ЕВО КАКО ЈЕ ВЛАДИМИР БЕАРА, рођен као Србин, православац, сахрањен као Хрват, католик!

ЕВО КАКО ЈЕ ВЛАДИМИР БЕАРА, рођен као Србин, православац, сахрањен као Хрват, католик!

28 августа 2014

rep-pogazili-zelju-glavna

Пише: Ратко Дмитровић

Вековима је на том осунчаном, каменитом, проклетом простору Далматинске загоре живот гори од робије, тамо се хлеб узима као лек а воде је увека мање него суза. Неко ће да каже, и биће у праву, да је то исконска казна живота на камену, да је исто у једној и другој Херцеговини, доле на кршу Црне Горе, у Лици. Ти простори рађају људе чоје способности и амбиције нису ограничене, чија је машта већа од околних планина а упорност достојна највећег поштовања. Свако село, чак заселак, те скучене, географске површине која личи на згужвани станиол, дао је неко познато име; у политици, уметности, религији, спорту, јавном животу уопште, укључујући криминал и страшне злочине.

Човек чија је смрт повод редова које читате, рођен је у селу Зелово, тридесетак километара дубоко у залеђу Сплита, четрнаест километара од Сиња, у Цетинској крајини, у подножју Свилаје. Звао се Владимир Беара. Никада није рекао, ти и такви тешко се отварају, да је у детињству сањао најсмелије снове, а јесте, нема сумње, чак и оне снове који додирују апсолутне висине, кровове света. Јер, лаже свако од успешних људи кад каже да му се врх његове земље, Европе или света догодио случајно, да о томе није ни сањао. Наравно да је тамо тридесетих година двадесетог века мали Владо, (рођен 1928. године) чувајући козе по врлетима Свилаје сањао да буде нешто велико, значајно, да му се диве сви у селу, а то нешто шта буде, неважно је. Сви смо то радили, да се не лажемо, само што су деца одрасла на камену своје снове видела јасније и у њих чвршће веровала. Једном усађена та клица касније сигурно никне, процвета, и неважно је у шта се претвори. То одређују дате околности. Е, те околности дочекале су малог Влаја (погрдни назив у Сплиту за Србе из Загоре) Беару, у Сплиту где је глава породице Јаков Беара одлучио да се пресели.

Једнога дана, 1946. године, каже легенда, осамнаестогодишњи Владимир Беара посматрао је тренинг НК Хајдук и кад се повредио први голман, а резервни још није стигао, Јозо Матошић је показао прстом на Беару (прст судбине) и казао: „Мали, ајде ти стани на бранку, док онај мулац не дође“. Тог часа је почела једна блистава светска каријера. Беара је летео од једне стативе до друге, бацао се, ломио, бранио и оно што су тада велики фудбалери Хајдука сматрали неодбрањивим. По окончању тренинга, кад је Владимир кренуо кући, тренер Хајдука, Лео Лемешић, га позива, дуго гледа у очи и кажу: „Ти, сутра ујутро да дођеш на тренинг“. Годину дана касније Владимир Беара постаје први голман Хајдука.

Поседовао је необичан стил, кретање другачије од осталих голмана, деловао као да уместо кичменог стуба има гумену цев. Звали су га Еро, шјор балерина, мештар, човјек од гуме, Велики Владимир. Данашњи голмани постављају живи зид кад је слободан ударац и на 25 метара од гола. Беари је то било смешно. „Ћа ће ми неко стајат испред мене. Ма не море ми дат го са дваес метри, па ди ће ми га дат“ говорио је. И бранио све лопте које су долазиле с простора изван шеснаестерца. И оне изнутра, укључујући пенале.

