Проблеми са контекстом

Problemi sa kontekstom

18 februara 2020

Piše: Filip Rodić

MINISTAR zdravlja Zlatibor Lončar dozvolio je sebi veliku grešku, jer je nesmotrenom izjavom pružio priliku da bude optužen da lekare deli po nacionalnosti, što je nedopustivo, ali i da ima problema u shvatanju srpstva. Činjenica je da su u Crnoj Gori ljudi koji se deklarišu kao Srbi diskriminisani i da je njihov broj u javnom sektoru na nivou statističke greške, jer tamo vlast pripadnike ove nacionalnosti smatra „opozicijom“. Govoreći o tom problemu, Lončar je ukazao da mnoga vodeća mesta u Srbiji zauzimaju „Crnogorci koji još ni srpski nisu naučili“ i dodao da se trudi da ih u zdravstvu ne bude. Umesto da tu činjenicu predstavi kao vrlinu države Srbije, Lončar je to trapavo naveo kao manu. Time je omogućio svom kolegi iz Crne Gore Kenanu Hrapoviću da poentira ispraznom pričom o tome kako u toj državi „nema nepodobnih kada su jezik, vera ili nacija u pitanju“, što je tačno koliko i tvrdnje da se novim zakonom ne otimaju dobra SPC. A kojim to jezikom, inače, Crnogorci govore? Jezik se u Crnoj Gori nije bitnije promenio od Njegoševog „Gorskog vijenca“, a upravo je to bio dokaz da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Da tako nešto misli, svrstao bi se u isti stroj s „lingvistima“ Adnanom Čirgićem, Ivom Pranjkovićem i Josipom Silićem, prvoborcima za „crnogorski jezik“ zarad „odbacivanja kompleksa inferiornosti i jezičke podređenosti nekim drugim kulturnim centrima“.

IZVESNO je, međutim, da to nisu ideje vodilje Zlatibora Lončara, jer obično ne baštini takvu „tradiciju“, što se ne bi moglo reći za zamenicu glavnog i odgovornog urednika NIN-a Vesnu Mališić. Očito teško obolela od hroničnog problema s kontekstom, ona, na primer, nikako nije mogla da objasni kontekst u kojem je onomad naslovna stranica njenog nedeljnika objavljena pa povučena. Te nije bilo problema s fotografijom na kojoj je puška uperena u Aleksandra Vučića, pa ga je onda bilo, jer je na zahtev vlasnika povučena. Te nije bilo cenzure, što bi zahtev vlasnika za povlačenjem naslovnice nesumnjivo predstavljao, te je bilo, jer urednički kolegijum nije smatrao da je fotografija problematična. Umotavala se kao pile u kučinu pokušavajući da objasni da su načinili grešku, iako greške nije bilo.

KONTEKST, i samo kontekst, jeste problem i s njenom izjavom u emisiji „Oko“ RTS-a, gde je crtanje trobojki diljem Crne Gore uporedila s hipotetičkim crtanjem šahovnica po Vojvodini, što je izazvalo talas negodovanja u digitalnoj sferi. „Srpske zastave se crtaju na garažama, na javnim toaletima, na mestima koja su neprimerena za to, druga stvar, ne znam kako bismo se mi ponašali ovde da neko, na primer, crta šahovnicu u Vojvodini“, rekla je ona u emisiji, da bi se kasnije na N1 pravdala kako je „izjava istrgnuta iz konteksta koji je bio u emisiji“. Ona nije, međutim, smisleno objasnila koji je to „kontekst“, šta je tačno tim poređenjem htela da kaže, ali je ono sasvim u skladu s tradicijom nje i njenih istomišljenika da stalno prave nekakve paralele između četnika i ustaša i slično. Šta god da je, neprimereno je, jer je šahovnice u Vojvodini bilo samo u vreme NDH, kada je Srem pripadao toj monstruoznoj tvorevini, dok je trobojka u Crnoj Gori crnogorska koliko je srpska.

HAJDE da joj poverujemo da je ta izjava „istrgnuta iz konteksta“, ali onda se postavlja pitanje da li je iz konteksta istrgnut i njen stav da petina, četvrtina, trećina, polovina ili koliko god hoćete građana Crne Gore izlazi na litije zbog, kako je rekla, „nacionalističkih floskula da je neko ugrožen, da je neko nekome nešto otimao“. Koji je kontekst njene misli da oni „izlaze na molebne ne toliko zbog Crkve, nego da se na temi Crkve obračunaju sa režimom Mila Đukanovića, što je apsolutno evidentno“? Kako onda objašnjava da su na litijama i u borbi za očuvanje SPC prisutne i brojne pristalice DPS poput učiteljice iz Bara Rade Višnjić, iz čije je učionice priča sa „velikim štrumpfom“ i krenula, ali i drugih vera i nacionalnosti? Kako objašnjava da do ovakvog „dešavanja naroda“ nije došlo ranije kada se radilo o čisto političkim i „nacionalističkim“ pitanjima, od priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije do učlanjenja u NATO? S nestrpljenjem čekamo naredni Mališićkin „problem sa kontekstom“.
(Novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *