Razarajuća prevara

Razarajuća prevara

27 марта 2014

TurlakovSlikaPiše: Slobodan Turlakov

Na jednom od poslednjih zborova svojih pristalica pred izbore, (još uvek) PPV poručio je: „Nama je potrebna – Razarujaća pobeda, da bismo stvorili nova radna mesta, da bismo odlučno nastavili reforme, da bismo se punom snagom borili protiv korupcije“.

Kad je ta i takva pobeda ostvarena, PPV je shvatio ili mu je naloženo da shvati, da sam sa SNS neće moći ništa od toga da ostvari, i da će morati da traži koalicione partnere među onima koje je iz sve snage napadao i krivio za dotadašnju državnu propast. I tako, opet Tadić, Dačić, Đilas i ko zna ko sve još, na koje mu je ukazano sa zapadne strane, iako su se ti i takvi toliko puta dokazali koliko nesposobni, još više i nepošteni, i daleko od srpske dobrobiti.

Naravno i dabome, na ovim prostorima odavno ništa nije slučajno, pa tako ni povratak Tadića. Na Zagrebačkoj TV, krajem oktobra 2012, pitali su ga: „Zašto je podržao osnivanje SNS–a, našto je on, bez okolišenja, odgovorio: „Morao sam, rekli su mi u Briselu, da stvorim jaku opoziciju, evropsku desnicu“.

I dabome, to je imalo da bude ostvareno, Tadić je umeo da sluša. Tako se i popeo na vrh. Izvršitelj ove briselske naredbe bio je Miki Rakić, šef Tadićevog kabineta, koji je kabinet bio glavniji od Cvetkovićeve vlade. Rakić je ubrzo pronašao pravu vezu, Aleksandra Vučića, sa kojim je sklopio blisko prijateljstvo, ono koje će omogućiti nešto što se nije moglo zamisliti. Napuštanje Šešelja, sa svim onim što je pripadnost njemu i njegovim nastojanjima, značilo.

To se prijateljstvo zadržalo i posle Tadićevog pada i Nikolićevog ustoličenja, i to je bio i razlog što se „žestoka borba“ protiv korupcije i kriminala vodila više rečima no delom, jedan čisti blef, pa su tako svi oni koji su omogućili korupciju iz ministarskih fotelja, bili pošteđeni i zaobiđeni, iako se na rečima i dalje vodila odlučna i žestoka borba protiv korupcije.

Jer, svi su ti koji su trebalo da povuku mačka za rep, bili Rakićevi ljudi, dakle – nedodirljivi!

I,eto, sada Tadića kao kandidata za ministra, čak inostranih dela, ali i Rakića za ministra policije, što je i logično, jer je ceo policijski aparat ostao isti kao i iz vremena Mikija Rakića. Uostalom, kao i diplomatija iz vremena Tadićevog predsednikovanja. Čak ni tzv. ekonomski ambasadori, njih 27. i dalje se baškare po svetu, čekajući, valjda, da u nedostatku pravih i prokušanih ljudi, oni sa stečenim inostranim iskustvom, budu preimenovani u prave ambasadore! A ko zna, možda će i Dinkić uskočiti u ambasadore, jer on već ima zvaničnu dužnost na inostranom nivou, kao potpredeednik državog Komiteta za saradnju sa Emiratima. Na primer, u Vašingtonu, ako ga ne pretekne Vuk Drašković, koji je bio na listi SNS-a na izborima, kao američki čovek!

Svašta se radi u ovoj zemlji i još koliko će se još raditi, a kako i ne bi, kad još uvek važeći državni vrh, čine tri otpadnika. Dva od Šešelja i jedan od Miloševića, ni jedan po svojoj pameti i sposobnosti, i po svom dostojanstvu, već preko onih kojima su toliko služili da su došli do onog stepena u tom slugeranju, da su otpadništvom skrenuli pažnju na sebe.

Ko poznaje Šekspirovog „Hamletom“, naći će u radikalskim disidentima sličnosti sa Gildesternom i Rozenkrancom, s tom razlikom što je njihov Hamlet u Hagu, i da su postali to što su postali tek kad se Šešelj našao u Hagu, jer tek su tada stekli hrabrost da učine ono što su učinili, jednu takoreći istorijsku izdaju. Ali, i sigurni da ih njihov Hamlet neće poslati tamo, gde je pravi Hamlet poslao svoje otpadnike, Gildesterna i Rozenkranca. Tek, mnogo ružno do same gadosti, jer su u njihovom slučaju nije radilo o ljudskom i čovečanskom preračunavanju, kakvih je moglo biti i bilo je u istoriji, posebno u Francuskoj, kad su čak i Napoleonovi maršali i ministri znali da ga izdaju, ali su to uradili dok je on još bio živ i aktivan u svojoj vlasti. Ovo ne samo da je gadno već i retko kukavički, pa i nedostojno srpskog imena, kojim se, istina, oni više i ne busaju u prsa, naprotiv!

