НОВА ЉЕВИЦА ИЛИ ХРВАТСКА ПОЛИТИЧКА ЛАЖ

НОВА ЉЕВИЦА ИЛИ ХРВАТСКА ПОЛИТИЧКА ЛАЖ

22 децембра 2016

ljuban-karan-342

Пише: Љубан Каран

У Загребу је одржана оснивачка скупштина Нове љевице. Иницијативни одбор је успео да окупи око 200 левичара којима су пренесене основне поруке око којих би се требало окупити будуће чланство:

„Окупљамо се да променимо неприхватљиво стање у нашем друштву“;

„Нова љевица сматра да је хрватско друштво обиљежено милитантним национализмом, све до рехабилитација усташтва, све присутнијим клерикализмом, пљачком заједничких добара и све већим социјалним раслојавањем“.

Гледајући овај скуп, човек не може а да се не упита – где су до сада били? Да ли су они социјалне проблеме, пљачку зајдничких добара и дивљање усташа тек сада приметили? Или је ово један нови у низу пропалих покушаја да се одрже на политичкој сцени Хрватске?

Веома је важно питање зашто су се сада појавили и коме то тренутно више одговара, њима или актуелној власти? Ко им је то сада отворио простор за политичко деловање и медијску промоцију? Јер, када притисци извана у вези са дивљањем усташког покрета постану опасни за режим, нешто се мора учинити да се пажња одвуче на другу страну. Порука је јасна: ако у Хрватској има мало усташтава и фашизма, ето, има и левице, па ником ништа. Нешто слично се сада дешава изненадном појавом Нове љевице, која нема баш никакве шансе да постане иоле значајна политичка снага у хрватском друштву. Пре ће бити да је намерно отворен простор левичарима и подстакнута њихова активност јер се очекују некакви конкретни потези ЕУ под притиском Ефраима Зурофа и других јеврејских активиста који препознају фашизам и када је замаскиран.

ИМА ЛИ ОВДЕ ХРВАТА!?

На праву левицу у Хрватској одавно је легла прашина. Шта се то може видети ако се мало разгрне прашина и са ове нове иницијативе, тако бомбастично обрађене у медијима. Најважнија ствар јесте ко је све то покренуо и зашто. Иницијативни одбор има шест чланова: Раду Борић, Надежду Чачиновић, Николу Девчића, Драгана Марковину, Зорана Пусића и Весну Тершелић. У иницијативном одбору су три жене, што је одлично по питању заступљености, али да видимо ко су оне, по чему су познате и шта је њихово превасходно деловање.

У биографији Надежде Чачиновић пише да је филозоф, феминисткиња и преводилац, редовни професор на Филозофском факултету у Загребу. Рођена у словеначкој породици у Будимпешти. Код Раде Борић пише да је научник, лектор и феминисткиња у Управном одбору Европског женског лобија. Весна Тершелић је рођена у Љубљани, пензионерка, феминистички активиста, по националности Словенка. Па чекајте, да ли то у Хрватској левицу покрећу феминистички покрет и националне мањине?

Мушки део иницијативног одбора потврђује овај закључак. Драган Марковина је историчар и донедавно професор на Филозофском факултету у Сплиту. Остао је без посла, јер су одбили да му продуже уговор. Иначе је из мешовите српско-хрватске породице. Никола Девчић је оснивач и директор Субверзиве, филмског фестивала, нема података о његовој националности, али је познато да су усташе у личком српском селу Смиљан, родном месту Николе Тесле, заклале три човека са овим презименом. Зоран Пусић је председник Антифашистичке лиге Хрватске, човек у годинама, рођени брат далеко познатије Весне Пусић. Овде се поново види копча иницијативног одбора са феминистичким покретом јер је прву феминистичку групу у Југославији под називом Жена и друштво основала управо Весна Пусић.

Код Нове љевице се поставља још једно питање – хоће ли то левицу у Хрватској опет, као некада давно, формирати иницијативно језгро у којем је најмање Хрвата. Тада су антифашистички покрет у Хрватској чинили Кордун, Банија и Лика, значи Срби, којих сада у Хрватској готово и да нема. Тако овога пута, ако мисли опстати, левица у Хрватској мора рачунати на Хрвате. Ако масовно не потпишу приступнице овој странки, од промена на политичкој сцени Хрватске нема ништа. Мале су шансе да се то догоди.

Из наведеног следи најважније питање – да ли се левица у Хрватској оснива да би успела или да не успе? Није у питању само гледање Хрвата на ту левичарску странку, него гадљивост његовог великог ментора на све што нагиње у том правцу. То одмах асоцира на комунизам и Русију. Тако није далеко од памети да актуелни проусташки режим оставља тек толико простора за активирање оваквих идеја који гарантује неуспех.

А ГДЕ СУ БИЛИ ДО САДА?

Испада да је у иницијативном одбору једини Хрват, а уједно левичар и антифашиста са дугим стажом Зоран Пусић. Међутим, у Хрватској се и према и њему и према његовој сестри Весни својевремено водила права кампања због њиховог оца Еугена Пусића (у време док је Весна била министар вањских и европских послова). Неспорно је да је Еуген био домобрански официр у НДХ, војни правник у Заповједништву града Загреба, али су неки новинари истраживачи почели да оспоравају Веснину тврдњу да је Еуген илегално радио за антифашистички покрет – за партизане. Можда ово не би било битно да није трагичне промене политике Зорана Милановића када се присетио да му је деда био усташа, а Пусићка је била министар баш у његовој влади.

У садашњем тренутку Нова љевица нема никакву шансу да нешто поправи у Хрватској сем да за нијансу улепша хрватски режим. Тако се поставља питање, да ли формирање Нове љевице у овом тренутку одговара и странкама на власти. Зашто се ова левица пробудила баш сада и да ли је било боље да се ружно лице проусташког режима потпуно оголи пред светом. У погледу левичарског и антифашистичког расположења чланова Иницијативног одбора нема се шта приговорити – они јесу и левичари и антифашисти. Због својих антифашистичких ставова и деловања, сви су имали поприлично проблема. Међутим, треба сами да се запитају зашто баш сада оснивају Нову љевицу и зашто то нису учинили раније. Да ли раније стање није било тако критично по питању усташтва и фашизма у Хрватској или се нису могли организовати и супроставити? Како то да сада одједном могу и ко им је то омогућио?

На оснивачкој скупштини за председника Нове љевице изабран је Драган Марковина а за потпредседника Рада Борић. На оснивачкој скупштини били су присутани као гости Иво Јосиповић и Горан Беус Рихемберг, представник Хрватске народне странке (ХНС), којом је Весна Пусић некада руководила а сада је почасна председница. Шта се то битно променило у односу на Србе за време председниковања Иве Јосиповића? Да ли су решавани проблеми српске мањине и проблеми прогнаних Срба? Наравно да нису – прогон и страдања Срба имају свој континуитет за време сваке власти у Хрватској. Зато његово присуство на оснивачкој скупштини Нове љевице не улива поверење.

Шта значи за Србе представник ХНС на оснивачкој скупштини ове странке? Ову странку је основала Сабка Дабчевић-Кучар, са чијим политичким ангажовањем је започело „Хрватско прољеће“ и чиме је најављено страдање и прогон Срба у Хрватској. Сви „прољећари“ су се након пропасти њиховог покрета за самосталну Хрватску у иностранству придружили усташком покрету. У ХНС је и Стипе Месић, који у Хрватској и не само у Хрватској, фигурира за великог антифашисту. Али не би требало заборавити да је он гробар Југославије и једна од кључних личности у стварању овакве Хрватске у којој су се проусташки кадрови дочепали власти. Да је његов стриц командовао усташком пуковнијом под Стаљинградом, можда раније и није било важно, након Милановића и његовог покојног деде, јесте важно.

И, НАРАВНО, ПУПОВАЦ

Гост на оснивачкој скупштини Нове љевице био је и Милорад Пуповац, што значи да српска мањина нешто очекује од нове странке. У ситуацији када је Србима у Хрватској поново угрожен сваки облик безбедности, није ни чудо што грозничаво очекују неку промену и сваку врсту помоћи. Пуповац, под чијим прозорима често дивљају усташе, почео је и сам да брине о својој животној угрожености. Напокон је схватио да у Хрватској нема места ни за најлојалније Србе, какав је он свакако био. Он није учествовао у оружаном отпору, није га ни подржао, и никада није рекао да је био оправдан. Не знам шта би данас рекао о том питању и да ли је већина Срба боље препознала опасност. Он је као лојалан Србин подржао и поздравио стварање нове независне Хрватске, али, ето, дошло је време да ни за њега у тој држави нема места, као што није било за оне који су давно протерани.

Нема се садашњем политичком деловању Милорада Пуповца шта приговорити сем да је потпуно непродуктивно и без ефекта по питању заштите Срба и остварења њихових права. За коју год се владајућу странку закачи, судбина Срба је иста. Нема му се шта приговорити сем да ствари није схватио на време и да је својим лојалним приступом све време давао легитимитет проусташком режиму, који се формирао у Хрватској. Сада и он гледа да ли ће преспавати у Загребу или у Београду и зато види неку варљиву наду у Новој љевици.

Много је левичарских странака основано у Хрватској, као например, Социјалистичка радничка партија, Савез социјалиста Хрватске, Социјалистичка странка Хрватске, Савез социјалистичке омладине Хрватске итд. И где се осетило њихово деловање и шта су оне промениле? Ништа, сем што су фингирале некакву слику демократије и тако омогућиле регистровање усташких емигрантских терористичких организација у легалне странке у Хрватској. На пример, тако је Хрватски државотворни покрет Николе Штедула постао легална странка у Хрватској. Па чак и Хрватски ослободилачки покрет, кога је основао лично Анте Павелић за време емиграције у Јужној Америци, а након његова смрти водио га је његов зет, усташки овицир НДХ, Срећко Пшеничник, који је и умро у Загребу. Никоме ни у Хрватској ни у свету није сметало што су то терористичке организације које су извеле бројне акције по свету.

Шта тек рећи за аутохтону хрватску левицу, која се изродила из Савеза комуниста Хрватске – Странку демократских промена (СДП). Странку преко које је извршена вишедеценијска превара Срба у Хрватској и хрватских антифашиста. Странку која је са Милановићем завршила на потпуно усташким позицијама. Тешко је прихватити да је за то крив искључиво Милановић, који се присетио покојног деде усташе. Где су били остали левичари и антифашисти из те странке и зашто су ћутали. Поразна је истина да су Срби на крају схватили да им је више зла нанела ова странка, коју су подржавали, него ХДЗ против, које су гласали. Сада је у току некаква реформа СДП и „проналажење новог пута“ пошто је одлутала сасвим удесно. Ко да им од оних које су преварили више верује – Срби сигурно неће, и зато Пуповац безуспешно покушава пронаћи неку прихватљиву политичку струју у Хрватској.

КАКО СЕ ОБРАЧУНАВА СА УСТАШТВОМ

Хрватској Влади и хрватској председници није у интересу даља анализа, а камоли некаква истрага политичког система Хрватске по питању усташтва и фашизма. Свесни су да притисак у том правцу јача и да је и сама ЕУ у неприлици, јер је толерисањем постала саучесник. По свему судећи, хрватска власт је одлучила да се ствари предупреде. Није искључено и да је Хрватској дат неки рок да ствари коригује. Отуда ових дана помирљиви тонови и Колинде Грабар-Китаровић и Пленковића, чак и неких екстремних министара, у првом реду Давора Иве Штира, шефа дипломатије.

Пленковић је чак упутио извињење свима који су повређени постављањем табле са усташким поздравом у Јасеновцу, што свакако не би учинио да на сцени није нека врста ванредне ситуаације, коју су сами себи наметнули блокитањем поглавља 26. И то је некакав помак према преговорима иако његово извињење делује изнуђено и има једну ограду – „али“ („али то је и споменик домољубима који су погинули за одбрану Хрватске“). Пленковић се чак усудио рећи да нема проблем да поједе српску чоколадицу иако је свестан да му то квари рејтинг у Хрватској. Колинда је са чоколадицама произвела толико вицева да их ни о Муји и Хаси нема више. Тако кажу да је лако забранити српске чоколадице, али шта то вреди када деца и друге чоколадице једу са три прста.

Чини се да је наш премијер енергичним наступом у Бриселу постигао циљ и дипломатским каналима натерао хрватски врх да бар привремено коригује перфидне безобразлуке. Утисак је да је Вучићу у овом тренутку то довољно и да покушава успоставити нормалан и равноправан дијалог на коме ЕУ формално инсистира. Хрватска тај дијалог избегава, надајући се да ће ЕУ решити све спорове у њихову корист.

Никаква левица у Хрватској неће променити нашу преговарачку позицију са том земљом. Међутим, промениће је војни аранжман са Русијом, у коме су суперсонични ловци, борбени хеликоптери и транспорни хеликоптери и авиони, моћни тенкови и оклопни транспортери и солидни ПВО системи. Оружје је увек било јак аргумент у преговорима. Тако ће Хрватска сада и сама моћи да закључи да од Србије ништа неће добити претњама и уценама и да се за све што јој је интерес може изборити само равноправним преговорима и ни са чим више. Тек сада може да схвати да се једино исплати разговарати и преговарати, што је све време избегавала у нади да ће своје интересе остварити на дуги начин, силом и уценом.

То што не очекујемо рашење српских проблема појавом некакве левице на хрватској политичкој сцени, не значи да их не треба подржати. Наравно да је добродошао свако ко је у стању да бар мало омета планове усташког покрета и ко је у стању да дигне глас против усташтва и фашизма унутар саме Хрватске. До сада су то радили једино Срби – додуше без ефекта, јер нико није хтео да их чије. Једино што су понекад успевали да пробуде јеврејске антифашистичке организације, којих се тренутно, бар тако изгледа, хрватска власт једино плаши.

Када би неко стварно хтео да крене у обрачун са усташтвом у Хрватској, прво би морао да забрани ХДЗ као странку. Зато, што је њој својевремено, након договора Туђман – Шушак у Торонту, колективно и по наређењу приступио комплетан усташки покрет. Усташе из скоро свих организација по целом свету приступиле су ХДЗ и, захваљујући својој милитантности и дрскости, потпуно је преузели. Тек након забране ХДЗ некаква левица би имала шансу у изборним кампањама у Хрватској. Наравно да се таква забрана деловања ХДЗ неће догодити, и зато Нова љевица нема шансе и само изиграва демократски декор у Хрватској.

(Стандард.рс)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Kulak says:

    Srbija treba jako oružje i vojni savez sa Rusijom.Što se tiče nekakve Nove ljevice u Hrvatskoj,to je komično.Osniva je grupica nezaposlenih i penzionera.Preostali Srbi u Hrvatskoj za te komedijaše glasati neće,a na Hrvate dominantan uticaj ima katolička crkva i oni glasaju kako im fratri na misama kažu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u