Позадина одбијања Есмарка и шта после?

Позадина одбијања Есмарка и шта после?

24 фебруара 2015

Branko-Radun-Foto-A-VASILJEVICH 87Пише: Бранко Радун

Тендер за приватизацију смедеревске Железаре је завршен тако што је америчка компанија Есмарк одбила последњу понуду Владе Србије. Да ли је то добро – па извесно је да би било боље да се нашао стратешки партнер. Но оно што је много лошије и опасније од једног неуспелог тендера је да предате своју железару у руке неком без реалне правне и банкарске гаранције да ће вам тај у њој остати више година и да ће железара радити. То кључно је премијер Вучић објаснио да Србија није од Есмарка добила гаранције да ће се очувати наш обртни капитал и да фабрика неће бити угашена, да неће бити потрошене све сировине, а потом фабрика напуштена уз образложење да тржиште није добро и да би на такав начин изгубили милионе долара и то је главни разлог зашто до договора није дошло.

Зашто је Есмарк одбио понуду владе која је била више него широкогруда, али у којој су се захтевали и дефинисали механизми заштите компаније од „испумпавања“ и „прања“ њених ресурса. То очигледно говори да менаџмент те компаније и није рачунао да дугорочно и стратешко инвестирање у железару, већ на краткорочну добит. Ако су они одбили да прихвате услов да за веће уговоре и српска страна има право супотписивања (потребна два потписа да би уговор био важећи) због контроле рада железаре у првом периоду то баца сенку сумње на њихове намере. Са друге стране потписивање уговора са синдикатима о повећању плате за четвртину, без да су претходно постали власници или стратешки партнери железаре се може тумачити само као нефер притисак на Владу преко запослених радника.

Исто тако је и очито да је ова америчка компаније злоупотребила позицију пошто је остала једина са којом Влада преговара да „тврди пазар“ и тражи позицију која је заправо неприхватљива свакој влади која држи до конкретног корпоративног и ширег националног интереса. Вероватно је на то утицала и чињеница да је реч о америчкој компанији која има линкове са америчким естаблишментом, па се рачунало и на „лобистичку тежину“. Но очигледно је да је чињеница да би Србија предала у руке странаца своју челичану и стотине милиона евра сировина и других ресурса без довољне гаранције била јача од тога да је са друге стране „америчка компанија са великим искуством у преради челика“. Есмарк је основано рачунао, на основу оног што се десило са УС Стилом и железаром у време власти ДС-а, да је „Американцима тешко рећи НЕ, чак и онда кад готово да нема основа да се каже ДА“. Но овај пут таква логика није прошла.

Лоше стање тржишта челика у Европи и свету протеклих година, спремност владе да се максимално изађе у сусрет инвеститору, те најава престанка субвенционисања челичане је утицало на америчку компанију да се понаша као примадона којој се не смеју одбити захтеви ма какви били. Но заиста је због пада потражње за челиком последњих година који производи „Смедерево“ тешко наћи тржишну нишу за њега у Европи и свету, а при том Србија не може ни значајнији део продукције да апсорбује. То значи и да је било изузетно тешко пронаћи озбиљног стратешког партнера који би имао довољно финансија за инвестицију да би покренуо и другу високу пећ и подигао ниво производње на рентабилан ниво, те способност да отвори данас прилично затворена тржишта челика у Европи и свету.

Но иако је овај тендер показао како је тешко било пронаћи озбиљног инвеститора који би уложио стотине милиона евра у развој железаре он је усмерио владу у другом правцу – конкурсом за међународни менаџмент тим који би успешно водио компанију и довео је на зелену грану. То значи тим људи који има искуство и знања како се успешно производи и пласира челик на нова тржишта, при том и рационализују трошкове кроз континуирану набавку сировина и смањење непотребних трошкова у производњи.

Услови који је Есмарк понудио нису никако смели да воде ка предаји контроле и власништва у њихове руке због високог ризика који таква понуда носи, али јесте реална понуда за менаџерски уговор са тимом који би извео комапнију из „дубиозе“. При томе железара Смедерево остаје државно власништво и под контролом Владе која ће тако успешније онемогућити оно што се дешавало са железаром или Магнохромом у време власти ДС-а. Дакле битка за Смедерево се наставља.

(Видовдан)

KOMENTARI



2 коментара

  1. Milan says:

    Dobro brani Vladu i premijera ovaj "nezavisni"analiticar.Menadzment za nabavku sirovina nije toliko bitan,jer je upotreba koksa i gvozdene rude 90% definisana karakteristikama visoke peci.Tu se snabdevaci i cene znaju.Glavna stvar je menadzment prodaje.Nisu to neke velike kolicine celika koga treba prodati u poredjenju sa nekim evropskim i azijskim zelezarama.Nemoguce je dostici bar za godinu dana sve da bude dobro ni million tona .Mogu se naci ljudi u svetu,cak i kod nas koji to mogu resiti pod uslovom da se drzava ne mesa,nego samo da st se kaze nadgleda.

  2. АРТИЉЕРАЦ says:

    Браћо и сестре на доњем линку је петиција за расписивање ванредних избора. Ми морамо нешто учинити или нашој деци неће остати ништа од Србије http://www.peticije24.com/108357 Шаљи даље

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u