Поглед на стварност из наше енклаве

Поглед на стварност из наше енклаве

7 маја 2017

ВЕНЕЦИЈА је место перцепције, страсти, уметничких жеља, а сан сваког уметника, од када почне да ради, јесте да излаже на Бијеналу. Тај сан су, кажу нам, остварили Владислав Шћепановић и Драган Здравковић, чији ће циклуси слика Playground (“Игралиште”), односно “Стање хибернације”, уз радове Милене Драгичевић из Лондона, чинити поставку “Енклавиа – Сликарство, последица оваког живота” (кустос Никола Шуица) у Павиљону “Србија”, на најзначанијој смотри визуелних уметности на свету.

Српски павиљон, сматра Здравковић, моћи ће да се похвали храбрим, чак авангардним потезом, да нашу ликовну сцену, после више од две деценије, репрезентују сликарски радови.

– Свесни смо да излагање слика није уобичајно и очекивано на Бијеналу, тако да сматрамо да ћемо бити запажени – додаје Шћепавовић, у разговору који смо са овом двојицом наших ликовних “репрезентативаца”, водили уочи њиховог пута за Венецију, где ових дана постављају изложбу чије свечано отварање је заказано за 11. мај у подне, у Ђардинима. – Сликарство је нека врста ритуалног фетишизма, у коме од настанка до данас, постоји једна шема која уметника доживљава као шамана, јер он себе и своју енергију уписује у слику. То сликар ради ручно, па је тај упис енергије снажнији него путем неких дигиталних медија. Лично волим то директно обраћање, а слика је остала, тај првобитни медиј.

Обојица су, како објашњавају, поп уметници, с тим што Здравковић ради метафизички, а Шћепановић политички поп арт. У центру њиховог опуса, додаје Шћепановић, јесте популарна култура која генерише наше животе и навике, идеолошке одреднице…

– Моја главна мисија је да сведочим о времену – наставља Шћепановић, у чијем фокусу је улога медија у савременом друштву. – Медији су заменили реално искуство које данас постаје секундарно. Ми сад без телефона не можемо да се крећемо, ускоро ће у нас бити имплантиране неке везе са интернетом, све ћемо радити и куповати електронски. Биће скупо за друштво ако немаш имплантат мобилног телефона, или уређаја који ће све то обављати. Друштво неће моћи да дозволи да човек, рецимо, заборави мобилни, јер тај заборав, та људска грешка, биће нешто што технологија неће моћи да трпи. Људе ће заменити неко савршеније биће, које мање греши, које је мање емотивно. То ново биће ће бити киборг, човек са имплантатом, получовек-полумашина.

Последице оваквог живота, који све више личи на негативне утопије, на другачији начин се рефлектују кроз Здравковићево сликарство:

– Моје стање хибернације је било изазвано одлуком да се мало повучем, да поринем више у себе, да пробам да ме друштвене околности не додирују превише, не нарушавају мој унутрашњи склоп – тврди уметник. – То своје биће сам спустио у неко стање које штеди енергију и чува је за боља времена, која можда никада неће доћи. Као када се шаман окружи ритуалним кругом, да заштити себе од спољашњости. Мој гест је својеврсна друштвена ангажованост, јер један уметник одлази у стање хибернације, зато што не може више да се избори, чак ни са друштвено ангажованим темама.

Сваки уметник, наглашава саговорник, живи у некој врсти самоизолованости, енклаве, окружен својом рутином:

– Појам енклава, из кога је изведено име “Енклавиа”, означава територију окружену другим територијама, где се живи по другим правилима. Нису само уметници сами по себи енклава, већ је таква и наша земља. Вечито смо одвојени од света у неком смислу, што не сматрам да је нека веома негативна позиција.

За Шћепановића је и читав Балкан, заправо, енклава:

– Цео тај простор је некако измештен, само што се неки боље фолирају, па мисле да су Европска унија.

 

Део поставке у нашем павиљону биће и “Зид исповести” или “Зид личних објава”, на коме ће наши уметници представити и свој унутрашњи свет, личност, карактер… Документарни филм о Шћепановићу снимио је редитељ Дарко Николић, док ће Здравковић подсетити на два своја неофицијелна учешћа на Бијеналу:

– Показаћу нешто што сам два пута урадио управо у Венецији, своје пројекте Spazio per l’arte (“Простор за уметност 1 и 2”), за који нисам имао ни позив, ни дозволу. Није то била никаква потреба да додам неку новину у уметности, већ да са самим собом рашчистим неке ствари, да дозволим себи да излажем на овој смотри, без чекања да ме неко позове. Тиме сам пребродио и неку оптерећеност, па сам сада растерећен када се то и званично догодило. Као да сам призвао. Иначе, те пројекте који се баве односом уметника према Бијеналу, излагао сам и у београдској галерији “Озон”.

УВЕК НЕШТО НЕ ШТИМА

МЕЂУ ретким сам уметницима који мотивишу критичаре да пишу и лоше – открива Шћепановић.

– Имам пуно негативних критика, не знам одакле им снага, мада је мени и циљ да их испровоцирам да негативно пишу. Тиме се разбијају неки стереотипи. Још од прве изложбе имао сам по десет негативних критика, већ сам се навикао, немам више проблем са тим. Мада то иде у таласима, свашта су писали и када сам био директор МСУ. Немам неки емотивни лични однос према томе. Али, и презентацијом себе, желео сам да причу поставим тако да нешто ту не штима: спорт и алкохол, уметност и борилачки спорт… ту ништа не лежи, а опет је тако.

И четрдесетоминутни филм о Шћепановићу је делимично снимљен у Венецији, али у њему се појављује и његов отац, такође сликар, као и његова ћеркица. Обухвата читав уметников живот, одрастање, начин сликања, реакције на његова дела, и бављење спортовима:

– Тренутно највише вежбам џудо и бразилску џију-џицу – открива Шћепановић.

– Борилачки спортови код мене нису здрав начин живота, већ се кроз тај спорт испољава нека врста мог унутрашњег конфликта и спорт ми помаже да све то превазиђем и гурам даље, да преживим поразе и кроз тренинг постанем јачи. Поента је да је то борба, а не “у здравом телу, здрав дух”, што ме не интересује уопште.

Из тог филма ће се, каже, видети и одакле произлази његов ликовни рад:

– Волим ту Хајдегерову тезу о уметности као онтологији, као сазнавању истине о нама кроз уметност. Ближа ми је него оне савременије, попут Дишанове, у којима је важна промена контекста. Ка уметности ме привукло управо тражење себе и свог места у свету.

МАРИНА АБРАМОВИЋ И ИЛИЈА ШОШКИЋ

НЕКА врста шаманизма је и оно што Марина Абрамовић ради у западном свету. У Сибиру разни шамани раде исте те ствари: размену енергије, лече, чине људе срећнима. У западном свету је то рационализам потиснуо, а Марина Абрамовић се појавила са својом енергијом шамана и све их одушевила. Тај медијумски однос уметника, између нас и неког другог света опстао је и у овом другачијем времену – објашњава Шћепановић, додајући да је међу концептуалним уметницима са ових простора, који су стекли углед у свету, њему најзначаинији Илија Шошкић.

– Он је долазио код нас у кућу и док сам био млад био ми је идол, јер је возио моторе, носио кожне јакне. Маштао сам да будем као он.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u