Уз Бернарда Вукаса, апсолутно највеће име Хајдука у послератном периоду, Беара је био најцењенији, али само изван клуба. У Хајдуку су га понижавали, за њих је вечито био „Влај из Загоре“, Србин, православац, како је то ових дана написао један од најпознатијих хрватских спортских новинара. У ниподаштавању Беаре посебно се истицао Љубо Кокеза и тај однос био је стално на ивици националне провокације, иако се Владимир Беара никада није изјаснио као Србин. Чаша се прелила 1955. године, кад Хајдук осваја титулу првака Југославије. На свечаном пријему председник клуба, Марко Марковина, захваљује свима поименице, посебно Вукасу, али прескаче Беару. Овај више не може да ћути, прилази и пита Марковину: „А, ди сам ту ја, мене ниси ни споменуо“. „Ти си обичан голман, имамо још двојицу таквих, што би те спомињао“- одговорио је Марковина. Беара напушта свечаност, одлази кући и сутрадан зове првог човека Динама, Ота Хофмана: „Шјор, ја би преша у Динамо, очете ли ме примит“. Хофману само што није испала слушалица из руке. Ко би одбио таквог голмана али…Шта ће рећи другови.

-Дођи ако те Хајдук пушта, иначе ми то без сагласности Сплита и Загреба не можемо да урадимо-казао је Хофман. Беара додатно љут зове Београд, Црвену звезду. На линији је др Аца Обрадовић. „Сине, седај у први воз за Београд, чекам те на главном перону“, казао је др О. У Сплиту и Хајдуку хаос; Беара издајник; Јесмо ли говорили да је то влашко псето; Тај у Сплит никада више ногом не смије крочит…

Беара у Звезди остаје пет година, осваја три титуле првака Југославије и два Купа Маршала Тита. Брани за репрезентацију, чини чуда на голу, диве му се широм Европе, 1960. године проглашен је наљбољим фудбалером Југославије. Сви велики фудбалери тадашње Европе говорили су да је Беара најбољи голман на свету а највеће име тадашњег спортског Совјетског савеза, голман њихове фудбалске репрезентације Лав Јашин, и службено проглашен за најбољег на свету, казао је у једном интервјуу: Не, ја нисам заслужио ову титулу. Најбољи на свету је Владимир Беара.

Тада су била друга времена, све је било другачије, осим те сталне, подмукле, густе мржње између православаца и католика у Далмацији и њеној загори. Тачније, нетрпељивости рикокатолика према „шизматицима“. Свестан да му нема повратка у Хајдук, у град који је волео свим срцем, Беара у 32 години одлази у Немачку. Брани с успехом али му се догађају две повреде које стављају тачку на једну бриљантну каријеру; ломили су му поткољеницу два пута, на истом месту.

Тадашња комунистичка врхушка покушава да смири све веће међунационалне тензије у Далмацији, и приморава руководство Хајдука да 1970. године врати Беару у Хајдук, макар за помоћног тренера. Главни је био Славко Луштица. Беару вређају с трибина, нападају на улицама Сплита, пишу писма клубу да отера „издајника“ али он издржава. Треба имати на уму да је то време Маспока, време Матице Хрватске, Трипала, Савке, митинга са хрватском иконографијом, отворених претњи Србима, време захтева да Хрватска постане чланица Уједињених нација. Бранко Зебец замењује 1972. године Луштицу на клупи Хајдука а прва његова одлука била је да се Беара отера из клуба. Следи тренерско тумарање по свету, нижеразредним клубовима, преживљавање.

Деведесетих, након осамостаљења Хрватске, његово име било је забрањено у Хајдуку. Нико није смео да га спомене. Један сплитски лекар, пријатељ Фрање Туђмана, који је с њим два пута недељно играо тенис, усудио се да каже како политички није добро за Хрватску да Хајдук потпуно игнорише Беару само зато што је Србин. У новембру 1995. године, Хрватска у Сплиту игра квалификациону утакмницу за одлазак на Европско првенство, против Италије. Туђман тражи да скупа с њим у свечаној ложи буду и два стара Хајдукова аса, Фране Матошић и Владимир Беара. Анте Павловић, у старој Југославији председник Фудбалског савеза, у самосталној Хрватској исто то, с нескривеном радошћу зове Беару и упознаје га с Туђмановом жељом. Мо Беара облачи најбоље одело које је имао, узима кишобран и лаганим, још увек елегантним кораком, креће према Пољуду. Заустављају га на вратима службеног улаза и питају где је кренуо, он им говори о чему се ради, портир ставља књигу гостију на сто и Беара види да је његово име прецртано. Окреће и одлази.

