Професор

Професор

8 октобра 2020

Пише: Чедомир Антић

Ја сам професор универзитета. На катедри сам старој 161 годину. На њој су били Јанко Шафарик, Алекса Вукомановић, Пантелија Срећковић, Љубомир Ковачевић, Станоје Станојевић, Васо Чубриловић, Милорад Павић… Припадник сам њене једанаесте генерације. Увек ми је била част што сам део те велике установе и једне истинске историјске саге. Ако сам икада и помислио да завређујем то место никада ми није пало на памет да ми припада, да сам га заслужио и да бих у сваком случају требало да радим ту. Посебно ми није падало на ум да захваљујући великој части за коју сам много радио, а коју ми је донео живот, као уосталом и толико много лепог и ружног, треба да будем квалификован за нешто друго или треће. Током протеклих четврт века бавио сам се и политиком настојећи да та дужност и позив не наруше превише мој основни позив и занимање. Да бих то успео морао сам пажљиво да одмерим и често одбијем дужности и части, неке зато што сам знао да о њима не знам довољно, а неке зато што бих након што их прихватим престао да будем историчар.

У свету је политика високо професионализована, међутим данас у доба популизма, полуинформисаности информатичке хиперреволуције и великих глобалних друштвених промена, та чињеница је умногоме релативна. Државу не треба да воде само кловнови или глумци којима је улога додељена још као тинејџерима како би богати постали још богатији. Има смисла у оној одредби уређења старе Атине према којој би они који не узму учешћа у грађанским немирима морали обавезно бити прогнани зато што је у питањима судбине државе немогуће бити неутралан и суздржан.

На другој страни настало је и становниште да државу могу спасити само неполитични људи, стручњаци, понекад чак и само добронамерници и добричине. Када смо у највећем студентском бунту у нашој историји натерали Милошевићев режим да призна локалне изборе које је покушао да фалисификује, проширило се уверење да су странке уједињене опозиције – победнице избора – у ствари лоше, корумпиране и превазиђене. Очекиван је неко нови. У то време, 15% анкетираних тврдило је да би гласало за студентску странку – каква год она била!? Наш народ је желео хероја и спасиоца, баш колико и нека школарка из Сједињених Америчких Држава. Налазио их је често: од Анте Марковића, Милошевића, преко деда Аврама, студената до Коштунице, Динкића, сада већ заборваљеног дипломца са Харварда Лазара Крстића… Да не заборавим и онај псеудорелигијски усклик старих комита: „Мило спаси нас!“ И увек се заврши као код америчке девојчице – Мел Гибсон настави да глуми, а она може да буде задовољна својим крезубим, дебелим Диланом или да остане неудата. Уосталом, такав је живот. За разлику од младе Американке која је од почетка знала да се за филсмко платно не удаје, а да је Дилан ипак Мел њеног села, код нас од те повике на једне политичаре, по правилу имају корист неки други политичари.

Политика јесте и дужност, она је и страст. Ипак, она има један снажан рационалан сегмент и ако желимо да она успе, да је не сведемо на навијање или личну корист, ми га се морамо чврсто држати. Особа која стоји на челу државе, владе, министарства или представља народ у скупштини није научник, глумац, стручњак, спортиста или професор, она је политичар са мандатом. Она не доноси правду, слободу и благостање већ остварење изборног програма. Она није наш пријатељ, отац, мајка, брат или дете (које или какво можда нисмо имали, а желели смо). Та особа наш је изасланик пред историјом, она сведочи о националним тежњама и спроводи грађанске налоге. Ништа више.

Када човек, који нема политику у образовању или искуству, угледан у својој средини, частан и честити пред Богом и људима, дође на било какву власт он прво мисли да ће његово поштење заразити друге. Онда се суочи са проблемима које је неопходно решити а косе се са његовим моралом. Када их реши, наиђу они у којима је потребна велика вештина, технолошко знање за које до тада није ни чуо – да челичну каквоћу закона претвори у, рецимо, ону од жвакаће гуме. Само за тренутак, наравно… Ако нема јасан циљ, ако нема свест о мандату, ако нема довољно стида да се после повуче, стручњак је управо пропао у политици. Одржаће се ако му се то свиди, само онда, ако још није слеп од влатољубља и похлепе, у огледалу неће видети више свој одраз, већ ликове оних које је свргао.

Савет је зато да се чувате „добрих“ људи у политици и бирате оне који су добри да обаве неки политички посао. Изаберете, па после смените. Није чудно да су највеће и најбоље ствари у нашем веку извели људи који нису имали правих пријатеља – чудаци, наџаци и покварењаци, али визионари: Ганди, Мендела и Асанж.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u