ПУТИНОВ ШАХ-МАТ СА АМЕРИКОМ: Шта се крије иза највеће подморничарске вежбе?

ПУТИНОВ ШАХ-МАТ СА АМЕРИКОМ: Шта се крије иза највеће подморничарске вежбе?

3 новембра 2019

Вест да су руске нуклеарне подморнице почеле прву велику војну вежбу у зони Северног ледног мора и Атланског океана у српским медијима прошла је скоро незапажено. Више се причало о војној вежби »Славенско братство 2019« и доласку ракетних система С-400 и Панцир С1. Неко би рекао ништа посебно, па шта, што вежбају! Да, само што се ради о највећој војној вежби руских подморничарских снага из редова Северне флоте после 34 године и скоро 30 година од окончања Хладног рата.

Војна вежба руских подморничара почела је још прошле недеље. Док су министар спољњих послова Русије Сергеј Лавров и командант Северне флоте вицеадмирал Александар Моисеиев били у посети Норвешкој где се руски шеф дипломатије прошлог петка сусрео са својом норвешком колегиницом Ине Ериксен Сøреиде. Том приликом обоје су на конференцији за штампу изјавили да је безбедносна ситуација на северу Европе упркос тензијама између НАТО пакта и Русије у овом делу мирна, руске подморнице су биле на отвореном мору. Да ли је Лавров знао за војне вежбе и да ли је то намерно прећутано остаће за сад без одговора.



Да се нешто чудно дешава приметили су становници Медвеђег острва и тамошњи осматрачи норвешке морнарице који уочили две нападне нуклеарне подморнице класе Сиера 2 ( руска ознака Пројект 945А) и то јужно и источно од Медвеђег острва, које је чувар уласка у Баренцово море. Утврђено је да се ради о подморницама „Б-534 Нижњи Новогород“ која је у оперативној употреби од 1990 и „Б -336 Псков“, која је у саставу Северне флоте 1993., са титанијумским трупом. Први извештаји су указивали да се обе подморнице крећу према Норвешком мору где ће изводити дубинске тестове и тестирање новог типа наоружања. Први извештаји су наводили да су руске подморнице сталне у овим водама око Медвеђег острва, Свалбарда и Финнмарка јер се често могу видети у површинским патролама, док оне стратешке наоружане балистичким ракетама великог домета патролирају источним делом Баренцовог мора или под леденом капом Арктика који је постао ново месту сукоба суперсила за светске ресурсе и моћ.

Међутим, за узбуну су се потрудли норвешки обавештајци који су утврдили да то није обично патролирање, него да је из главне морнаричке базе Видајево, која је место базирања 7. подморничарске дивизије Северне флоте и Литсаја Губа недалеко од Мурманска испловило чак 10 подморница од којих је осам нуклеарних: једна пројекта 855 класа Yасен класе, која је опремљена крстарећим ракетама “Калибар” и противбродским ракетама П-800 оникс ( Јакхонт), 3 Пројекта 949 класе Оскар-2 опремљене крстарећим ракетама П-700 Гранит, 1 Пројекта 917А класе Акула-2 2 пројекта 945А класе Сиера-2, 1 Пројекта 671РТМ класе Виктор-3., као и две Пројекта 677 позната и као класа Лада (унапређена верзија дизел електричне подморнице класе Кило).

Интересантно је да важну улогу у овој вежби имају нападне нуклеарне подморнице класе Сиера 2, које имају труп од титанијума што им омогућава да роне на великим дубинама. Иначе ове подморнице су пре неколико година прошле ремонт и сада су много тише, односно смањена им је бука с чиме је отежано њихово откривање у зароњеном стању.

Недељу дана касније прича је изненада осванула и у норвешким медијима, где је цитиран неименовани извор норвешке обавештајне службе који је навео да је руска морнарица кренула у велике маневре који нису виђени још од краја хладног рата и да је Русија покренула тајну вежбу како би Сједињеним Америчким Државама показала способноструских подморничарских снага и да оне још нису за отпис.

Како је објављено масовна вежба руских подморничарских снага укључује и тестирање новог оружја, као и координисано и самостално деловање појединих класа нуклеарних подморница. Као и провера способности да се руске подморнице да могу се приближити источној обали САД одакле би извели фиктивно ласнирање балистичких ракета на утврђене циљеве. Иначе ваља подсетити да се ова вежба изводи пет месци од када је Трампова администација једнострано иступила из споразума о ограничењу ракета средњег домета и интензивних провокација на северним и јужним границама Русије. Такође наведено је да ће интензивне подморничарске вежбе трајати 60 дана и да се повратак подморница очекује пре прославе Нове године или најкасније до православног божића 7. јануара 2020.

Такође, додаје се и да сада пред највећим тестом недавно обоновљена ГИУК (Греланд-Исланд-Велика Британија) одбрану сачињену од мреже пасивних сонара која је у претходних 27 година била веома занемарена, због чега је 2011 и 2012 забележно било неколико појава руских подморница у водама Аталнтика уз јужну и источну обалу САД.

Иначе ова вежба руских подморница представља ће изазов и бити прилика за тестирање способности Сједињених Држава и НАТО снага да прате руске нуклеарне подморнице приликом њиховог проласка кроз ГИУК одбрану. У случају да руске нукеларне подморнице успеју неопажено да прођу кроз ГИУК одбрану имаће велику шансу да нестану у дубинама Аталнтика и започну опасну мисију игре мачке и миша са америчким подморницама, да што дуже остану неоткривене имаће већу шансу да изведу фиктивни напад на НАТО бродове. Пред највећим изазовом ће бити новоформирана 2. флота моранице САД, која поново установљена маја 2018.

Овде ваља споменути да је зона операције 2. америчке флоте северни део Атлантског океана, од Северног пола до Кариба на југу, од обала САД на западу до средине Атлантика на истоку; укупна површина зоне операције је око 17 милиона квадратних километара. Друга флота има задатак планирања и спровођења поморских, заједничких и комбинованих операција и обуке, како би поморске снаге пријатељских морнарица могле да одговоре на глобалне непредвиђене ситуације. Главне војнопоморске базе на Атлантику су: Норфолк (главна база), Њупорт Њу Лондон која је помоћна база, Бостон, Чарлстон, Мејпорт, Кивест, Гвантанамо, Сан Хуан, Рувелт Роудс и Холи Лок су истурене базе нуклеарних подморница. Пре него што је била деактивирана 2011, у саставу америчке 2. флоте пловило је око 126 бродова, са 4.500 авиона и 90.000 припадника.

Норвешки обавештајци тврде да руски председник Владимир Путин са овом операцијом жели да покаже Сједињеним Државама, а пре свега 2. флоти да су његове подморничке снаге у стању да неопажено приђу америчкој обали. Како је рекао један од неименованих морнаричких обавештајаца:



“Русија жели да покаже да Аталнски океан више није Америчко море и да су поново у стању да дођу пред обале САД као у време Совјетског Савеза«.

Такође, према тврдњама норвешких обавештајаца руске подморнице ће највероватније увежбавати у овој зони и заузимање одбрамбених положаја и деловање из заседе како би се спречио изненадни упад америчких подморница у северно ледено море у случају ескалације непредвиђене кризе, као и превентивна заштита морнаричких база у Баренцовом мору и онемогућавање да руске стратешке подморнице наоружане балистичким ракетама које се скривају под ледом на Арктику буду заштићене од могућег напада Американаца, ако би Руси хтели да лансирају балистичке ракете на циљеве у САД.

Руске подморничарске активности од ескалације кризе (2016-2019)

Руске подморничарске снаге своје активности на разним задацима на отвореном мору су интензивирале у последњих пар година. Према подацима из пролећа 2017. године које је саопштио командант руске морнарице адмирал Владимир Королев руски подморничари на отвореном мору провели су 2016. 3.000 дана што и није велика цифра ако се упореди са оном на врхунцу Хладног рата кад је тај број износи очак 17.000 дана, пре него што су се вратили у матичне воде.

Руска морнарица данас располаже са 58 оперативних подморница. Када се гледају подаци по појединачној подморници руски подморничари у 2016 провели на отвореном мору 52 дана, већ у периоду 2017-2018 тај број је скочио на 55, да би у 2019. већ се попео на 60 дана. Међутим тај цифра је далеко мања у односу на 1980 године прошлог века када је просек био 76 дана на отвореном мору.

У односу на остале три подморнице Северне флоте су имале највћи број активности посебно у праћењу НАТО бродова и подморница у зони око руских граница и подручја од интереса за Русију пре свега зона источног Медитерана и праћење НАТО пловила ка Црном мору. Такође забележене су и појединачне појаве руских подморница уз обалу САД посебно око зона где се базирају нукеларне подморнице, а уочене су и уз источну обалу Велике Британије пре свега око база нуклеарних подморница британске флоте.

