„ОНИ КОЈИ НЕ ПАМТЕ ПРОШЛОСТ, ОСУЂЕНИ СУ НА ТО ДА ЈЕ ПОНОВЕ“

„ОНИ КОЈИ НЕ ПАМТЕ ПРОШЛОСТ, ОСУЂЕНИ СУ НА ТО ДА ЈЕ ПОНОВЕ“

4 августа 2019

Ове године се навршава још једна годишњица Олује, двадесет четврте у низу. Некоме је победа, а некоме јад и тескоба, оживљавање никад зараслих рана. Зависи са које стране се налазите или, боље рећи, на чијој се страни налазите, „њиховој“ или „нашој“. Премда је и та подела постала дискутабилна, јер су ови наши прешли на ону другу страну. Европску и модерну. Не-задрту.

Све у свему, коме год да припадате, патологије има и код једних и код других. Јер, ако је неко у стању да као победу слави и обележава као најзначајнији државни празник, протеривање преко 250.000 људи са својих вишевековних огњишта и то у року од двадесет и четири сата, а једини разлог томе је тај што су то људи тачно одређене нације, СРПСKЕ и тачно одређене вероисповести, ПРАВОСЛАВНЕ, онда је озбиљна болест у питању.

Но, на још већи мазохизам или памћење на нивоу трепљара наилазимо код ових наших. Ако се пола нације одушевљава једном естрадном појавом са тла Хрватске (која је изјавила да је њен син, кога има са имућним Србином, заправо Хрват и да ће о Олуји учити у хрватској државној школи, а зна се како се у Хрватској учи о Олуји и историји уопште) и једва чека њене наступе по региону и утркује се ко ће пре доћи до карте за концерт блејања и показивања (јер о певању зна колико и Kија Kоцкар о писању); ако им одлазак на њихово приморје представља врхунац летовања, јер нема лепшег мора од хрватског, а и неће ти се ништа десити, само ће се гуркати на плажи и говорити “Ево их Срби, Ево их Срби” и само један конобар ће бити баш нељубазан према теби кад чује екавицу, али све остало ће ти бити супер; ако сматрају да је навијање за Хрватску на Светском првенству једна сасвим нормална ствар, јер, побогу, они су нам комшије, па за кога ћемо другог навијати, у том случају је патологија заборава код нас једна колективна, национална ствар.

Јер, НЕ СМЕШ.

Постоје ствари које једноставно не смеш да изговориш. Мисли шта хоћеш, ако већ немаш емпатије према свом прогнаном и измученом народу, али не изговарај наглас. Не хвали се на друштвеним мрежама како су ти они фаворити и баш су драги. Нису драги они који, ничим изазвани, у својој свлачионици, после утакмице и победе над репрезентацијом државе која чак није ни у Европи и са Србијом нема никакве везе, певају усташке песме, за које се зна на кога се односе и коме су упућене. А односе се на тебе. Мене. На нас. Србе и православце.

Свакако да са тим „не смеш“ такође ваља бити опрезан. Иза тога се мора бити поткован подацима из не тако далеке прошлости. Није довољно да си чуо од маме и тате или комшије да они не ваљају и да на све што долази од њих треба пљунути.

Ако ћемо оставити по страни ИИ светски рат и клање, забијање игала у очи, одсецање носева, ушију и језика, стругање коже, а потом сољење исте, спаљивање живих људи у усијаним пећима, кување у казанима, бацање у кречану, силовање ћерки пред мајкама и мучење синова пред очевима, ако ћемо оставити по страни једине дечије логоре на свету и то за српску децу, ако ћемо оставити по страни чињеницу да су Срби, колико је досад познато, једини народ који је имао ту привилегију да се једно оружје ослови по њима, јер је на њима и коришћено, а то је србосјек, ако оставимо по страни чињеницу да су се нацисти згражавали над начинима на који су се усташе иживљавале над Србима у НДХ, а све ово су ствари које тек не бисмо смели занемарити нити заборавити, јер су толико монструозне да завређују да сви рефлектори света буду упрти у ова злодела и изнети у јавност, преко књига, филмова, документараца, онда се вратимо свега двадесет и кусур година уназад.

