Рај или дивљина на истоку

Рај или дивљина на истоку

23 октобра 2016

kul-raj-divljina-pm_620x0

КАДА је пре више од пола века, као студент славистике, дошао у Београд, једино што је из овдашње културе познавао норвешки академик и професор емеритус Свејн Менесланд била су Андрићева дела „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“. Онда се толико „инфицирао“ тим новим и непознатим светом, каже у разговору за „Новости“, да је читав живот посветио проучавању језика и култура са ових простора. Не само Србије, већ и Босне, Македоније и Словеније.

Пред Сајам књига допутовао је у Београд како би представио нову књигу „Србија у 19. веку у очима странаца“. Ово богато илустровано и луксузно опремљено издање објавио је новосадски „Прометеј“.

– Књига даје слику свакодневице у Србији у 19. веку и представља неку врсту илустроване историје – објашњава Менесланд. – Ово није научно дело, већ је популарно писана књига, а сви текстови су паралелно штампани и на енглеском. Материјале сам сакупљао из илустрованих европских часописа тог времена, разних архива, антикваријата… Један од важних извора био ми је Феликс Каниц, али сам пронашао велики број слика и цртежа који никада нису виђени. Нисам распоређивао материјал хронолошки, него тематски – живот у селу, цркви, граду, на путу….

* Колико је заступљен политички живот?

– У другој половини 19. века било је ратова због којих су долазили страни дописници. У то време илустровани часописи, које је имала свака европска држава као недељнике, на терен су слали и уметнике који су цртали догађаје. Пронашао сам слике уметника који су били, а и сада су веома познати и признати у својим земљама.

* Као младу нацију у формирању, како су нас тада видели страни дописници?

– Углавном су били позитивни, јер су пронашли земљу која је била другачија од западне Европе. Дивили су се народним обичајима. Неки, ипак, нису били најбоље упућени, тако да има и предрасуда – мислили су да чим пређу реку код Земуна, улазе у источњачки, „дивљи“ свет. Тако да су једни били одушевљени и сматрали су да су пронашли рај на земљи, док је за друге то био потпуно непознати свет.

„У башти крчме у Београду“ Чарлса Робинсона

* Колико су подржавали нашу борбу за ослобођење и независност?

– Постоји мало извора који се односе на српске устанке. У то време Србија није била у центру пажње. Касније, када је постала кнежевина, интересовање се повећало. Можда је тек захваљујући преводима народних песама које се сакупио Вук Караџић српска култура постала позната у свету, што је било тек тридесетих година.

* Да ли се у Србији у то време тешко живело?

– Рекао бих, по илустрацијама, да су сељаци у 19. веку доста добро живели, имали развијену пољопривреду, бавили се свињама. За странце ова књига може да буде занимљива јер даје увид у развој Србије, од те руралне, заостале земље у једну модерну европску државу.

* Колику су улогу у развоју имали Обреновићи?

– Запад су веома занимале српске династије: сви ти проблеми, сукоби, убиства. Уосталом, историја српских династија има драматичан развој као код Шекспира. Али нису их интересовали само сукоби. Извештавало се и са свадби, пратило се и када је нека кнегиња или краљица била протерана или се вратила. Књигу завршавам убиством краља Александра и краљице Драге. На једној од последњих илустрација представљено је како народ, дан после атентата, чека краља Петра Карађорђевића, што је поглед унапред, нови почетак Србије – сви су задовољни што он долази.

„Остаци капије Еугена Савојског у Београду“ Карла Гебела

* У чему је специфичност овдашњих култура?

– Имате врло богату народну музику, ваш фолклор је нешто посебно. Ту је и изузетна књижевност, јер аутори са ових простора имају искуство, не само из историје, већ и савременог живота, на основу кога може да се створи врло добра и значајна књижевност. Наши писци то немају, код нас је живот досадан.

КИШ И ТИШМА КАО НОБЕЛОВЦИ

* НА норвешки сте превели дела Данила Киша, Александра Тишме, Васка Попе…

– Књиге Киша и Тишме наишле су на веома добар пријем у Норвешкој. Њих тамо признају као да су нобеловци. Али, нажалост, обојица су умрли пре него што су успели да добију ту награду. Попини стихови мало су теже прихватљиви за широку публику, међутим, наши писци и песници су, тада када сам их преводио, имали о њима веома високо мишљење.

„Слава у кметовој кући у Сталаћу“ Феликса Каница

МИЉКОВИЋ СЕ ПЕВА НА НОРВЕШКОМ

* КАКО је у Норвешкој прихваћена наша народна поезија коју сте преводили?

– Преводи су објављени код врло утицајног издавача, и у то време имали су веома леп пријем. Али преводио сам и савремене песнике, као што је Бранко Миљковић. Занимљиво је да је тај стари превод, од пре 40 година, негде пронашла једна норвешка певачица и да на компакт-диску који је објављен пре два дана пева једну Миљковићеву песму.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u