Пет година касније на чело Хајдука долази Бранко Гргић. Само што је сео за сто у канцеларији председника, узима телефон и зове Беару. „Шјор Владо, спремам вечеру овди у просторијама Ајдука, све у вашу част, молим вас да дођете, да нам учините част и велику радост“. Беара прелази преко свега и појављује се у просторијама клуба кога је-тако је неколико пута казао-носио у срцу целога живота.

Приватни живот Владимира Беаре није ништа мање интересантан од његове спортске каријере. Рођен је, рекох, у селу Зелово настањено искључиво српским, православним становништвом. Данас је, разуме се, ситуација битно другачија, о чему сведочи и сама Беарина сахрана. Највише становника Зелово је имало средином 19. века, око 180. Црква Светог Илије подигнута је у Зелову 1884. године. На попису уочи самог рата, 1991. године, у Зелову је било свега 28 становника; двадесет Срба, два Хрвата и шест неопредељених.

Владимир Беара одлази у партизане са 15 година живота. Где је и како ратовао није записано, нити је посебно важно али је свакако интересантно оно што се крајем рата догодило с једном младом партизанком, звала се Борица, која ће касније постати супруга Владимира Беаре. Она се с групом младих партизана, одмах по ослобођењу Сплита, попела на Марјан и горе развила велику хрватску заставу, без петокраке и других знамења. На саслушању је рекла да су њима Хрватима у партизанима говорили да ће по окончању рата Хрватска постати самостална, национална држава хрватског народа.Линија Андрије Хебранга. Означена је као предводник националних хрватских скретања, осуђена на четири године затвора а по изласку на слободу одузета су јој сва грађанска права. Тек удајом за Владимира Беару враћена је у друштвени живот, добија пасош и са супругом одлази у Немачку, где је овај, након Звезде, наставио каријеру. Из брака с Борицом Владимир је добио сина Даду, њихову највећу радост и највећу тугу; Дадо је почетком деведесетих преминуо од карцинома.

Иако су га у Сплиту доживљавали као Србина, што је он пореклом и био, Владимир Беара се, бар тако данас тврде у Сплиту, а на основу документације с неколико пописа становништва-изјашњавао као Хрват. Трачак сумње уноси догађај из 2013. године, 23. септембра, када је већ онемоћалог и тешко болесног Владимира Беару, посетио протонамесник Славољуб Кнежевић из Епархије Далматинске, Српске православне цркве. У тексту који је након тога објавило „Православље“, пише да је Беара био изузетно радостан и дубоко дирнут посетом, да се посебно обрадовао икони Свете Петке коју му је даровао свештеник и испричао да је од малих ногу везан за Свету Петку, преко једног догађаја који је могао да оконча трагично. Наиме, имао је свега шест година кад се тешко повредио, ударивши главом у камен. Мајка га у дубокој несвести ставља на воловска кола и вози у манастир Драговић, где моли свештеника да му пред иконом Свете петке очита молитву за оздрављење. Овај то чини и само што је завршио обред мали Владимир отвара очи и подиже се као да му ништа није било. Од тада је његова породица, пре свега мајка, редовно одлазила у Драговић да запали свећу а након пповратка у Сплит, по завршетку каријере, и сам Владимир је обилазио манастир Драговић и на разне начине захваљивао се том светом место далматинских Срба.

Ипак, оно што се догодило на самом крају, у завршном чину животног пута великог Владимира Беара, доводи све изнето у сумњу, ако је то некоме уопште важно, а требало би да буде овима који Беару сврставају међу Србе; Владимир Беара сахрањен је 13.августа, ове године, на градском гробљу у Сплиту, по католичком обреду, уз саслужење тројице фратара.

