Питање свих питања наше државотворности

Pitanje svih pitanja naše državotvornosti

7 avgusta 2020

Piše: Dragomir Anđelković

Obnovljeni su pregovori između Beograda i Prištine, a sa time su odmah počele i medijske analize koje se odnose na njihov mogući domet. U sklopu jedne od njih, poznati beogradski spoljnopolitički komentator titoističke provenijencije bavio se državotvornošću u vezi sa rešavanjem kosovskog problema.

Prvo je konstatovao da je zvanični Beograd u velikom problemu – gle paradoksa ne zbog pritiska od strane NATO sila koje nam otimaju Kosovo i Metohiju – već zbog pritiska Rusije „koja pokušava da sačuva status kvo“, odnosno da održi sukob na Kosovu u tzv. zamrznutom stanju. Na ruski faktor, čiju ulogu nedvosmisleno doživljava negativno, nadovezuje se i „značajan otpor kleronacionalističke opozicije u Srbiji bilo kakvim pregovorima i eventualnom dogovornom rešenju“.



Sve to smanjuje manevarski prostor Vučiću koji, kako proizlazi iz analize kojom se bavimo, pod pokroviteljstvom Zapada navodno želi da razreši kosovski čvor. Stoga dotični novinar, izrazito anacionalnih ubeđenja, poziva sve koji su tzv. građanskih orijentira da ga podrže dok igra na kosovskom terenu, šta god o njemu generalno mislili. Kako kaže za sebe, veliki je kritičar aktuelnog predsednika Srbije, ali uz njega je dok pokušava da razveže kosovski čvor.

„Mi bi trebalo svi osim ultranacionalista da budemo srećni ako se kosovski problem reši jer tada bi nam se velike bukagije razvezale od nogu“. I zatim dodaje: „Treba pokazati državotvornost jer to nije stranačka borba“.

O SHVATANJU DRŽAVOTVORNOSTI

Toliko od drugih, da sada nešto dodam i ja, a krenuću baš od državotvornosti. Šta se pod njom podrazumeva? To je politika odgovornog delovanja u korist državnih i nacionalnih interesa. Drugim rečima to je delovanje u cilju „izgradnje, učvršćivanja i odbrane države“. A šta su atributi države? Teritorija, stanovništvo i vlast!

Da vidimo sada šta to Zapad od nas očekuje u vezi sa Kosovom i Metohijom? Odgovor je kratak: da fazno de facto i de jure priznamo kosovsko secesiju. Znači odricanje od teritorije! Prvo od nas traže da u duhu Išingerovog modela počnemo da se prema Kosovu odnosimo kao prema državi. Ne moramo odmah da je priznamo, ali pravno obavezujući sporazum koji EU ima u vidu podrazumeva naš pristanak na to da tretiramo svoju okupiranu i otcepljenu pokrajinu isto kao, primera radi, Mađarsku ili Bugarsku.

Od nas se očekuje i da se ne protivimo ulasku Prištine u OUN. Doduše, to je druga faza „normalizacije“ odnosa. Prva, ona o kojoj je već bilo reči, povezana je sa našim neposrednim ponašanjem prema Kosovu. Posle bi usledio opisani drugi, pa onda i treći stadijum „normalizacije“ odnosa, a to je naše formalno priznanje lažne nezavisnosti Kosova. Ona bi tek tada postala istinska. Dokle god je mi ne priznajemo, kao i niz zemalja koje se solidarišu sa Srbijom, Priština u najboljem slučaju – po sebe – ostaje samo administrativni centar sporne teritorije.

Da tako više ne bi bilo, nas pritiskaju da pregovaramo i, uz izvesne stilizacije kako bi čitavu stvar progutala naša javnost, prihvatimo rešenje koje je još 2007. ponuđeno od strane Vašingtona i Brisela, odnosno Berlina koji u EU ima glavnu reč. Da im je dovoljno to što su okupirali Kosovo i Metohiju 1999. i potom podržali donošenje secesionističkog akta od strane albanskih političara u Prištini, na nas više ne bi obraćali pažnju. Međutim, to uporno rade i od nas očekuju da stavimo tačku na kosovsku priču. I to je najbolji dokaz da Kosovo još nismo izgubili kao što govore zapadni lobisti i defetisti u Srbiji. Da jesmo, što bi ga od nas i dalje tražili?

Kada je tako, a nesumnjivo jeste, da se vratimo državotvornosti. Da li je državotvorna politika ona koja vodi gubitku teritorije? Naravno da nije. Ako se svesno deluje u tom pravcu, onda je to, štaviše, veleizdajnička politika. Baš takvu politiku žele „naši“ autošovinisti. Oni pod oslobađanjem od kosovskih bukagija podrazumevaju dizanje ruku od Kosova i Metohije. A ako bi im isto tražio neko i kada su u pitanju Vojvodina ili Raška oblast, odgovor bi im bio isti. Dajmo, ne cepidlačimo!

Možda bi se malo zabrinuli kada bi se stiglo i do Beograda, mada i to zavisi od toga ko bi pretendovao na njega. S obzirom koliko vole Hrvatsku, nisam siguran da bi im smetalo da postanu podunavski Hrvati, po uzoru na Milove sledbenike koji sve više usvajaju koncept crvenog hrvatstva. Na oba mesta se radi o istoj patologiji. No, da se sada njom mnogo ne bavimo. Vreme je da pređemo na srpsku vlast.

ZBUNJUJUĆI BEOGRAD

Ona deluje zbunjujuće u vezi sa kosovskim pregovorima. U duhu stavova anti-Srbije naglašava da je Kosovo gotovo izgubljeno i da tu malo toga možemo da uradimo. S druge strane ističe da nije spremna na kapitulaciju, te da neće priznati lažnu kosovsku nezavisnost, niti se prema Kosovu odnositi kao prema državi. Na kraju krajeva, ponavlja da nema ni govora o ulasku Prištine u OUN.

Zvanični Beograd na mah pokazuje ogroman entuzijazam kada se radi o pregovorima pod vođstvom EU ili Vašingtona, a onda u narednom periodu sve relativizuje i osuđuje ključna zapadna središta moći. Njegovi mediji tada zvuče skoro radikalski, kao da pripremaju naciju za oslobodilačku borbu. Tada stavljaju fokus na pozitivnu ulogu Rusije i Kine, kao naših saveznika u vezi sa odbranom Kosova, a onda se desi obrt. U njima dođe do kratkotrajne ali intenzivne antiruske propagandne oluje. Kao Rusija nas sprečava da izlečimo kosovsku ranu.

U narednom koraku sve to se zaboravi i Moskva nam je ponovo veliki prijatelj (kao što realno i jeste), a pretnja ponovo dolazi sa Zapada (što je takođe umnogome tačno). Do sada je par puta bilo tako, po principu „ajd’ Jovo, nanovo“. Videćemo šta će biti dalje, ali ako sudimo po dosadašnjem iskustvu, ponovo ćemo imati razne čudne i često izrazito kontradiktorne elemente u srpskom medijskom, spoljnopolitičkom i propagandnom kosovskom mozaiku.

Iskreno se nadam da se radi primarno o tome da naša vlast kupuje vreme i u turbulentnim geopolitičkim vremenima igra tako da preventivno amortizuje preveliki zapadni pritisak na Srbiju. Kao, bila bi ona kooperativnija, ali ne sme zbog Rusije i srpskih nacionalista. Ali tako nešto, i to eventualno, može da pije vodu samo do tačke kada bismo dali još neki ustupak u vezi sa Kosovom.

Sa ukidanjem civilne zaštite – najefikasnijeg mehanizma zaštite Srba na severu Kosova – već smo napravili ogromnu štetu. Donekle, ali samo donekle, Beograd je stvari popravio snažnom kampanjom u prilog opoziva priznanja lažne kosovske nezavisnosti. Stigao je do skoro dvadeset država koje su to učinile. No, koliko vidim nju je obustavio.

I da nije tako, tj. da je nastavio ofanzivno da deluje na spoljnom planu, ne bi smeo više da se bilo gde i na bilo koji način povlači na samom kosovskom terenu. Spoljna odbrana gubi smisao ako nema unutrašnjih bastiona na koje se oslanja, a njih je sve manje. Stoga, Beograd i nema kud da se povlači osim u zonu potpune kapitulacije.

PITANJE NAD PITANJIMA

To sve moramo da imamo u vidu ali i da budemo spremni, govorim o patriotskoj javnosti, da se aktivno suprotstavljamo bilo kakvim novim defetističkim potezima u vezi sa Kosovom. Želim da verujem da oni nisu u planu, ali sve je moguće. Kosovo je pitanje nad svim pitanjima. Od njega zavisi i budućnost srpskog naroda u Crnoj Gori, odnosno opstanak Republike Srpske. Ako bismo poklekli po pitanju Kosova ne bismo prevazišli razne probleme u kojima se nalazimo, već bismo prizvali nove i još gore.

Oni koji kod nas „državotvorno“ zagovaraju prihvatanje zapadnog recepta za lečenje kosovske bolesti i te kako dobro znaju sve to. Ali nije ih briga. Rade u prilog svojih lobističkih interesa i niskih antisrpskih strasti. To bi morali da razumeju i oni u našem društvu, od vlasti pa nadalje, koji nisu naročito nacionalno ali nisu ni anacionalno opredeljeni, već pragmatično gledaju kako da što manje talasaju, te akcenat stavljaju na bolji život za sebe, svoje i, ako imaju malo više društvene svesti i savesti, za zemlju i njene građane u celini.