Да је историја циклична наука, да се одређене појаве јављају поново у одређеним времнским интервалима доказује и ова вежба руске морнарице, која веома личи на операцију „Апорт“, односно последњу војну вежбу коју је извео чувени адмирал и отац савремене Совјетксе морнарице адмирал Сергеј Горшков. Захваљујући генералштабном пуковнику у пензији Љубомиру Савићу који је сачувао наш текст о тој операцији, који је објављен пре пар година, поново га публикујем јер је директно у вези односно читаоци ће имати прилику да прочитају како је изгледала операција совјетских подморничара и које су сличности са вежбом руских подморничара.

Дуга и успешна каријера адмирала Сергеја Горшкова, команданта Совјетске Ратне морнарице (Главнокомандующий ВМФ) ближила се крају, пошто је пунио 75 година живота. Очекивао се његов одлазак у пензију крајем децембра 1985 године. Пре свог повлачења, а после говора америчког председника Роналда Регана, о премоћи америчке моранице и војске над “Царством зла” како је називао Совјетски савез, Горшков је одложио пензију. Очито изазван и гневан, одлучио је, да Американцима по последњи пут, очита лекцију из поморске тактике. На посебан начин ће им дочарати, које су све могућности РМ Совјетског Савеза (Вое́нно-Морско́й Флот СССР). Мисли су га покренуле на креирању посебне поморске операције.

Замисао је била, да се изведе једна подморничка операција, пред прве преговоре између председника САД Регана и Михаила Горбачова, лидера ЦК КПСС, који је преузео управо власт и најавио серију реформи познатијих као “Перестројка” (Перестро́йка) и “Гласност” са којима је требало да се отклони лоша економска ситуација у коју је запао Совјетски Савез увучен у трку наоружањем.

Циљ ове операције био је и подизање морала совјетских подморничара који су у претходним деценијама имали доста несрећа на својим дизел-електричним, а посебно на нукеларним подморницама. На интезитет планирања операције утицали су и други фактори, а пре свега непримерне изјаве америчких официра. Они нису презали од изјава о совјетским подморницама веома лошег квалитета, те да су пуне лоших технолошких решења. Чак и у визуелно смислу, да су пуне “непотребних надградњи”, а у технолошком смислу да су изуетно бучне. Посебно је иритирала провокација о “посадама ниског нивоа обучености”, које су наводно “потпуно деморалисане”. За разлику од тих совјетских, своје подморнице и подморничаре су фаворизовали, па су им подморнице одличних перформанси, а кадар веома обучен, што доказују и минорним бројем инцидента на својим подморницама.

Адмирал Горшков, своју основну идеју о будућој поморској операцији, поверио је једном од својих најбољих официра, команданту 33. дивизије подморница Северне флоте, капетану 1 ранга Анатолију Савченку (Анато́лий Иванович Шевченко) чије је командно место у поморској бази Западна Лиса (иначе грб ове дивизије био је бели медвед). Ова, 33. дивизија је била опремљена, са тада најмодернијим совјетским нападним нукеларним подморницама типа 671 РТ “Семга” и 671 РТМ “Шука” (НАТО калсификација = Виктор 2 и 3).

Разлог зашто је Горшков изабрао управо Савченка за ову операцију, налазило се у томе што се радило о најенергичнијем поморском официру, који је до тада већ командовао свим типовима нападних нукеларних подморница, официру исказаном у тзв. “играма мачке и миша” са америчким подморницама широм Северног леденог океана и Атлантика.

Горшков му је издао наређење да почне припреме за специфичну подморничарску операцију под кодним именом “Апорт”. Кодно име “АПОРТ” је изабрано насумичним редом слова, и велика је пажња посвећена томе да то буде реч која нема никаквог смисла. Севченко је ушао у другу годину свог командовања 33. двизијом нукеларних подморница Северне флоте, када је започео планирање операције.

Према замисли Горшкова, Савченко је требао да изведе операцију помоћу које ће Совјетска ратна морнарица открити каква је заиста спремност америчких подморница у заштитити од продора совјетских нуклеарних подморница и какву ће тактику применти у тој ситуацији. Колико је то била битна операција говори и податак да је све било планирано у најстрожој тајности и да је јако мали број људи био укључен у планирање. Занимљиво је и то, да са тим није била упозната ни чувена војна обавештајна служба ГРУ, а “безбедњак” у 33. дивизији није имао ни појма о чему се ради све до дана пред реализацију операције. Такође, из планирања су искључени били и неки делови Команде совјетске ратне морнарице, а посебно КГБ, који ни о чему није имао појма.

Савченко је приступио планирању операције “Апорт” с циљем, да се америчка подморничарска флота нађе у кратком року, на одређеном подручју, једновремено са јаком групацијом совјетских подморница. Требало је довести групацију својих снага испред Источне обале САД. Суштина је била да се поклопи право време и осигура подједнак број подморница обе стране. Свченко је све ставио на коцку, јер је морао предвидети реакције Атлантске команде НАТО, открити руте којима се крећу стратешке нукеларне подморнице наоружане балистичким ракетама, правилно препознати процедуре амерички нападних нуклеарних подморница, руте лета америчких противподморничких авиона и покривеност Аталнтика сонарима СОСУС. Осим тога, док се изводила операција осматрачка служба Совјетске морнарице морале су бити активне почевши од авиона, сателита до помоћних шпијунских бродова, јер се пратила свака реакција америчке морнарице као и морнарица чланица НАТО.

Посебан значај и велику помоћу у планирању и извођењу ове операције имале су информације својетског шпијуна у редовима УСА Навy Џона Бокера, који је до 1985. Совјетској морнарици доставио огормну количину информацију помоћу којих су могли да пробију одбрану ГИУК (Греланд-Исланд-Велика Британија), да прођу неопажено и уђу у Атлански океан.

За извођење ове операције ангажоване су 4 подморнице 33. дивизије типа 671 РТ и РТМ, по НАТО номеклатури класе Виктор 2 и 3. Да би се прикрило планирање операције издата су припремна наређења да ће подморнице испловити на редовну обуку и вежбе. Посада о целој операцији биће упозната тек када подморнице исплове.

Иначе, ваља споменути да је свемоћна војна служба безбедности ГРУ ипак била упозната са операцијом, али само дан пре испловљења подморница.

Наиме, капетан Анатолиј Севченко отишао је код начелника обавештајне управе совјетске Северне флоте, кога је укратко упознао са операцијом и коме је на сто ставио шеме са планом операције. Обавештајац је остао без текста, он је тад први пут видео докеументе плана извођења ове подморничарске операције. Када је то сазнао, обавштајац зове команду Совјетске морнарице, и на велико изненађење, лично му се јавља адмирал Горшков. После краћег разговра, обавештајац је ћутке потписао све што се од њега тражило. Севченко из његове канцеларије износи све документе са плановима и копијама – а ГРУ није остао нити један траг ове операције, јер људи који нису били овлашћени од стране адмирала Горшкова нису ни смели имати приступ плановима.



Севченко је после одобравања операције АПОРТ, поделио наређења свим командантима подморница који су требали учествовати у операцији , док се он заједно са делом штаба 33. дивизије укрцао на подморницу типа “705 Лира”, која ће га превести до источне обале Кубе. Тамо ће се прекрцати на хидрографско-обавештајни брод “Колгоyев” који је опремљен свим електронским средствима за надзор и са сателитском комуникацијском опремом, помоћу које ће командовати операцијом и комуницирати са Москвом.

У рано јутро 29.маја 1985 четири подморнице класе Виктор 2 и 3 бројева К-229, К-324, К-488 и К-502 напустиле су своју матичну базу у Западној Лиси. Њима се на путу придружила и пета подморница К-147, класе Виктор И, из састава 3. дивизије која је испловила из базе Гремихика. Ова подморница, из прве серије је била придружена оперативној групи, јер је била опремљена новим експерименталним акустичким детекцијским системом за откривање нуклеарних подморница, типа СОКС. Према америчким изворима, систем је био у могућности да детектује противничке подморнице у пловидби, посбено оне са балсистичким ракетама, јер оне наводно емитују додатну радијацију због бојевих нуклеарних глава.

Севченко је знао да испловљење целе дивизије совјетских нападних нуклеарних подморница у НАТО команди сигурно неће проћи неопажено. Осим тога знао је да ће улазак у Атлантик такође тешко проћи неопажено, а посебно је изазовно проћи неопажено поред мреже сонара и стићи до тачке окупљања која се налазила у басену испред обале Њуфауленда-Канада. Заправо, сам почетак реализације Плана операцију Апорт је везан за окупљање ових подморница у “Њуфоундландском базену”. Као искусан официр, знао је да операцију и тактику не може заснивати на “шта ако” и “неће ваљда”, па је још приликом планирања операцију, своју замисао засновао на технолошким достигнућима нових подморница и сензорима које је добила совјетска морнарица. Такође, увек му је присутно у глави, да је океан за подморнице веома опасно место, а истовремено оно подморничарима даје идеалне услове за прикривено деловање.

