Права српског народа | INTERMAGAZIN

Prava srpskog naroda

12 avgusta 2017

Piše: Čedomir Antić

Srpski mediji preneli su reči predsednice Republike Hrvatske. Ona tvrdi kako joj je žao svakog života i srpskog i hrvatskog, te kako bi se kao majka i Hrvatica poklonila svim žrtvama. Ne veseli se, kaže, ničijoj tuzi i veruje u zajednički život svih hrvatskih građana. Kako je to samo lepo i evropski zvučalo… Još kada dodaju da hrvatska država iz nekih razloga nije finansirala dolazak hrvatskih šovinista u Knin, već je došlo samo ono krezubo i mahnito što je imalo za autobusku kartu ili benzin do Knina. Pa je još fašista Tompson pevao – o mesarima kojima je specijalnost ljudetina i divnim fratrima (kojih se Vatikan nikada nije odrekao) a dičili su se nadimkom Satana – u jednom drugom nekada srpskom gradu… Konačno domoljubivu predsednicu, majku i Hrvaticu nešto je zabolelo u krstima (oprostite „križima“ ali ja to zbog srbijanskih maloumnika koje ponovo treba prevariti)… I skoro da smo se pomirili. Predsednica Hrvatske je međutim, dok je križa nisu onemogućila da pokaže da je veći muškarac od Franje Tuđmana i bolja vernica od kalifa Ibrahima, rekla i: „Nadam se jednog dana da ćemo biti u stanju zajedno obilježiti „Oluju“ kao akciju koja je prekinula velikosrpsku agresiju, velikosrpsku politiku u kojoj su žrtve bili i mnogi Srbi i koje su upravo njihovo lokalno vođstvo i vlasti iz Beograda istjerali iz domova.“

Dakle, ako želimo da se predsednica pokloni svojim građanima koji su velikom većinom ubijeni bez oružja u rukama, u akciji koju je međunarodni sud oglasio kao etničko čišćenje i koji su imali garancije bezbednosti njenog prethodnika, mi treba da se poklonimo i njihovim dželatima. Da prihvatimo da su oni ustvari žrtve velikosrpskog projekta koji su dobri Hrvati sprečavali… Vrhunski zločin je uvek zločin protiv razuma.

Sve se to događa dok Hrvatska uz deklarativnu osudu EU zavodi sankcije na izvoz voća susedima, nakon godine u kojoj je 67.000 Srba lišeno prava učešća na izborima, kada su incidenti prema Srbima u Hrvatskoj bili svakodnevni i tri puta brojniji nego napadi nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Srbima nisu vraćeni autonomni kotari, niti je sproveden „Erdutski sporazum“, ukinuta su im stanarska prava, jedan međunarodni sud „priznao“ je RS Krajinu, prvi put u istoriji, i to da bi osporio prava srpskih penzionera u odnosu na hrvatski pio fonod!

Prema devetom, crnom, izveštaju Naprednog kluba, o političkim pravima srpskog naroda u regionu srpski narod je u najgorem položaju u Crnoj Gori. Osporena su sva nacionalna i kulturna prava, u zemlji vlada autoritarni režim koji je nemoguće smeniti na izborima, koji su uostalom obična farsa. Srbe asimiluju progone i segregiraju na svakom koraku. Decu maltretiraju u školama ako imaju drugačiji stav o NATO agresiji na Srbiju i Crnu Goru iz 1999. ili misle različito o prošlosti svog naroda od stava koji su vlasti prihvatile posle 2000. godine. Konačno tu je i sudski progon srpskih vođa, zatvaranje poslanika, građana… Očekujemo i konfiskaciju celokupne imovine SPC nastale pre 1918. godine.

U Bosni i Hercegovini Srbi u Federaciji BiH ne uživaju ni osnovna nacionalna prava. Bošnjaci u Republici Srpskoj imaju mnogo više prava i autentično su politički zastupljeni. Tokom prethodne godine u tri velike kampanje Bošnjaci i njihovi saveznici u SAD i EU pokušali su da ukinu deo identitetskih zakona, nelegalno obnove tužbu protiv Srbije za navodni genocid i ukinu deo ustanova RS. Nisu u tome uspeli.

Na Kosovu i Metohiji Srbima je onemogućena puna ravnopravnost sa Albancima, prosvetna i kulturna prava su daleko niža nego prava Albanaca u Preševu i Bujanovcu (opštinama u središnjoj Srbiji), nije stvorena Zajednica srpskih opština, iako je Srbija ostvarila sve što je od nje zahtevano Briselskim sporazumom. Dogodilo se više od stotinu registrovanih napada na Srbe.

U Makedoniji Srbi i dalje ne uživaju slobodu veroispovesti. Vlada koju je podržavala srpska stranka DPSM oborena je pod pritiskom SAD i EU neustavno i nelegitimno. Prilikom rušenja vlade raspirivana je mržnja prema srpskom narodu. Slovom „Tiranske platforme“, kratkoročnog nacionalnog programa stvorenog od strane albanske vlade i stranaka Albanaca iz Makednije, razdoblje pre svega srpske vlasti (1912–1956) proglašeno je periodom genocida nad Albancima. Protiv srpskih poslanika i diplomata vođene su doušničko–medijske kampanje u kojima je učestvovala nevladina organizacija „Krik“ iz Beograda. U Albaniji je konačno usvojen zakon o pravima nacionalnih manjina, ali Srbi su i dalje stvarno obespravljeni. U Sloveniji Srbi su najveća nacionalna manjina koja još uvek nije priznata i nema pripadajuća joj prava koja uživaju višestruko malobrojniji Slovenci u Srbiji. U Mađarskoj i Rumuniji stanje prava srpskog naroda je dobro i postoje određene tendencije poboljšanja.

Naš problem je dublji od nacionalizma i identitetske izgubljenosti pojedinih naših suseda. Nije nepremostiva prepreka ni neraspoloženje dve ili tri zapadne sile. Srž našeg problema leži u činjenici da je novinarka Radio Beograda bila iznenađena kako to da su Srbi najobespravljeniji u Crnoj Gori… Ne zna ona za to. Zar nije bolje sve svaliti na Albaniju gde su Srbi ionako malobrojni ili na Hrvatsku, makar tokom ovih što bi Vučić rekao „nelakih“ dana. Zato je svom čuđenju dodala i zaključak „ali to jemišljenje Čedomira Antića i Naprednog kluba“.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *