Повратак у Прерово

Повратак у Прерово

5 јула 2015

kul-bajic 4343 rados bajicПише: Радош Бајић

Поново сам ових дана у свом завичају. Али и у Добричином. Тамо се ужурбано спрема повратак великог писца у родно село, у Прерово – како га је Ћосић назвао у свом грандиозном делу. Првог септембра, заједно са школским, у Великој Дренови огласиће се и црквено звоно. На светковини у школском дворишту окупиће се прваци и сви ђаци, али и многи бивши, сељаци, студенти, професори, доктори, инжењери, уметници, цело моравско човечанство – како је он знао да каже. Почеће нова школска година у школи у којој је прва слова научио велики српски писац и која ће носити његово име – Основна школа „Добрица Ћосић”! Да би прича била до краја српска – неки Дреновци су били против, тражили су референдум, помињали су стрељања после другог рата на Багдали у Крушевцу. Тврдили су – био је комуниста на високом положају, могао је то да спречи, био је добар с Титом… Други су окретали и на горе и на доле његове заслуге: шта је учинио за село, шта је могао а није? Да је макар километар пута направио! Зашто би се Дреновци разликовали од других Срба? Када је то неко постао поп у свом селу?

Имао сам осам година и спремао сам се да постанем Титов пионир кад сам почетком августа 1961. на летњој слави Светог Илије, која се у родном селу моје мајке славила три дана – у гостима код ујака, сељака и тишљера Ђоле Мутавџића први пут видео писца романа „Далеко је сунце”. Памтим да је био леп, да се чешљао као Јуриј Гагарин, да је носио перлонску белу кошуљу са великом крагном. Са ујаком Ђолом је седео за софром у хладовини великог ораха, пили су шприцер разблажен содом – и разговарали. Док сам у кратким панталонама седео на дну стола и крцкао шећерлеме и пуслице које је моја ујна најбоље спремала – узалуд сам се трудио да разазнам и разумем о чему причају. Било је то исте године када је Добрица нешто више од два месеца на чувеном броду „Галеб” крстарио морима и океанима и обилазио далеке афричке земље – где је син наших народа и народности дочекиван као Бог. Касније ће у отрежњењу од комунизма и митске опчињености Титом говорити да је на том путу почео да разазнаје катаракту на очима српског народа, да препознаје горчину заблуда и фанатичне опчињености вођом комунистичког режима, чија је и сам био перјаница. И када је пет година касније на Брионском пленуму Јосип Броз пустио низ воду свог кума Александра Ранковића – оптужујући га да је ковао заверу против њега – чувени Преровац ће се јавно успротивити Лекиној егзекуцији и тако ставити и сопствену главу на крвави пањ Удбе, која му је неколико деценија након тога дисала за врат, прислушкивала га, прогањала и пратила у стопу, чак и кад је кришом, споредним путељцима, кроз врбаке и младе кукурузе, искључиво ноћу долазио у Велику Дренову да посети болесну мајку.

Сећам се, почетком седамдесетих, кад сам на очај својих родитеља отишао у Београд да студирам за глумца (деда Мирко је волео да идем у богословију) – једног кишног дана видео сам га на Теразијама док је у мантилу, покисле косе, замишљен иза обавезних наочара – журио са хрпом папира у рукама. Уз осећање блискости, узбуђен и задихан, бануо сам пред њега као да сам негде у далеком свету случајно срео неког свог, неког ко је мој, неког ко ће се исто као ја обрадовати нашем сусрету. – Чика Добрице, ја сам из Медвеђе, моја мајка је из Дренове… ја сам сестрић Ђоле Мутавџића. Осмотрио ме је ижџигљалог и озареног кроз мокре наочаре, за тренутак се осврнуо иза себе и уз благи смешак тихо ме упитао: „Ђола ти је ујак, кажеш… ти си значи… Радош…?”

Због гушобоље и болесних крајника често сам носио облоге и готово увек у својој соби имао флашу ракије комовице за ту прилику, на коју су насртали моји цимери и илегалци Студентског града – па сам морао да је кријем. Случај је хтео да сам претходног викенда први пут донео из села плетени балон са младим вином, тек што је преврело. Неколико дана после случајног сусрета на Теразијама, у својој кући у улици Бранка Ђоновића на Дедињу – примио ме је Добрица Ћосић. Кад ме је видео са балоном у рукама, изненадио се и видно обрадовао. – Ово је младо, али је добро – зналачки је препознао, пошто нам је сипао по чашу. Увео ме је у своју радну собу. Радознало сам зверао у сваки детаљ, у полице, књиге, радни сто на којем су стајале руком исписне странице романа „Време смрти“, на којем је тада радио. Послужио ме је гранцлама.

– Ти си млад, можеш да поједеш колико хоћеш… И ја волим слатко, али ми доктори бране.

Причао ми је о роману који пише, о српској клетви и усуду, о злој судбини нашег народа, о страшној жртви српске интелигенције, о 1300 каплара… Распитивао се за здравље свог пријатеља и ратног друга, ујака Ђоле, занимало га је како је у нашем завичају, како живе сељаци…

Кад сам рекао да му је кућа веома лепа, сећам се да ми казао: „Дуго сам живео у стану у Палмотићевој, а сада сам се преселио овде на сто метара од Ужичке, да будем близу свом прогонитељу.” Мислио је на Јосипа Броза. Кад ме је испраћао, са очинском бригом ме је упозорио да ће ме сигурно позвати полиција, да ће тражити да им кажем шта сам причао са њим, да ће ме испитивати до последњег детаља. И дао ми је савет да им кажем да мене никаква политика не интересује – већ да сам долазио само да испоручим балон вина који му је мој ујак Ђола послао. Ништа више. Пролазили су дани, недеље и месеци. Ишчекивао сам позив. Нико ме никада није позвао… Спремио сам шта да им кажем и преслишавао се. А упијао сам да запамтим сваку реч коју ми је велики земљак тада рекао. Хвала Богу – памтим и данас…

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u