О оном што Хрвати зову „Олујом“ и паралела са Сребреницом

О оном што Хрвати зову „Олујом“ и паралела са Сребреницом

9 августа 2018

Пише: Бранко Радун

Навршава се још једна годишњица војно-политичке акције хрватског етничког чишћења Срба из Крајине који они називају „Олуја“. Они једну срамну и злочиначку операцију етничког чишћења приказују као бриљантну војну победу и називају је „Олуја“ по узору на „Пустињску олују“ у којој су САД и савезници поразили Садамову војску. Хрватска поново слави етничко чишћење своје територије током којег су почињени бројни злочини – конкретно – убиства цивила, пре свега немоћних, највише стараца, пошто су жене и деца у великом проценту кренули у бекство пред надолазећом опасношћу. Но током егзодуса је изгинуло доста цивила а међу њима жена и деце.

Можемо рећи да операција Олуја има јаке елементе геноцида јер је систематски уништавано затечено српско цивилно становништво на освојеној територији. Осим тога „Брионски транскрипти“ показују и доказују да је то била планирана акција са циљем нестанка Срба у Хрватској. Оно што се дешавало пре овог напада на слабонаоружани народ (друге акције попут Медачког џепа), али и оно што се дешавало током и после овога говори да је реч о планираној геноцидној активности која и данас траје. Прогон Срба, онемогућавање повратка, онемогућавање остваривања права на имовину или пензије су елементи континуитета геноцидне политике која има исти циљ – нестанак Срба у Хрватској.

Међутим, за разлику од Сребренице, власти Републике Српске Крајине нису хтеле да излажу своје становништво погибији. Након 5 година ратовања знали су да од међународне заједнице неће добити оно што им је гарантовано доласком плавих шлемова а то је опстанак. Напротив, ваздушне снаге НАТО-а су у зору 4. августа 1995. гађале војни аеродром Удбина где је била стационирана авијација Републике Српске Крајине уништивши 2 радара и преко извиђачких летова и сателитских снимака достављали хрватској војсци тренутно стање на терену. Постоје сведочанства да су и специјалне јединице западних војски директно на терену учествовале у акцијама, а пре свега у навођењу авијације у нападима на српске позиције. Пензионисани амерички генерали и високи официри ангажовани преко приватне компаније су планирали и логистички подржавали напад на Србе. Хрватска је имала сву потребну војну логистичку подршку војних структура НАТО-а и мимо авио напада на аеродром Удбине. Готово све западне обавештајне структуре предвођене америчким су подржале напад на Крајину. Тако је одбрана Крајине била онемућена.

Хрватске оружане снаге су биле многоструко бројније а у квалитету наоружања и обуке није могло ни да се говори о паритету. Хрватска је извршила напад са неупоредиво јачим снагама – 150 хиљада војника према 27.000 војника Српске војске Крајине (при том је на правцима напада однос био више него десет на један) односно 250 до 300 хиљада становника, а међу становништвом Крајине најбројнија је била старачка популација. При том је Крајину с леђа напао и 5. корпус муслиманске Армије БиХ под командом Атифа Дудаковића. Највеће борбе су трајале до 7. августа, међутим трагови отпора су трајали до 17. августа.

Могли смо чути од Хрвата како су сломили Крајину за 4 дана, а и у Србији су Крајишници могли да чују критике како нису могли да се боре дуже од 4 дана, како су побегли. Али, Олуја је имала карактеристике блицкрига, муњевитог напада са неупоредиво јачим снагама, помогнутим приде и од свих структура НАТО-а, чији су пензионисани генерали дуже времена обучавали хрватску војску и правили офанзивне планове. Српске снаге су биле слабе, без модерног наоружања, без довољно муниције и развучене на више локације које нису биле повезане.

Сетимо се да је Краљевина Југославија, неупоредиво већа од танког земљишног појаса који је заузимала Република Српска Крајина, у Априлском рату 1941. пала за свега 11 дана. За 54 године од 1941. до 1995. војна техника је незаустављиво напредовала и није никакво чудо што су хрватске снаге успеле освојити Крајину за 4 дана. А да не кажемо да су заправо победили немоћно цивилно становништво које је имало слабонаоружану народну милицију. При том је становништво Крајине било по броју у нивоу оружаних снага свог непријатеља (хрватске, муслиманске и НАТО војне снаге). Претежно је то било сиромашно, необразовано, рурално и старачко становништво, јер као што смо рекли у Крајини је, још пре рата преовладавала старачка популација. Слободно можемо рећи да сенајвећа хрватска победа своди на победу над старцима – својеврсни масовни лапот старих и прогон оних који су могли да беже. Узгред ако је примерено правити неке аналогије, победа Хрватске над својим српским становништвом подсећа на скеч из Монти Пајтона кад у фудбалској утакмици између здравих и људи у гипсу, екипа здравих у првом полувремену даје двадесет и неки го.

На крају да упоредимо Олују са заузимањем Сребрнице. У Сребреници је пало једно градско насеље у Крајнии велик етнички српски простор је „очишћен“ од становника. Сребреницу су муслимански лидери хетли да жртвују ради остваривања својих циљева Крајину), али при паду Сребренице није било цивилних жртава већ су по њих дошли аутобуси по наредби генерала Младића којима су пребачени на територију под муслиманском контролом. Крајину је и Београд и Пале због претњи са Запада „пустили низ воду“ а да при томе српска страна није ништа добила од тога као што је Сарајево добило статус жртве после Сребренице. Осим тога, ако ћемо о разликама, формације Насера Орића су пре пада Сребренице систематично чинили злочине над српским цивилима чији број је прелазио 3.000. Они војници од којих су многи били умешани у злочине над цивилима су настрадали у борбама или су стрељани после заробљавања.

У Олуји су повелики крајеви етнички очишћени од Срба, а цивиле који су бежали непрестано је гађала авијација и артиљерија, а на територији БиХ код Босанског Петровца колону цивила је гађала авијација. Ема Бонино, Европски комесар за избеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из колоне избеглица која је бежала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама. Срби из западне Славоније су убијани и малтретирани и од хрватских војника и цивила. Постоји снимак, из западне Славоније негде близу Јасеновца, како група српских избеглица пролази кроз шпалир хрватских војника и цивила који свирају и певају увредљиве песме. Муслимани из Сребренице који су Младићевим аутобусима пребачени за Тузлу нису имали таквих искустава. Стога једина војна акција која има елементе геноцида јесте напад на српске просторе у Хрватској и етничко чишћење 250.000 Срба (или укупно око 800.000 током целог рата) а никако Сребреница која јесте злочин стрељања ратних заробљеника од којих су многи окрвавили руке над српским цивилима. Србреница је геноцид колико је то и Блајбург.

(Видовдан)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Karital says:

    Svake godine 5% više ubijenih srba u VRA Oluja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u