Проучавајући поморске карте Северног Атлантика, Севченку је у око упала рута којом се кретала топла Голфска струја, а која се од Мексичког залива преко Флориде пење уз Источну обалу САД, и после плићине Гранд Банкса улази у Северни Аталнски океан. Подсетимо, Голфска струја доноси топлу воду у Северни Атлантик, а управо та топла вода у дубинама око Њуфаунлендског басена меша се са хладном водом, што представља велики проблем за НАТО хидроакустичке сензоре. Наиме, слој топле воде Голфске струје, отежава продор акустичког сигнала ка пасивном сонару, што могућава подморницама и китовима да у тим водама прођу неопажено. Управо такво место је постала тачка окупљања руских нуклеарних подморница ангажованих у операцији АПОРТ. Предност ове зоне је била чак и могућност да подморнице прођу неопажено НАТО одбрану ГИУК, сигуран је био да ће управо басен око Њуфаунленда омогућити природну маску руским подморницама да у миру почну планиране маневре у Аталнтику.

Шевченко је такође знао, да ће пролазак совјетских подморница кроз НАТО ГИУК одбрану, бити откривен и да ће дигнути комплетну Атланску команду НАТО, али је знао и да се у простору Њуфаунлендског басена неће моћи дуго скривати под плаштом Голфске струје. Ипак, по његовој идеји, најбитније је било да подморнице бар кратко време остану неоткривене и да се Американци због тога видно узнемире.

Подморнице су 16/17.јун 1985 неопажено прошле НАТО- ову ГИУК одбрану и окупиле се према предвиђеном плану у Њуфаундлеском басену. По плану је 18. јуна Шавченко са хидрографско-обавештајног брода “Колгоyев” шаље сигнал командантима подморница да отпочене операција АПОРТ.

Операције се изводи по следећем: две подморнице које су се налазиле западно од Неwфондланд Гранд Банкса, почињу да се крећу једна иза друге у смеру казаљке на сату, правећи велики круг у својој патролној зони. Друге две подморнице су такође, то исто радиле али у смеру супротном од кретања казаљки на сату.

Док су тако подморнице кружиле из Совјетске ваздушне базе Сан Антонио на Куби су узлетела 4 морнаричка патролна авиона типа „Туповљев Ту-142М“ који су почели надлетати подручје Неwфоундланског басена и Гранд Банкса. Током патролирања су то подручје почели засипати соно-плутачама и надзирати га електронски са задатком откривања америчких подморница.

Када су Совјети почели са маневром, Американци су реаговали тачно онако како је Савченко и предвидео. Подручје Њуфаундлендског басена је било крцато НАТО морнаричким патролним авионима Лоцкхеед П-3 Орион, који су полетали из ваздупних база Брунсвик – Маине САД, Бермуда, Лајенс – Азорска Острва, Гринвуд – Њуфаунленд – Канада, и који су покушавали пронаћи совјетске подморнице, док су у исто време Совјети покушавали лоцирати америчке подморнице.

Американци су били свесни коју опасност представљају совјетске подморнице сакривене у топлим слојевима Голфске струје, немогућност проналаска од стране НАТО пасивних сонара совјетских подморница , било је довољно капетану Севченку да се осећа задовољно и поносно на своје подморничаре (свакако и подморнице).

Капетан Питер Кресy командант морнаричког патролног винга 5, у ваздушној бази Брунсвик је провео непроспаване ноћи тог лета 1985. , а због извештаја својих пилота који су проналазили и потом губили сигнале од Совјетских подморница. Као специјалиста за противподморничку борбу, он је знао да се звук кроз воду појављује и смањује услед температурних разлика, такође, био је свестан да његово патролно подручје покрива зону утицаја Голфске струје, чија се топла струја управо у зони Њуфаундлендског басена, сусреће са хладним струјама Сверног Атлантика. Он је одмах наредио члановима свог оперативног штаба да пронађу најбољег стручњака за Голфску струју у САД и што пре га доведу у штаб. Морнарица је пронашла најбољег, а то је био Алан Робинсон са Харвардског универзитета. Када је чуо за проблем изгубљених руксих подморница, Робинсон је одмах знао као може да помогне капетану Кресију. На универзитету Харвард Робинсон је управо направио компјутерски програмски модел ХОПС „Harward Ocean Prediction System – Харвардски Систем за Предвиђање Океана“, који је предвиђао промене температурних коефицијената океана управо на основу Голфске струје. Када су Кресијеви морнарички патролни авиони П-3 почели поново да траже Шевченкове подморнице, сада помоћу модификованих сензора СОНАР-них плутача, слика се делимично разбистрила. Иако Робинсонов ХОПС није био савршен и није пружио потпуну слику предвиђања протока Голфске струје, то је ипак мало побољшало начин детекције совјетских подморница које су се скривале у Голфској струји. Амерички патролни авиони и посаде П-3 су били под великим притиском и стресом , а сваки патролни винг је радио 3-4 полетања дневно.

