Одбрана Србије је примарна ствар

Одбрана Србије је примарна ствар

18 децембра 2016

zeljko-cvijanovic 545

Пише: Жељко Цвијановић

1.

Поред ослобађања Алепа, најважнија глобална вест децембра носи наслов – Рекс Тилерсон. Прецизније: вест је да Трамп није издао. Само је је неколико недеља вагања између Мита Ромнија и Дејвида Петреуса било у служби његовог смисла за политички такт и хумор, чиме су Клинтонови и неокони држани у нади и на дистанци а потом прописно исмејани. Још важнија вест од те да Трамп није издао јесте да је страховање било сувишно, да није ни било изгледа да изда, будући да је, окружујући се озбиљним светом из војске и крупног бизниса, показао да није јунак из приче о Форесту Гампу. Бар колико и Едвард Сноуден, Трамп није трзај случаја; он је производ озбиљне екипе америчких патриота, која разликује бату од секе, не види сличност између Џона Вејна и Џорџа Клунија, и која је самим тим разумела у какав историјски бездан клинтонистичке елите воде Америку и свет.

Вест је, коначно, да су епохалне глобалне промене дакле стварне, а не фингиране; оне нису још један трик старих елита да превеслају грађане, на шта су изашла два Обамина мандата. Отуд, а онда и према моделу људи којима се окружио и начину на који је постао фаворит пословних и војних патриотских елита, Трамп би пре могао да личи на америчког Путина, него на америчког Горбачова.

2.

То ће рећи да Трамповој Америци – наравно, уколико он успе да унутар система порази клинтоновски естаблишмент и медијске опсенаре – неће бити слаба. (Онај ко је желео слабу Америку требало је да држи палчеве Клинтоновој, узимајући у убзир кроз какву би катаклизму свет морао да прође док не би видео слабу Америку.) То ће рећи да ће Америка наставити да буде присутна и у свету, и у Европи, и на Балкану.

Истина, ако први Трампов војни потез буде тај да, заједно са Путином, уништи Исламску државу – а сва је прилика да хоће, ако је судити по намерама генерала Мајкла Флина, Трамповог саветника за националну безбедност и његовог најутицајнијег и најзаслужнијег војника – тектонске промене на Балкану биће неизбежне иако можда не тако брзе. Не може се исламистички тероризам чистити на Блиском истоку, а да се не чисти у Турској; једнако као што се не може чистити у Турској, а да се не чисти на Косову и у Босни. Ако тог чишћења буде, лако ће се показати да џихадисти нису меланом на кожи две НАТО „државе“, већ делови њеног унутрашњег ткива, у чијем вађењу би улога Србије могла и морала да буде веома важна.

Јер Путин и Трамп већ су део исте једначине: успех једног неће се мерити неуспехом другог, бити са првим значиће и да си са другим. У тој једначини Путин је позната величина – за Србе веома позитивна – а Трамп непозната, будући да одговор на питање хоће ли први пут од Другог светског рата део исте једначине бити и Америка и Русија зависити од тешке Трампове унутрашње борбе са још моћним противником.

3.

Учешће Србије у тој једначини, у коју је воде и њена историја, и њен положај, и природа, и њена будућност, објашњава зашто је посета Сергеја Лаврова Београду била толико успешна у крупним стварима стратешког и геополитичког карактера. Прво, Вучић је обавестио Лаврова о проширењу капацитета за складиштење гаса у Банатском двору. У преводу на српски: Србија није показала само да је опредељена за руски гас већ и да нема ни поверења ни разлога да се пали на причу о LNG терминалу у Хрватској, преко које би је Американци снабдевали гасом. Та прича, којом је годинама по Балкану махао Џо Бајден и која је била друго име за окретање леђа Русији, полако одлази у заборав заједно са Бајденом, заједно са „умереним терористима“, који поражени напуштају Алепо.

Други важан стратешки моменат јесте финале договора о руским авионима и оружју, због којих ће Вучић већ следеће недеље путовати код Сергеја Шојгуа у Москву. Шест половних руских „мигова“ за почетак не изгледају много. Оно, међутим, што изгледа велико, јер јесте велико, садржано је у чињеници да је за западне силе политичка архитектура оног што зову Западним Балканом подразумевала свакодневно економско, политичко и војно слабљење Србије. Шест половних мигова дубока је бразда дисконтинуитета у том процесу, највећа за 15 година.