(još ovakvih tekstova i istinitih priča o srpsko-hrvatskim odnosima možete pročitati u novoj knjizi Ratka Dmitrovića „Krst na križu“. Knjigu možete kupiti na kioscima i u pojedinim knjižarama.)

KOMENTARI



16 коментара

  1. kosta says:

    to nije bila njegova želja,nametnuto kao 1941

  2. boban says:

    Hrvati svojataju sve uspesne Srbe.

  3. Србин Торлак says:

    U Hrvatskoj se vrši prislino pokatioličavanje srpske pravoslavne omladine,a srpski starci se sahranjuju po katoličkom obredu i na katoličkim grobljima... Tužna realnost...

  4. 11 септембар says:

    СТРАШНО...Али зашто се вратио поново у Хрватску, после фудбалске каријере у иностранству ?

  5. dr. Danilo says:

    Mala nadopuna, sin od Beare se zvao Predrag ( odatle valjda nadimak Dado ), takodje bih htio ispraviti jos jednu stvar, postoje dva sela koja u sebi nose naziv Zelovo, prvo kod Sinja , zove se samo Zelovo ( 1991 je imalo 266 stanovnika od toga 262 Hrvata i samo 1 Srbina ) i drugo koje se zove Zelovo Sutinsko ( opcina Solin ), znatno juznije i ono je imalo 1991 godine 27 stanovnika od toga 2 Hrvata, 20 Srba i 5 ostalih. Dakle Beara najvjerovatnije vodi porijeklo iz Zelova Sutinskog.

  6. rale says:

    Sinj i okolina, je uvek bilo ustaško mesto i tu nema nepoznanica,a zašto se nikad nije izjasnio kao srbin,to govori njegov pogreb.

  7. dr. Danilo says:

    vec smo razjasnili. Beara nije iz Zelova kod Sinja, vec iz Zelova Sutinskog kod Solina.

  8. Елим says:

    Znate li koliko je srpskih prevrtljivaca u Splitu. Među njima je i Vladimir Beara.

  9. Matori says:

    Gledao sam ga i divio sam mu se! Odličan golman, nikakav Srbin!

  10. Paštrović says:

    Paaa... gledajući kako se Srbi klanjaju ustaškoj šahovnici, Beara je postupio sasvim ispravno! Da, da! Zar bi bilo ljepše da je ostao da bude Srbin, pa da se danas sa svih 7-8 miliona Srba sere i piša po umlaćenim sunarodnicima od 1914. pa na ovamo???

  11. Direktiva says:

    Da razjasnimo, "Vlaj" nije pogrdan naziv za Srbe, vec za sve koji su iz dalmatinske zagore, nebitno koje su vjere i nacije.

  12. Za Direktivu says:

    A koje su to nacionalnosti, osim srbske, naseljavale dalmatinsku zagoru u vrijeme nastanka naziva "Vlaj"?

  13. dalmatino says:

    Kako kaže Direktiva, Vlaj je pogrdan naziv za sve stanovnike Dalmatinske zagore ili ljude porijeklom iz Zagore. Prilikom provale Avara, slavena i ostalih, dio romanskog stanovništva se sklonio u utvrđene gradove na obali, a dio u nepristupačna brda u zaleđu. Ovi u zaleđu bili su poznati pod imenom nigri latini, vlasi ili morlaci (od mauro vlah). Usporediti poljski Wlohia (Italija) i Wloh (Talijan).

  14. BasMeBriga says:

    Kažu mi da je Vladimir Beara rođen u mjestu Selna (kod Slavonskog Broda, Hrvatska).

  15. Gojko says:

    Veliki Vladimir ostace u srcu svih navijaca Crvene Zvezde za uvek.

  16. Istrijan says:

    Skupljam neke podatke i naidjoh na sajtove koji su me podsjetili na tog velikog sportaša. Da eto i oko njega se otimaju Hrvati, ko i za Teslom!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u