Вратимо се Осијеку и Чедомиру Вучковићу, који је био приморан да пије киселину из акумулатора, а кад је из гараже у којој је био мучен, покушао да побегне, бива убијен са више хитаца.

Вратимо се Вировитици и Дубравки Јагодић, чијег невенчаног супруга одводе из куће и убијају, да би се потом један од чланова војне полиције, како су се изјаснили док су куцали на врата, вратио и силовао Дубравку пред десетомесечним сином, коме је за то време наслонио цев пушке у уста. Десетомесечној беби.

Вратимо се Пакрачкој Пољани. Том озлоглашеном месту у коме су Срби мучени тако што су паљени пламеном из боце плина, поливани сирћетом, углавном по гениталијама и очима. Према признањима учесника ових гнусних радњи, затвореницима су знали стављати и петожичне каблове у ректум и држати их тако по пар сати да не би могли седети. Отварали су им ране по којима су, потом, сипали со. Забијали ексере под нокте и пуштали на то трофазну струју.

Потом, сплитски логор “Лора”. Сведочење човека, Слободана Зуровца, угледног Србина, који је своју Голготу преточио на папир у књизи “Црна Лора”. Пребијања, гашење цигарета по телу, пржења струјом, гурање измета у уста, продавање карта испред логора онима који би имали жељу ући и осладити се пребијањем Срба, само се неки од ужаса којима су били изложени затвореници Лоре.

Вратимо се, можда једном од најпознатијих случајева у васкрслој НДХ, убиству породице Зец у Загребу. Имућна српска породица. Михајло, познати загребачки месар, супруга Марија власница кафића. У ноћи 7. децембра 1991. године, припадници резервног састава МУП-а Републике Хрватске, долазе у кућу породице Зец, убијају Михајла испред куће, због наводног покушаја бекства, а након његове ликвидације, супругу Марију у дванаестогодишњу ћерку Александру, одводе у хотел “Панорама”, потом на Сљеме, врх планине Медведнице, где их убијају из ватреног оружја, након чега следи наређење да се њихова тела баце у јаму за смеће и потрпају. Михајло и Марија имали су још двоје малолетне деце, Гордану и Душана, који су се сакрили у кући и тако успели промаћи убицама.

И напослетку, као тријумф, чувена километарска колона из 4. и 5. августа 1995. године. Kолона људи, Срба, која напушта све оно што су њихови преци вековима уназад стварали и градили. Напушта са једном или две торбе у руци. Неки и празних шака.

Ово је само мали број језивих случајева и сцена, над којима би се и сценаристи и режисери најужаснијих хорор филмова згрозили. Kада бисмо се посветили навођењу свега онога што се дешавало тих година у Хрватској, била би нам потребна позамашна књига. У више томова.

Такође, потребно је напоменути да већи број извршилаца и налогодаваца ових монструозних радњи или није гоњен или су добили мизерне казне. Вероватно им је као олакшавајућа околност узето учешће у одбрани домовине од великосрпске агресије. Све ово је додатно ругање и гажење по жртвама и њиховим породицама.

Ово су ствари које су се дешавале. Истина, у не тако далекој, али, ипак, прошлости. Управо је та реч, прошлост, оно на шта се позивају ови са наше стране. Они који сматрају да морамо гледати у будућност и градити добре суседске односе. Зарад бољег сутра. Зарад наше деце коју не треба тровати мржњом онако како су нас тровали. Јер, све горе поменуто припада прошлим временима.

Гајити мржњу у себи је погубно. Њоме нећемо наштетити другима, већ искључиво себи. Међутим, заборавити се не сме.
Управо зато, ваљало би се присетити чувене реченице филозофа Џорџа Сантајане:

“Они који не памте прошлост, осуђени су на то да је понове.”