Током целе операције АПОРТ, од почетка маневра 18.јуна 1985., само је подморница К-488 откривена помоћу СОСУС-а, и то приликом повратка у базу у близини Исланда. Севченко је 1.јула 1985.године командантима подморница послао сигнал, да је операција АПОРТ завршена.

Епилог

Анализом операције АПОРТ, по поврату у матичну базу, команда 33.дивизије изнела је следеће информације:

Подморница К-324 – остварила је три контакта са америчким балистичким и нападним нуклеарним подморницама, а укупно време праћења је 28 часова.

Подморница К-147 (командант В.В.Никитин) – пет дана је без престанка паратила америчку нуклеарну подморницу, носача балистичких ракета, класе „Јамес Мадисон“ (помоћу новог експерименталног уредјаја „СОКС“) , затим је по наређењу команде, К-147 пришла ближе балистичкој подморници и остварила са њом хидроакустички контакт. Праћење је било у пасивном моду СОНАРА, остваривано на сваки парни датум. Намерно је затражено пасивно сонарно праћење на сваки парни дан, како би оповргли сумњу (сопствених подморничарских стручњака) да су совјетске подморнице „слепе и глуве особе“ док су Америчке веома тихе и свевидеће.

За остале подморнице подаци нису објављени.

Значајан резултат операције АПОРТ, је да су откривена два патролна подручја америчких нукеларних подморница (носача балистичких ракета) и два оперативна подручја деловања америчких нападних подморница.Такодје, су прикупљене и значајне информације о тактици деловања америчких патролних авиона П-3.

Такође, је утврђено да би совјетске подморнице класе Виктор морале бити удаљене највише миљу од америчке нукеларне подморнице, која плови у патролном режиму, са малим бројем окретаја пропелера, да би биле у стању открити је.
Горшков и целокупна команда Совјетске РМ били су одушевљени резултатима операције АПОРТ. Она је показала да се Совјетске подморнице могу кретати уздуж Источне обале САД-а , а да не буду откривене, од технолошки “супериорније“ морнарице.

Закључак:

Истакнуто је да је операција планирана и изведена као одраз (оправдано) повређене сујете врха Совјекстог ВМФ. Има ли овакав начин планирања упориште у реалној опасности од нарушавања “крхког” мира у процесу предстојећег детанта? Да ли би то Горбачов одобрио да се питао, а није се питао, можемо сада полемисати?

С војне тачке гледишта, она је планирана, организована и изведена перфектно. Могуће да је филм “Лов на Црвени октобар” (Тхе Хунт фор Ред Оцтобер – 1990), користио одређене потезе совјетских морнаричких официра. Пре свега оне које се односе на тајне потезе недоступне КГБ-у. Високу технологију нечујности подморница, ареал догађања операције, анагажовање стручњака за морска питања итд.

Сматрамо да је ова операција, као и наредна „АТРИНА“ из 1987., потез високог безбедносног ризика. Вероватно је полазиште Горшкова и Шевченка, било да и ако буду откривени, да Американци неће дићи велику “џеву”, јер се ангажују “нападне-дефанзивне” подморнице, које не угрожавају територију САД. Али, шта да су Американци проценили, да оне угрожавају њихове подморнице, носаче балистичких ракета (СЛБМ), те да прети опасност по баланс нуклеарних снага, а онда сходно томе да предузму против мере……

Ипак, без ризика нема ни успеха. Надамо се, да се више овако неће играти.

На крају, шта рећи? Горшков је сада могао у пензију “овенчан” славом, и спокојан јер оставља СССР-у поколење прекаљених подморничара. Остао је још на положају до 9. децембра 1985.године и кратко уживао у пензији до 13.маја 1988.године, када је преминуо.

(vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u