Да владаш Србијом и кажеш „не“ Путиновим понудама које јачају суверенитет Србије пре десет година морао си да будеш опрезан; пре пет морао си да будеш кукавица; данас – потпуни идиот. Јер ту више није реч о далеким алтернативним политикама, већ о нечему што извесно постаје глобани мејнстрим. Опрезно као да улази у ледену воду, Србија, срећом, то разуме.

4.

Лавров, Бантски двор и шест „мигова“ били су довољни да Хрватска у Бриселу завришти до неба, уз мало саслужење Бугарске. Зашто? Зато што је свака цигла на којој је направљена независна Хрватска 1991. године била програмирана најпре за рат са Србима, потом за наставак рата мирним путем у овиру мировног процеса на Западном Балкану, а потом и за наставак тог „агресивног мира“ новом ратном претњом. Балкан на коме ће се у свету после Клинтонових и Обаме тежити истинском миру не подразумева само затварање кампова за обуку терориста по Босни и Косову, наравно, уз дубинску истрагу о везама тамошњих власти са тим камповима; он подразумева и другачију Хрватску, деусташизовану, а то ће рећи у процесима који следе разграђену до последње усташке цигле. Па шта остане.

Отуд је хрватски немир толико космички; отуд ту ноћ није спавао ни Мило Ђукановић, него се већ сутрадан нацртао у Београду да би видео колико му је још остало.

Да је због истог овог разлога Хрватска блокирала Србију, пре десет година Вашингтон и Берлин би нам запретили репризом бомбардовања; да нас је блокирала пре пет година, натерали би лично Тадића да преводи уџбенике на хрватски и за казну да сам напише поглавље о „Олуји“. Овако, Меркелова је Пленковићу рекла да је то глупо и детињасто и да је тиме завршио још шест руских „мигова“ за Србију, док га је Бајден телефоном частио најдубљим разумевањем, објашњавајући да се свет променио, да се ствари више не завршавају тако, него да мало укључи мозак.

5.

Наравно, добро је што Србија развија руски вектор своје спољне политике, пре свега зато што јој он гарантује безбедност и енергију. Ако би, међутим, развијала само тај вектор, а не и западни, остала би окружена земљама противницима. Наравно, то не значи крај ривалствима Истока и Запада, али биће довољно да међу њима нестане ратне претње па да се отвори простор за земље попут Србије, које традиционално поседују и источну и западну парадигму у искуству своје политике.

Иако неки међу нама утицај глобалних промена на Србију и њено јачање виде као прилику за реванш у региону, била би то најпогрешнија могућа политика. Ако буде имала поверења у промене које долазе, Србија ће јачати своју безбедност, не претећи ником, своју економију и идентитетску политику. Ако се одбрани од покушаја да буде дестабилизована на председничким изборима, Србија ће, као стратешко језгро Централног Балкана, бити једина стабилна земља у окружењу, будући да Македонију, Црну Гору, Босну и Херцеговину и Хрватску чекају тешки ломови. Исто то очекује и Косово.

Као језгро стабилности, Србија ће пред собом имати велике развојне шансе, као увек у временима кад је била у прилици да истински диверсификује своју спољну политику. Наравно, у њеном најбољем интересу биће да промене не буду нагле и да прате догађања у Европи. Истовремено, време је да српска политика почне са успостављањем континуитета и са својом давнијом историјом, посебно оном из 19. века, али и оном скорашњом. Без Милошевића наша транзиција била би десет година старија а степен нашег разарања за толико дубљи; Ђинђић је разумевао важност економије, додуше, не и то да западни ментори нису желели развој Србије, Коштуница је тврдоглаво успоравао процесе разградње, док је Вучић први међу њима који има истинску шансу и прилику да све то обједини у један смислен процес.

(Стандард.рс)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Kulak says:

    Jako naoružana Srbija uz ekonomski i vojni savez da Rusijom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u