А не дао Бог да се оваква прошлост икоме понови или догоди. Икада.

(Оља Дмитровић / Интермагазин)

KOMENTARI



10 коментара

  1. Portopranco says:

    MI Srbi ćemo se vratiti.Bit će rata opet.

    • Karital says:

      Dobro zboriš.Budale neka ratuju!

      • Dražen Jovan Petrović says:

        Ustaška tzv.država tako se riješila Srba,a evo još malo pa će se riješiti i pokatoličenih Srba.

  2. Kulak says:

    Srpski Knin i Benkovac i danas žive u svakom Srbinu.

  3. Marinko says:

    Prošlost srbe ništa nije naučila, zato pojedini srbi doživljavaju negativnu sudbinu svojih predaka. Letovati na Hrvatskom moru je isto kao slanje srbina i njegovu porodicu na letovanje u kojem ćete biti ponižani, vredjani, maltretirani a možda čak i pretučeni ili silom bačeni u vodu... Kad čovek ide u zemlju na letovanje u kojoj je pobijeno više od 2 milijona ljudi u zadnjih 80 godina onda nešto nije uredu sa njim? Ili je glup i naivan ili mu se stvarno gine... Nebi jim dao ni 5 ciganskih para, neka jim propadne turizam jer su netolerantni prema turistima, posebno turistima iz Srbije

    • Ko To Tamo Peva says:

      srbi u jugoslaviji su se odrekli svojevere i nacije pre oluje u hrvatskoj srbi nisu smeli reci da su srbi niti su slavili slavu ni bozic njih 85 posto niti su isli u crkvu nisu pisali svojim pismom CIRILICA, Srbskim srbi su postivali hrvate u hrvatskoj zbog svog rodnog kraja iu ostalom srbi su u hrvaskoj bili prepusteni sami sebi niko ih nije zelo primiti niti braniti od ustaske korde,

      • Ivana says:

        Tačno tako a i danas je isto službenu Srbiju ne intersuje kako žive Srbi u privremeno okupiranoj Republici Srpskoj Krajini i Hrvatskoj. Već se Vučić hvali kako je rekao Hrvatima u Srbiji samo tržite dat ću vam i više nego tražite Dok Srbe maltretiraju i mlate po Hrvatskoj ne vraćaju im otetu imovinu on brine o Hrvatma čiji je on predsednik srpski sigurno ne. I za kraj da je Srbija bila država koja brine o svom narodu ne bi Hrvati bez kazne klali Srbe od 1914 do 1918 pa od 1941 do 1945 pa od 1991 do 1995 razmislite malo o tome. I onda još ludi Srbi posle pokolja idu na srpskoj krvi graditi država s tim koljačima Hrvatima, ustašama i zvati ih braćom? Pa stvarno malouman i lud narod a tako je i danas. Treba visoko dići svest Srbina jer svaki dan par Srba u Hrvatskoj postaju Hrvati katolici i to ne brine zvaničnu Srbiju čak ni Pupovca koji ih kao zastupa pretužno i žalosno. Znači posle tri velika pokolja nad Srbima u Hrvatskoj Srbi su i dalje ili samo glupi ili i IDIOTI.

  4. padre says:

    E, da je meni malo ponoviti prošlost, ali avaj, ne mogu!

  5. острогорски says:

    Каква црна прошлост? Над нама Србима и данас траје геноцид, ништа мање ужасан од оног у НДХ од 1941-45. и 1991. до данас. Многи идиоти из СПЦ и окупационе власти над Србима у Србији, праштајући крволоцима, благосиљају наставак зверског требљења Срба и оштрпкивање миленијумског животног простора. А малограђанска спортска, "музичка", "културна" и остала "елита" се утркује у љубависању са хрватским и ЕУ фашизмом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u