Пуриша Ђорђевић: Држим митинге само у филмовима

Пуриша Ђорђевић: Држим митинге само у филмовима

12 јула 2017

ПРЕ пола века, 5. јула 1967, ратна драма „Јутро“ редитеља и сценаристе Пурише Ђорђевића премијерно је приказана у Пули, где је освојила две Златне и једну Сребрну арену (за најбољу режију и сценарио, и најбољи филм). Светски успех доживела је исте године у Венецији – у конкуренцији великих аутора и звезда, попут Луиса Буњуела са филмом „Лепотица дана“, и Катрин Денев у главној улози, Лукина Висконтија са „Странцем“, кога је играо Марчело Мастројани, премијера „Јутра“ показала се као догађај на Мостри. Љубиша Самарџић освојио је Златног лава за најбољег глумца, а Милену Дравић је жири критике прогласио најбољом глумицом фестивала.

– Са „Јутром“ се догодило нешто изван мојих очекивања – када је почело да се приказује у „Козари“, где је била прва премијера, за невероватно кратко време имало је више од сто хиљада гледалаца. На пројекцију филма у Венецији чак нисам хтео ни да идем, била је заказана по подне, и пошто сам знао да тај термин није обећавајући, остао сам да скитам по Лиду. Појавиле су се, међутим, изненађујуће добре критике, и екипа нашег филма одједном је постала важна. То само потврђује да сваки филм има своју историју, редитељ никада не зна како ће се завршити та авантура – каже за „Новости“ Пуриша Ђорђевић, један од великана „покретних слика“, који је обележио југословенску и српску кинематографију.

* Како је започела историја „Јутра“?

– Бурно – 1966, када је такозвани уметнички савет „Авала филма“, који је у то време био најбоља кућа, одбио сценарио „Јутра“. Иако сам био сигуран да ћу добити паре за снимање филма, на моје велико изненађење, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Борислав Михајловић Михиз, Радош Новаковић, и Рођо Андрић, уметнички директор „Авале“, нису га подржали. Десило се да сам се затекао у ходнику баш кад су излазили из канцеларије директора после тих својих консултација, а Михиз се на моје питање „Зар је могуће да си био против мог сценарија“, само насмејао и рекао: „Па шта, врло важно, добићеш паре за неки други“.

* Ко вас је подржао да ипак снимите једну од најпровокативнијих, али и најемотивнијих ратних драма овдашње кинематографије?

– Како сам у то време доста радио за „Дунав филм“, писао сам текстове за разноразне документарце које је читао Раде Марковић, у монтажи се случајно појавио Вицко Распор. То је човек кога би простор бивше Југославије требало да се сећа. Дошао је овде из Загреба, нешто се тамо замерио комунистима, био је један од првих сарадника Саше Петровића, његове критике су биле стручне и озбиљне, и био је директор „Дунав филма“. Он је узео фасциклу са стола у којој је био сценарио „Јутра“, почео да чита. После неколико минута, све му је било јасно. Рекао је да ће „Дунав филм“ снимати „Јутро“, иако је до тада ова кућа радила само документарце. Распор, тај изузетан човек по свему, најзаслужнији је што је „Јутро“ снимљено.

* Шта је било тако „опасно“ и антидржавно у вашем сценарију у то време?

– Тема „Јутра“ је био последњи дан рата и први дан мира. Рат и мир доносе велике проблеме, а филм почиње сценом како један човек у свом малом дућану крије со, која је у том тренуту била на цени. Кад га партизан пита где је со, он каже да нема, и он га по кратком поступку убије. Већ та сцена „мирисала“ је на оно што касније долази у филму. Генерал инсистира да се убију сви непријатељи, сви издајници револуције, неће да зна ни за какве људске слабости, јер ће већ сутра, првог дана мира, таква освета бити немогућа.

* И ви сте били учесник рата, видели сте и доживели такве догађаје?

– Ја сам, идући кроз живот, нагло, у једном страшном монтажном резу, ушао у рат: својим очима сам гледао рат, иако у њему нисам учествовао као члан партије, као неко ко се одазвао устанку. Али тај рат се окретао према мени, и ја сам се понашао као режисер према рату. Шта је била моја идеја? Хтео сам да испричам судбину моје земље. Почео сам са љубавном причом, која се завршава „Сном“, који се не завршава „Јутром“, које је и рат и мир у рату.

* Остало је упамћено да је против вас и филма „Јутро“ покренута велика политичка кампања.

– Између приказивања у Београду и Венецији, после сјајних светских критика, „орган“ Комунистичке партије, лист „Борба“, почео је на другој страни да објављује дописе разноразних људи да је „Јутро“ контрареволуционарни филм, да се лажно приказују партизанска борба, личности. То је трајало десетак дана, што је на нас из екипе филма доста негативно деловало, очекујући да постоје колеге које ће нас вероватно бранити. И заиста, огласили су се филмски радници, појавили су се Душан Макавејев и Саша Петровић са сјајним написима којима су бранили филм, а Бранко Ћопић је упутио „Борби“ дивно писмо. Било је јасно да ту хистеричну пропаганду против филма који је награђен у Венецији мора да реши неко с високог места, неки комунистички „буџа“, и тако се на крају и догодило. Претпоставља се да је моралистима тадашњег доба највише сметао главни лик партизанског поручника, Мали, кога је феноменално играо Љубиша Самарџић, због сцена секса са партизанком на гробу некадашњег саборца.

* Занимљиво је да сте увек говорили да се никада нисте бавили политиком, и да сте увек били „држава за себе“, иако сви ваши филмови имају политички ангажман. Шта је ваша политика?

– Ако си прави писац или редитељ, ти не можеш да припадаш никоме, али то не значи да као писац и редитељ не посматраш оно што се дешава око тебе. Ја никада нисам био члан ниједне партије, нисам био шездесетосмаш, нисам ишао на демонстрације, нисам приватно говорио о политици, а нисам био ни дисидент, мада су ми стављали ту етикету због мојих филмова. Мени је политика досадна, ја сам демонстрирао и говорио о овој земљи, друштву, људима, љубави… у својим филмовима, и у дванаест књига које сам објавио. И увек када се говори о уметницима и политици, ја се сетим Аце Поповића. После повратка са Голог отока живео је у стану који је био у подруму, и да би ушли до њега морали смо да се изујемо, јер је у његовој јединој соби вода често била до колена. За разлику од Аце Поповића, славни дисиденти као што су били Ћосић, Антоније Исаковић, Селенић, Михиз, Радош Новаковић, живели су у центру града у својим огромним становима, и забрањивали туђе текстове.

* Да ли „Јутро“ за вас данас можда има неко посебно место?

– Ниједан филм који сам снимио нема посебно место. За мене је нешто друго важно – кад год сам правио филм увек сам радио оно што сам хтео, и најмање ме је занимало шта ће ко сутра да каже.

ЛАВ У ТИТОВОМ КАБИНЕТУ

* Ипак, после премијере „Јутра“ у Пули „завршили“ сте код Тита на Брионима?

– Не знам ко је то организовао, али неко је одредио педесетак филмских радника да иду код Тита на Брионе. Макавејев и Жика Павловић нису кренули, али смо ишли Саша Петровић и ја. Целу ствар је, наравно, водио Булајић, и оно што је занимљиво, имао сам јако добар фото-апарат, и могао сам да снимим врло лепе фотографије Милене Дравић у Титовом зоолошком врту на Брионима. Читаво расположење тих људи састојалао се у томе да су по подне сви били већ мало пијани, па смо Милена и ја могли комотно да „шврљамо“ по острву. Сликајући Милену угледао сам једна отворена врата, и кад сам ушао унутра схватио сам да је то Титов кабинет – на поду преко једног богатог ћилима стајала је кожа лава са отвореним чељустима. Тако је настала сјајна фотографија Милене и лава у Брозовом кабинету.

СНИМАЊЕ БЕЗ ДИНАРА

– КАД сам почео припреме за „Јутро“ у првом плану су ми, наравно, одмах били Милена Дравић и Љубиша Самарџић, јер су већ наслутили „Јутро“ играјући у филму „Девојка“. А пошто сам у претходном филму пронашао Неду Арнерић, која је у међувремену порасла, и она је била ту. Стигао је и Љуба Тадић, који је играо генерала, па Неда Спасојевић, Мија Алексић као капетан Страја. У „Јутру“ се први пут на филму појавио Фарук Беголи, играо је Руса Мишка, дебитовао је и Драгомир Чумић. Терене за снимање сам нашао у околини Гроцке, сниматељ је био Мика Поповић, с којим сам већ радио, а снимање смо започели без иједног динара. Најзанимљивије је следеће – пролазећи колима поред Пожаревца приметио сам затвор који више није био у употреби, али је био потпуно старински, па су оне сјајне сцене са Миленом и Љубишом у затвору биле снимљене у аутентичном амбијенту.

KOMENTARI



Један коментар

  1. Pitagora says:

    Celog svog dugog života Puriša priča jednu te istu priču. Ne kažem da ona nije zanimljiva, osim kada se mnogo puta sluša. Kao, igrao je fudbal u Čačku, i postao bi veliki fudbaler da nije došao rat. Onda je otišao u Beograd, gledao ga je jedno vreme iz vizure jednog provincijalca, kao i Momo Kapor, i hiljade drugih - sve to znamo. Možda nije bio, zvanično, član partije, ali je iskoristio socijalizam kao retko ko. I takvih ima mnogo. Što se tiče nekakvog njegovog disidentstva, to je koješta. Niko ga nikada nije napadao, možda neki nepismeni zaguljeni podoficiri iz SUBNOR-a, ali na visokom nivou nikada. Sam se hvalio da ga je Tito vodio u podrum da krijući od Jovanke degustiraju vina. Imao je dobru podršku svuda, na svakom koraku, iz rodnog Čačka pogotovu, ali treba priznati da se svom Čačku odužio dajući mu omaž kad god je mogao. U njegove zasluge spada i to, što je lansirao Milenu Dravić i Ljubišu Samardžića. Posle nesrećnog braka i prerane zagonetne smrti reditelja Kokana Rakonjca, Mileninog prvog muža, ona se udala za Purišu i od tada je njena karijera bila u usponu. Nije tajna da je Jovanka Broz bila zaljubljena u Smokija Samardžića, gledala je sve njegove filmove itd, govorila da je podseća na njenog brata, pa nije isključeno da je i to doprinelo Smokijevoj karijeri. Šezdesetih, Puriša je odlično zarađivao i dobro živeo, među komunistima se dobro kotirao i nije mu pala dlake s glave a nije imalo ni za šta. "Jutro" je jedan sasvim dobar film, a scena kada devojku (Milenu) izvode na streljanje postala je antologijska i, poznavaoci kažu, najbolja u domaćem filmu. Sličan uspeh Puriša nije ponovio. Ostao je zarobljen svojom šemom percepcije, svojim viđenjem sveta, koji se u međuvremenu veoma mnogo promenio. Uprkos svom famoznom avangardizmu i eksperimentisanju, Purke je postao pomalo zastareo. Pravio je duge pauze između umetničkih filmova koje je radio. Posezao je za kratkometražnim i dokumentarnim filmovima i to nije bilo loše. U međuvremenu raspao se brak sa Milenom, nisu imali dece, Puriša je zbog toga patio kao da su zamenili uloge, ona se udala za Dragana Nikolića, a Purke se oženio nekom studentkinjom koja mu je rodila ćerku. Tašta je bila mlađa od Puriše. Ženica je ubrzo otišla sa Zlatkom Pejakovićem, pevačem Korni grupe, rodom iz Osijeka(mlado traži mlado) i o njoj ne znam ništa više, kao ni o Zlatku, uostalom. Puriša je sam podigao ćerku, koja se sada brine o njemu - sve u svemu to je veoma lepo čuti - Puriša je zaslužio situiranu i bezbrižnu starost, zdravlje ga služi, ima nacionalnu penziju, ponekad se oglasi u novinama "predlogom" da ga prime u SANU. Ništa mu se ne može zameriti, osim članstva u stranci Čede Jovanovića, ali i pametni ljudi imaju prava na zablude. Što se tiče ljudi koje je pomenuo u intervjuu, Aca Popović nikada nije morao da živi kako je živeo. On je voleo da se muči. Saša Petrović je postao rival i krvni neprijatelj Purišin, prepucavali su se u NIN-u, vređali se i na svaki način omalovažavali uzajamno, sve je to bilo vrlo vrlo ružno, Saša je bio nesrećnik svoje vrste, onda je došla smrt, Death The Leveler i sve je došlo na svoje mesto.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u