О кампањи „Милошевић је издао Крајину“

О кампањи „Милошевић је издао Крајину“

19 августа 2015

Branko-Radun-Foto-A-VASILJEVICH 87Пише: Бранко Радун

Кад су се мало слегле страсти око обележавања две деценије од пада Крајине, можемо мало хладније главе да анализирамо како су медији представили ове догађаје од пре 20 година. Јасно је како су и зашто Хрвати величали „Олују“, као ко зна какву војну победу, а то је био напад на слабо наоружани народ Крајине, а при томе су, наравно, потпуно игнорисали злочине и етничко чишћење које се тада одиграло. Хрватски медији су преносили шовинистичко дивљање у Книну и представили то као нешто најнормалније, док све то на Западу није произвело уочљиве реакције. Антисрпска хистерија се несметано наставља. Срби су и даље дискриминисани и положај им је једва бољи од оног који су имали црнци у Јужној Африци за време апартхејда.

Но, како је хрватска медијска сцена врло јединствена, унисоно понављајући туђмановску пропаганду против Срба и Србије, и није толико занимљива као што је она у Србији. Део медија који су под контролом западњака и странаца, покушали су на почетку да умање размере пропагандне шовинистичке и антисрпске хистерије у Хрватској. Они који су у домаћем власништву или су патриотске оријентације, ову ситуацију су искористили да испоље потискиване националне фрустрације. Све по оној: „Ето, ништа им не можемо, али барем да им кажемо.“ Али, ни то није донело некакве резултате, осим привременог одушка. Међу њима, провладини медији су инсистирали на томе да „ми достојанствено помињемо своје жртве“, док они „хулигански славе погром над Србима“. Како то обично бива, сваког, па и медијског госта, три су дана доста – мало смо се издували и први пут сетили својих жртава, што је похвално, али је све остало на томе.

Онај сегмент који је говорио о историјској и политичкој квалификацији “Олује” је индикативан за тренутни статус Србије и маневарски простор који нам се отвара. Упадљиво је изостао термин „геноцид“ за оно што се дешавало Србима у Хрватској, иако је то једини догађај на просторима бивше Југославије који би се могао назвати геноцидом по уобичајеној дефиницији овог појма (најављен, планиран, систематски спроведен, и данас, кроз спречавање повратка, довршен).

Дакле, називало се то и злочином и највећим етничким чишћењем и погромом, али не и геноцидом, а он то јесте био и то ће историја тако квалификовати, кад-тад. Очигледно је и наш „патриотски испад“ био умерен и контролисан, да се не замеримо оним моћницима који одлучују о етикетама и квалификацијама злочина на овом брдовитом Балкану. Па ипак, имали смо помак ка томе да се српске жртве ипак помињу, а њихово страдање обележава на државном нивоу. Ако је за неку утеху, тако нешто би било готово немогуће замислити у време власти Тадића и ДС-а.

Нама је најбитнија прича о томе ко је одговоран за пад Крајине, јер је то кључна историјска поука, која остаје и за следеће генерације. У почетку се ишло са причом о фашисоидном и антисрпском режиму Туђмана, који је желео да етнички очисти Хрватску и који је то и учинио. Но, убрзо је из више медијских извора брутално грунула нова теза, „Милошевић је издао Крајину“, или, „Милошевић и Туђман су договорили пад Крајине“. Прво, да се разумемо, никада нисмо били фанови покојног председника Милошевића и не бисмо да му умањујемо историјску одговорност за све што је чинио, па и за ту трагичну 1995, а евидентно је постојала. Вероватно је много тога реченог у тој брзо скројеној и једноставној пресуди и било тачно, но ми се историјском кривицом овде нећемо бавити. Желимо да видимо ко је то и због чега одједном одлучио да готово сву кривицу свали на Милошевића.

Кад анализирамо који су то медији и који су то људи ову тезу бучно и агресивно промовисали, долазимо до тога да су то прозападни медији у власништву или под контролом странаца и да су то најчешће људи који су познати као Западни играчи и њихови агенти утицаја, попут америчке Н1 телевизије или Ненада Чанка. Зашто би Западни медији и они који су под њиховим туторством промовисали Милошевића као „издајника Крајине“, који је то подло дело учинио после тајног „договора са Туђманом“. Очигледно је да је Милошевић већ две деценије дежурни кривац за све, па и за пад Крајине, па тако испада згодан за оптужбу о „издајству“. Друга ствар која се овим постиже је да се помало амнестира и Хрватска, а потпуно они који су им помогли да скрше нејаки отпор РСК – Америка и савезници. Упадљиво недостаје у тој причи Америка, која је дала Хрватској зелено светло и логистику, а Србији оштро припретила и бомбардовањем. Да ли то оправдава Милошевићев режим за тако срамотно понашање – па наравно да не. Но, није поента у томе, већ да се одговорност пребаци са ове стране Дрине. Тиме се окривљује држава Србија за пропаст Крајине, а према њој се огорчују и избегли Срби и сви они који су то доживели трауматично. Поента је у следећем: Америка нема ништа са тим, Хрватска је „радила свој посао“, а Србија је издала преко свог председника, владе, војске и безбедносних структура.

Каква се опасна и погубне порука шири на тај начин у јавности Србије? Милошевић је био издајник и Србија је издала Србе; Србију готово увек воде неспособни и издајници; Не вреди се борити за Србију, земљу лажи обмане и издаје; То је само корак, све владе после Милошевића су биле издајничке и ми не треба ту државу да поштујемо, а чак немамо разлога ни да живимо у њој. Последица оваквих теза је ширење дефетизма, пад морала, расуло, као у рату, кад војска не верује својим генералима или, пак, верује да ће бити остављена на цедилу или непотребно жртвована.

Закључци који могу да се извуку из оваквих порука су: ова земља је проклета, ова држава је зло, а мене ништа не везује за њу, ни лојалност, а ни то да ћу у њој остати. Неки и свој отворени рад у корист непријатеља заснивају на алибију, „Милошевић нас је издао“ (“Милошевић” заменити именом било ког српског вође). Укратко, теза о „Милошевићу као свесном издајнику Крајине“ је антисрпска пропаганда, као и она „Милошевић је нови Хитлер“. Ове тезе нам као кукавичије јаје потурају наши непријатељи, а ми кад их прихватимо, онда се о свом јаду забављамо, а они нам се смеју.

Оно што представља нарочити проблем је то што је овако пласирана пропагандна теза о Милошевићу издајнику, нашла плодно тле код српских патриота. Они су на тај начин изманипулисани (горе је ако су свесни ко гура ту причу и пристају на то), и њихова енергија се усмерава у деструктивном правцу унутарсрпских надгорњавања, „ко је крив“, или, „ко је гори“. Док год наседамо на привидно патриотске приче о „Милошевићевој издаји“ или о нечијој другој (које у одређеној мери и има), ми имамо унутрашње поделе и расколе. Запад одавно подстиче нападе на наше лидере са леве стране да су „диктатори“ и са десне, да су „издајници“. Та матрица се понавља. Мислите о томе.

(Видовдан.орг)

KOMENTARI



2 коментара

  1. Srećko says:

    Samo pročitajte ili pogledajte poslednji govor Miloševićev iz marta 2000.g. Sve će biti jasnije.

  2. miroslav says:

    Prodao je krajinu za pare covece!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u