Предраг Ејдус: Још осећам ватрицу и жељицу

Предраг Ејдус: Још осећам ватрицу и жељицу

24 децембра 2017

НАЈСЛАВНИЈЕГ Стеријиног јунака Кир Јању (који је у народу одавно постао синоним за шкртицу) – глумац Предраг Ејдус, првак Народног позоришта, игра већ четврт века. Представа у режији Егона Савина важи за једну од најбољих инсценација у историји српског театра, а њеном успеху и трајању свакако доприноси и главни протагониста. Популарни глумац на репертоару има четрнаест “живих” наслова, ипак, цинцарског трговца игра с посебном љубављу. У представи су се смењивали глумци, неки су привремено одсуствовали, неки трајно одлазили, само се Ејдус појавио на свим извођењима.

Из првобитне поделе остали су још Нада Блам и Миленко Павлов, а дуговечност представе позоришни зналац овако објашњава:

– Савин је понудио нов и изузетно занимљив концепт “Кир Јање”. Успео је да ту велику комедију о тврдичлуку претвори у трагикомедију. Његова главна особина није питање карактера, већ животног проблема странца у једној средини, која покушава са свих страна да га ороби – објашњава Предраг Ејдус. – Капитал је питање његовог идентитета и опстанка. Зато, на крају представе, с Кир Димом мора да се исели… Наш “Кир Јања” настао је 1992. године, у време великих расејавања и етничких сукоба, па су саме околности помериле тежиште с комедије. То је и најузбудљивије у овој представи. Уз савлађивање дијалекта и карактера јунака, било је важно задржати и комедиографски елемент.

* У вашем богатом репертоару још има дуговечних представа?

 

– Бар седам које се изводе више од десет година. “Хипертензија”, “Тако је морало бити”, “Млетачки трговац”, “Делиријум тременс”… За неке глумце можда је напорно, чак досадњикаво, да играју у тако дуговечним представама. Али, трајање доказује њен квалитет. Позоришни чин је ефемеран, уколико издржи пробу времена добија универзалнију вредност. Што је представа старија, то је и значајнија. У међувремену, стижу нове генерације, нова естетика, нова публика.

* Да ли сте ишта мењали у игри током ових четврт века?

– у “Кир Јањи” ништа не импровизујем! Прво, писан је таквим језиком да већ делује као импровизација. Реч је о искривљеном српском језику, писцу је као инспирација послужио сопствени отац. Иначе, пре него што су почеле пробе, радио сам месец дана са лектором. Занимљиво је и да је “Кир Јања” први комад Народног позоришта који је гостовао у САД: у Чикагу смо играли пред осам стотина људи и доживели овације на крају извођења. Често се шалим на тему дуговечности представе, у театру у коме су се, у међувремену, смењивали многи наслови, управе, естетике, политички системи. Од премијере се променило пет-шест влада. “Кир Јања” је видео леђа деветорици управника, укључујући и мене! Наша представа је преживела све управе, а мени је речено “играћеш док можеш да мрдаш”… Уз чврст и прецизан концепт, пажљиво урађене замене, врло “љубоморно” чувамо ову представу.

* Недавно сте, у неколико дана, добили награду “Ардалион” за улогу у “Иванову” на Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу и “Златног ћурана” за животно дело у Јагодини. Чини се да свакој улози, без обзира на жанр, додате мало комичности?

– По мом мишљењу, сам живот је трагикомична позиција. У свакој трагедији има комедије и обрнуто. Одавно сам схватио да у глуми ништа не сме да се ради једнозначно, свуда треба тражити контрапункт. Тада је и животније, пријемчивије за публику. Комедија је захтевнији и тежи жанр од трагедије, а ја сам се “вежбао” и на фарси, гротески, драми, мелодрами. За уметника је највеће богатство могућност истраживања.

* У овом тренутку играте у четрнаест сасвим различитих представа?

– Велико је то задовољство. Још ми представљају ватрицу и жељицу, још нисам истражио све кутке глумачке личности. Свако животно доба доноси неке нове могућности, мане и предности. Многе ликове које сам желео нисам одиграо, има и оних које јесам, али и оних које нисам познавао ни очекивао, а припале су ми. На крају, остану две-три улоге које су вам обележиле живот. Запамћене као неки врх, све остало је дим…

* Да ли можете већ на почетку проба да знате каквом резултату да се надате?

 

– Можете да предосетите да ли сте на добром путу. Било је и неких за које смо мислили да су изванредне, а нису биле добро прихваћене код публике. Требало је да поједине добију значајније награде, а нису. И обрнуто… Не спадам међу оне који потцењују публику. Без ње нема ни репертоарског позоришта. Нигде у свету представа не би могла да се одржи само зато што је “ингениозно” режирана и одиграна, ако за њу нема интересовања. Публика је, поред глумаца, најважнији чинилац театра. Уосталом, кроз историју глумци су и хваљени и куђени. Морају да издрже и негативну оцену или демонстрацију публике. Зато поклон и служи: да будеш награђен аплаузом или гађан парадајзом.

* Ипак, такве “демонстрације” су код нас ретке. Премијерни аплауз је увек солидан, без обзира на уметничке домете…

– Али, те представе касније доживе “велику излазност” током извођења. Све вам је јасно кад публика пита има ли пауза. Истина, наша публика није навикла на изражавање незадовољства, мада га има. Тачније, питање је кад посетиоци излазе с представе, да ли то раде демонстративно, кришом или зато што им је досадно. Најстрашнија је досада и она је заразна у позоришту! Међутим, ако је представа заиста добра, она је прихваћена у свим срединама, без обзира на социјалне, интелектуалне или друге разлике.

* Јесте ли се ви некада досађивали на сцени?

– Никад! Да јесам, не бих на њу изашао. Био сам понекад незадовољан, али ми није никад било досадно. То је етика глуме, шоу маст гоу он. Ако учествујем у некој представи, морам да је браним до краја – па и кад је помало глупо, погрешно, површно. Има нешто и у феномену игре, а зове се адреналин. Ко год изађе на сцену, осети га. У повишеном адреналину нема досаде. Она подразумева паралелни ток свести, што је немогуће у театру…

ВРХОВИ КАРИЈЕРЕ

* КОЈЕ су за вас најзначајније улоге?

– Нема велике улоге без велике представе. На почетку каријере је то улога Осипа Мандељштама у представи “Страх и нада”, рађеној по мотивима мемоарске прозе његове супруге Надежде Мандељштам (режија Бора Глигоровић). Била је то једна од првих представа о страхотама стаљинистичког режима, крајем седамдесетих, за коју сам добио и прву велику награду, на сарајевском МЕСС-у. Међу врховима су и Порфирије Петрович (“Злочин и казна”), Обломов, Кнез (“Ујкин сан”), Игњат Глембај (“Господа Глембајеви”), Шајлок (“Млетачки трговац”), Мишкин (“Настасја Филиповна”), Фауст (“Фауст 1 и 2”), Злати Кум (“Скуп“) и, наравно, професор Драх у “Шовинистичкој фарси”. Оно што ми је важно да сам поред “мејн стрим” театра, био оснивач и алтернативних позоришта “Под разно” и Култ театар.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u