Treći junak ovog otužnog, da ne kažemo – kriminalnog, romana, desetogodišnji portparol Miloševića, koji ga je politički ustoličio, baštinik sličnih moralnih kvaliteta prethodnih tipova, napustio je svog tvorca, isto tako kad je ovaj bio u Hagu, optužen za „zločine protiv čovečnosti“, i nagrđen imenom drugog Hitlera, pa su mu čak i sliku obesili u Nirnberškom muzeju nacizma i hitlerizma.

Koliko je taj debeli patosarac jedna moralna nakaza vidi se i po tome, što je, kao premijer Srbije, bez ikakvog nužnog i obavezujućeg prostesta, pustio da Miloševićeva slika visi, tamo gde se čuva negativna uspomena na najveće monstrume čovečanstva, jedva da ima potrebe na to ukazivati. No, to je geačka osveta pokojnom Miloševiću, koji je, kad ga je posetila delegacija SPS – a u Hagu, tražio da se Dačić ne samo izbaci iz Glavnog odbora SPS-a, već i iz stranke. Delegacija, na čelu sa Miloradom Vučelićem, je to traženje prećutala, iako je Milošević još uvek bio predsednik stranke, valjda i zbog toga, što je Dačić, dok su oni bili u Hagu, našao one koji će da ga podrže u promeni ideološke osnove SPS–a, u tzv. demokratski socijalizam i odlučni evropeizam, što će postati njihova perjanica, Zapadu dobrodošla i veoma upotrebljiva. Čime su se stekli uslovi i načini da članove delegacije, učini bespredmetnim.

I tako, umesto da oni njega liše članstva, lišio je on njih, a one koji su mu pomogli u ovom „poslu“, nagradio je stranačkim potpredsedničkim foteljama, a od sporazuma sa DS-om, i ministarskim. A priličnom broju, u javnim preduzećima, i direktorskim foteljama, u kojima su oni, i u jednim i u drugim, pokazali svoje izrazite i pogubne nesposobnosti, što šefa nije zbunjivalo. On je mislio samo na svoju karijeru, koju je uspeo da učvrsti pomoću američkih ambasadora, čak tako i toliko, da i ako je ostao bez velike podrške u biračkom telu, i dalje figurira kao koalicioni partner apsolutnom pobedniku, SNS.

Sa stanovišta prirode njihovih „promaknuća“ u državni vrh, nema iznenađenja. Sva trojica pripadaju jednom istom soju ljudi na koje se ukazuje prstom.

Eto, za koga je 16. marta ovaj sluđeni narod glasao, kome je obezbeđivao – razarajući pobedu! Ne znajući čak ni zašta glasa, jer tek sada, posle izbora, PPV „piše“ program, mada je uobičajeno da stranke sa sročenim programom izlaze na izbore i njima osvajaju glasove.

Tek, PPV se zahvalio narodu na jedinstvenoj pobedi, koju shvata kao izraz narodnog poverenje u SNS, kao takve, čak i kad nema formulisan program. Konačno sam Vučić je – program!

Doduše, pojavio se Šarić, koji tvrdi da je sarađivao sa bogatim i moćnim. Ako ga ne ućutkaju, moglo bi mnogo toga da se sazna.

Pa i videti i doživeti.

Šta mari, ako se razarajuća pobeda, pretoči u – razarujuću prevaru.

Navikli smo se već.

P.S. Zaboravismo da podsetimo Palmu na onu narodnu izreku: „Ne znam koje sam to dobro učinio ovima, kad su se ovako i ovoliko ispizmili na mene“’!

Nema šta, potukoše ga 16.marta, njegovi Jagodinci do nogu, koje je u tolike geografske kartu ucrtao…

Nekada se, u Srbiji, mislilo da su Jagodinci nezgodni ljudi, baš kao i Kragujevčani…

Treba se nečega i sećati. Lepo je rekao, komšija iz Ćuprije, Dušan Matić:

„Ništa tako dugo ne traje, kao prošlost!“
Ipak, treba znati u kakvu se zemlju baca seme. Možda je zato dobro što zemlju prodajemo strancima…

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u