Раздругосрбијанисање Сајма књига

Раздругосрбијанисање Сајма књига

25 октобра 2016

antonic slobodan 645

Пише: Слободан Антонић

Да не бисмо растерали читаоце ФСК бројним расправама о Јеремићу (мада мислим да оне нису неважне), ову колумну ипак ћу посветити другој теми – Београдском сајму књига (а о Јеремићу другом приликом).

Ових дана један од аутора Пешчаника сврстао ме је у групу „интелектуалаца чији је рад одавно већ подређен партијским интересима СНС-а“. Коментатор Новог стандарда ме је пак оптужио да спадам у „острашћене међу аналитичарима“, пошто нисам „никада похвалио ниједног напредњачког министра или потез напредњака“.

Необавештеност Пешчаниковог аутора далеко је већа. Читав низ мојих текстова на ФСК, или раније на НСПМ, недвосмислено показују да од било каквог мог заступања „партијских интереса СНС-а“ нема ништа. Али и Стандардов аутор пише о ономе о чему се претходно није обавестио. Очигледно да није читао мој текст на ФСК о Владану Вукосављевићу, садашњем министру културе у којем га подржавам и браним од другосрбијанских лобиста (чувених фондодрпаца).

Сада ћу пак похвалити још један конкретан потез напредњачке управе –раздругосрбијанисање Сајма књига.

Знате ли да Добрица Ћосић – тај „патријарх српског национализма“ – никада није отворио Београдски сајам књига? Као што сведочи Жарко Чигоја, он и Милован Витезовић су, као чланови организационог одбора, неколико пута предлагали Ћосића. Али, таква идеја сваки пут је одбијана „с констернацијом“.

Такође, прилику да отворе Београдски сајам књига, као „превише национални“ писци за укус владајућег другосрбијанског културног естаблишмента, никада нису могли да добију ни, рецимо, Мирослав Јосић Вишњић, ни Радован Бели Марковић. Али зато, Сајам су отварали књижевни горостаси попут Светислава Басаре, Виде Огњеновић или Ласла Вегела.

Такође, знате ли да је, између 2002. и 2014. године, очигледно само чланица НАТО пакта могла да буде земља – почасни гост Београдског сајма књига? Ево списка: Норвешка (2002), Канада (2003), Француска (2004), Велика Британија (2005), САД (2006), Италија (2007), Јапан (2008; није члан НАТО-а, али има војни пакт са САД), Грчка (2009), Шведска (2010), Португалија (2011), Мађарска (2012) и Пољска (2013).

А онда се 2014. године нешто променило. Сајам је отворио Милосав Тешић, а земља почасни гост била је Кина. Прошле године Сајам је отворио Емир Кустурица, а почасни гост била је Русија. Да Русија буде почасни гост годину након што су је Вашингтон и Брисел прогласили главним непријатељем? Никако!

У вези с тим одмах је реаговала Вида Огњеновић изјављујући да је „зачуђена“ главном темом коју је одабрала Русија – православље. „То је сајам књижевности а не религије“, побунила се она. Огњеновићева није било ко. „Вида Огњеновић, председница српског и потпредседница светског ПЕН-а, жена је која већ годинама има највећу моћ у барем две области – књижевности и позоришту“, написао је књижевник Владимир Кецмановић. Том изјавом Огњеновићева је, очигледно, исказала незадовољство целог другосрбијанског културњачког естаблишмента због онога што се, после 2014. године, променило на Сајму књига.

Ове године Сајам је свечано отворио председник Матице српске Иван Негришорац (Драган Станић), а почасни гост био је – Иран. Штавише, прве речи иранске списатељице и режисерке Наргес Абјар, приликом отварања, биле су: „У име Бога!“. Какав шок за наше грађанистичке борце и боркиње. Они се поломише да сексуалност из сфере приватности, где и припада, пребаце у сферу јавности (идентитета и политике), а да, са друге стране, религију из јавне сфере (где јој је и место) протерају у тамницу приватности. Кад оно, Бог на Сајму књига, а не Прајд? Страшно!

Уопште, уместо да Сајам књига отвори, на пример, Биљана Србљановић, ауторка чувене реченице: „ја сам изразито и дубоко анационална, не разумем саму суштину предетерминације, да се рађате са неким идентитетом[1], или пак да га отвори „титан националне културе“, како га представља Блиц, Бора Ћосић, аутор једнако чувене реченице да „би био несрећан када би морао да живи у Србији“[2], уместо њих, дакле, Београдски сајам књига сада отварају Милосав Тешић, Емир Кустурица и Иван Негришорац.

И та мала културна територија коју је, изгледа, изгубио наш компрадорски културни естаблишмент, поприлично погађа његове припаднике. Не сумњам да ће и овогодишњи Сајам књига, као и његови челници – Зоран Аврамовић и Драган Хамовић – бити предмет оштрих критика другосрбијанских културтрегера. Јер, ти грађанистички мисионари у сопственој земљи само бране сваки педаљ своје моћи, привилегија и своје – али никако не и српске! – културне политике.

[1] Србљановићева је списатељка чију просветитељску улогу у односу на Србе препознаје чак и „фолк дива“ Јелена Карлеуша: „Биљана је здраво ткиво ове раком изроварене државе“; „Као и Биљана, и ја сам европска жена у Србији, зрак светлости у посељаченој Србији“.

[2][2] Како каже један лик Боре Ћосића: „грешка је остати у овој бесмисленој земљи (тј. Србији) – чак и најмудрији, најинтелигентнији међу Србима, временом постају духовно троми, или усред опште летаргије околине, или услед алкохола, или зато што су Срби“.

(Фонд стратешке културе)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u