Svi oni bi morali da shvate jednu stvar a to je da je odbrana Kosova ujedno i zaštita njihove kakve takve sigurnosti. Oni koji Srbima ne žele dobro, iako nas bockaju na raznim stranama, ipak su fokusirani na kosovski problem. On je ujedno i prvorazredno međunarodno pitanje i privlači dosta pažnje. Otuda tu, u uslovima promenjenih geopolitičkih okolnosti koje su već dovele do policentričnog svetskog poretka, ne može više da se radi baš bilo šta.

Zato je važno da na kosovskom terenu i u vezi sa njim držimo liniju odbrane nacionalnih interesa. Ako od toga odustanemo ne da nas dušmani neće ostaviti na miru, već ćemo privući mnogo više nevolja i produbiti druge postojeće probleme, odnosno dobićemo nove. Pri tome manevarski prostor za delovanje naših protivnika biće veći, a naš manji.

Em sve drugo nije toliko bitno u širim razmerama kao Kosovo i Metohija, pa su oni koji nam ne misle dobro u većoj meri zaštićeni od globalne kritike i suprotstavljanja, em bismo dizanjem ruku od KiM demotivisali Rusiju i druge sile koje su za sada voljne da nam pomažu. Imajmo sve to u vidu kada razmišljamo o državotvornosti i ne dopustimo da nam bilo ko – od medijske do političke sfere – u lažnoj državotvornoj ambalaži prodaje ono što je suprotno državotvornosti. Stvari nisu isključivo crne ili bele, i te kako postoje crni i beli kontrasti. O njima se sada radi.

(Pečat)

KOMENTARI



6 komentara

  1. Kosovac says:

    Dragomir Anđelković. Prijatno iznenađenje, ako zaista tako i misli.

  2. Gagi says:

    Apsolutno je sve tacno receno, kupuje se vreme dok neki drugi ne zapocnu sa svetskim lomom. Svi se danas naoruzavaju i spremaju za "nesto" sto dolazi, to se oseca u vazduhu i svetskoj politici.Mi bi trebali da se cuvamo i gledamo nasa posla za razliku od I i II sv. rata gde smo na pocetku tih ratova bili masakrirani jer su nas podmetnuli da prvi istrcavamo. Uopste nije bitno ko je danas na vlasti, svakome bi bilo izuzetno tesko u ovoj nakaradnoj svetskoj situaciji. Danas smo svedoci rusenja svetskog poretka i nepostovanja uspostavljenih medjudrzavnih principa, izgleda mi da ce stvari poceti da se sredjuju tek posle zavrsenog svetskog loma. Ovo je vreme mobilizacije i svrstavanje nekih naroda za zajednicki poduhvat, zbog toga se ti narodi nerealno nagradjuju i gleda im se kroz prste van svake zdrave logike. Nasa aktivnost bi morala biti zasnovana na jos intenzivnijoj vojno-tehnickoj saradni sa Rusima, da ih molimo i kumimo da nam daju neke ozbiljnije sisteme i naoruzanje za odbranu naroda. TO nam je jedini spas jer ce odmah susedne vrane i hijene da krenu na nas, vec su ovih zadnjih decenija dobro istrenirani u mrznji prema nama.

  3. Komsija iz daleka says:

    Zvanicni Beograd je zaista zbunjujuci, ali samo zato sto radi na nezavisnosti Kosova masuci laznom zastavom patriotizma i odbrane Kosova. Briselski sporazum i sve posle toga, formiranje vojske, lazna sudjenja, carine 100%, elektrosistem, Srpska lista itd. je sistematska kapitulacija. Vucic za odbranu Kosova tamo salje ovce i traktore, sto Siptari sutradan opljackaju!

  4. Zaliv says:

    Bez rata nema Kosova pod kontrolom Srbije, takav rat bi nas unistio kao narod dakle nece ga biti. Kad to znamo zasto vecina nas nije za podelu Kosova? Pa nije jer nismo trezven i racionalan narod zato i propadamo od 1918 do danas, kao ni jedan drugi narod u Evropi.

    • Suzuki Vitara says:

      Vi iz "zaliva" kao da ste patoloski defetisti i mracnjaci. Ja znam mnoge narode u Evropi koji su bili ropski poslusni pa su nestali kao drzavotvorni, a na putu su i konacnog izumiranja. Ne treba se boriti za druge, ali za svoju zemlju, da.

    • Ivana says:

      Ustašo ne podmeći i ne glumi Srbina.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *