандаљене – ту се већ ради о препреци која је само са наше стране – важно је да не губимо време искључиво у исцрпљујућој пасивној одбрани, већ да активно, офанзивно делујемо. То значи да пре него што НАТО крене у наговештени велики поход на РС и Србију, у уставе западне (још међународно непризнате али изнутра суверене) и источне (независне) српске државе, по узору на Аустрију или Молдавију, уградимо неутралност. Она треба да буде потврђена на референдуму.

УСТАВНА НЕУТРАЛНОСТ

У том случај би и НАТО, уз сву своју охолост, имао много мањи простор да на нас врши директан притисак да му се прикључимо. То, као и у следећој фази обраћање ОУН са захтевом да наша неутралност буде међународно призната као што је то учињено одговарајућом резолуцијом у случају Туркменије 1995. (што је реално за Србију ако не у овој фази и за РС), спасоносна је за нас формула. Само је питање да ли наши политичари за њу имају храбрости или ће оставити наше воћке да сазревају, како би у неком моменту могле да упадну у НАТО корпу? Његови предводници добро виде ко им се замера и то умеју да персонално казне као што покорност награђују.

Вођству Северноатлантског пакта и САД, недовршено и позерско опирање Београда уласку у његов састав, у овом моменту је довољно јер зна да ће нам, ако благовремено не повучемо озбиљне потезе, пре или касније затегнути омчу око врата. А нашим лидерима је, упорно им се враћајмо јер је битно да су свесни потенцијалне реакције грађана Србије, површинско опирање НАТО-у згодан начин да се западним моћницима много не замере а за сада не одступе од начелне политике неутралности. И вук сит, и овце на броју. А после већ како буде. Да будем експлицитан, такав приступ је национално неодговоран.

Како ствари сада делују Бањалука то зна и спремна је – сада када Додик са онима који га директно или посредно подржавају у Народној скупштини РС има двотрећинску већину потребну за промену устава – да повуче адекватне потезе. Лидер Срба у РС је био недвосмислено јасан и одлучан у вези са одбијањем евроатлантских интеграција у разговору за америчким званичницима који су се са њим срели од када наступа у својству председавајућег Председништва БиХ. Сада је потребно да се што пре оде даље од тога. Брзим заокруживањем неутралности РС отклањају се притисци, док се околишењем они призивају. Ушли смо у добра када је од пресудног значаја брзина маневрисања.

СПАСОНСОНА ОДВАЖНОСТ

То важи и за Београд, који још није под ударом као РС али биће брзо, при томе наши званичници су много мање гласни и јасни у испољавању функционалне непоколебљивости у вези са неприступањем Атлантском пакту. Штавише, у западним дипломатским круговима се шушка да неки од важних владајућих српских политичара, током састанака затворених за јавност, исказују спремност да у погодном моменту уведу Србију у НАТО. Кажу, ако је веровати изворима, да мисле да је то примерено и пре или касније ће се десити, али због српске јавности и потребе за руском подршком око Косова још не могу да поведу Србију НАТО путем. Надам се да је, ако је тако – а прибојавам се да јесте – у питању само (гео)политичка игра срачуната на добијање неких уступака за Србију, од питања Косова па надаље.

Ако је и само то у питању, ради се о лошој стратегији. Наше суочавање са опасном лавином малчице се одлаже али њен ток ка нама заправо се много ојачава. Кад нас погоди нећемо имати куд’ ако овако наставимо. Насупрот томе, уверен сам, другачија стратегија би била продуктивна. Најрационалније је храбро али одлучно заокружити готово неподељено опредељење нације за очување неутралности. Ако се хладно размисли, то је најмање опасно како за земљу тако и политичаре који покушавају да буду лукави. Наставе ли да се наивно праве невешти, допустиће да кренемо да падамо у НАТО понор, са свим потенцијалима да то у Србији и у вези са њом изазове страшне антиатлантске ломове опасне и за државни врх, или ће пак бити притеран уз зид где ће на њега да се сручи ужарена НАТО лава.

Са мало више испољавања одважности може да спречи да она и њега и нас угрози, односно можемо да искористимо прилику и изманевришемо да не платимо НАТО данак у крви и новцу. Свет се довољно променио да је реално да се спасемо. Но, за то постоји битан услов. Да хитно променимо аморфно и неретко конфузно понашање које за нацију дугорочно није продуктивно.

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u