РУСИЈА ЈЕ 2016. ГОДИНЕ ДОНЕЛА СТРАТЕГИЈУ: Србију неће препустити у америчке руке! ЕВО О ЧЕМУ СЕ РАДИ

РУСИЈА ЈЕ 2016. ГОДИНЕ ДОНЕЛА СТРАТЕГИЈУ: Србију неће препустити у америчке руке! ЕВО О ЧЕМУ СЕ РАДИ

30 новембра 2019

Председничка администрација Русије обелоданила је 2016. нову спољнополитичку концепцију. Њену потку чини став да Москва активно одбацује „екстериторијалну јурисдикцију САД изван оквира међународног права“. Другим речима, да ће се Русија, тамо где су њени интереси угрожени, енергично супротставити америчкој стратегији интервенционистичког екслузивитета, по којој та земља себи даје право да на војном, економском и сваком другом пољу делује где год пожели и на било који начин који јој одговара, као да живимо у средњем веку када је била уобичајена представа о хијерархијском односу између држава.



ИМПЕРИЈАЛНИ ДОМЕТИ

Не само што су тада постојале државе – рецимо – првог, другог или трећег реда, већ се над њима надвијала и врховна империјална власт коју су, макар теоријски, често сматрали легитимном. Проблем је био што је на њу обично било више империјалних претендената, што је генерисало упорна ривалства. Да ли се сада догађа исто? Не! Са руским изласком на црту „западној империји“ чији носећи стуб су САД – а то се постепено десило после Путиновог минхенског говора 2007. када је отворено проговорио о хегемонистичком понашању Вашингтона – само је дефинитивно пукао балон западног лицемерја.

Русија није наступила са намером да замени Америку већ да се супротстави њеној самовољи. Иако се моћ истине често потцењује, она је и те како респектабилна. Само ако неко довољно снажан има храбрости да истраје на њеним позицијама. То је, срећом, био случај са Москвом. Тако су дубински обесмишљене празне евроатлантске приче о равноправности, глобалној демократији и сличном, а светски полицајац и његови пратиоци добили су одлучног опонента на терену.

Њему су се постепено придруживали и други. Но, и даље нико од великих играча који се опиру евроатлантској доминацији не иступа са сличним намерама као САД. Чак ни у својим двориштима Русија или Кина не понашају се опресивно ка што то Американци чине далеко од њега. Одраз тога је нова руска спољнополитичка стратегија. И када је офанзивна, она је заправо одбрамбена. Уз то полази од уважавања суверенитета других, макар и малих држава. То се види како из начелног приступа који се у стратегији заговара, тако и када се анализирају конкретни простори.

СТРАТЕГИЈА РУСИЈЕ

Када смо стигли до њих, време је да се осврнемо и на наше пределе, и то у контексту руског спољнополитичког приступа. Нама у званичној руској стратегији, нажалост, није посвећена већа пажња, али смо зато у средишту анализе „Русија на Балкану“. Она је, да се подсетимо наше „приче“ из претпрошлог броја Печата, објављена крајем прошле године, и то са претензијама да на темељу критике руске званичне спољнополитичке стратегије због занемаривања нашег полуострва, понуди смернице за њену корекцију.

Иза тог сагледавања руске позиције на Балканском полуострву (пре свега на оном његовом делу који се одскора сматра „западним“) и предлога за руско деловање, стала је тамошња непрофитна организација „Сaвет зa мeђунaрoднe oднoсe“. Она је нескривено повезана са официјелном Москвом, али ипак није истоветна са њом. Далеко од тога. А аутори студије су Е. Ентина и А. Пивоваренко, сарадници два респектабилна научна института Руске академије наука (Институт Европе и Институт за славистику). Међутим, не и руски званичници.

Њиховим текстом смо се недавно бавили у вези са манипулативном употребом истог од стране једног црногорског прорежимског и НАТО лобистичког портала, који је, вероватно уз помоћ овдашњих подгоричких „кртица“, у Србији добио велики публицитет. Код нас је тај антируски пропагандни „памфлет“ био лукаво препакован да делује колико-толико прихватљиво српској публици. А већ сам нагласио да у изворној руској студији нема било какве агресивности, намере да се балканским земљама намеће вазални статус, хладноратовске искључивости – што је у осврту на њу подметнуто у црногорском пропагандном штиву. Остало нам је још да видимо шта је за нас битно у том руском спису, односно да га оценимо из угла српских интереса и чињеничне утемељености.

ЗНАЧАЈ БАЛКАНА

Аутори студије с разлогом полазе од тога да Балкан има велики значај за Русију, како због економских, транзитних, политичких и других потенцијала које јој пружа (као и свакој другој сили ту присутној), тако и услед опасности да се слабљење њених овдашњих позиција рефлектује на постсовјетски простор. Не само што би маргинализација Русије на Балкану за последицу имала сужавање њеног простора за деловање на Средоземљу (био би на европској страни дефинитивно развејан стари руски сан о присутности на топлим морима), већ би то неминовно „довело до раста ЕУ и НАТО притиска на Закавказје и Белорусију“.

Штавише, напуштање њених садашњих балканских одбрамбених линија „сузило би маневарски простор Русије у односима са Турском“, те би „ослабило њену преговарачку позицију са Кином“, која у контексту свог „Новог пута свиле“ Балкану придаје респектабилну вредност. А нажалост, упркос и даље не безначајном присуству, утицај Русије на Балкану – како поменути руски аутори истичу – много је мањи него што се у западним медијима говори. Поготово после уласка Црне Горе у НАТО и допунског јачања војне инфраструктуре и логистике тог пакта у Македонији и БиХ, при чему се прва држава убрзано креће ка чланству у Северноатлантској алијанси.

Ток догађаја који је довео до свега тога, како сматрају руски научници, одраз је недостатака у руском спољнополитичком наступу у околностима када се Москва, после кулминације украјинске кризе, суочила са великом западном офанзивом. То је ипак историја, а нова опасност, ако се нешто брзо не промени, види се у могућем већем укључивању Србије у евроатлантске интегративне процесе. Али и у све активнијем деловању и – у вези са њим – учвршћивању балканских позиција других (незападних) актера, а у првом реду Турске, Кине и неких арапских земља. Студија очито реалполитички полази од тога да када се ради о односима већих геополитичких играча, нема трајних савезништва и у свему се крије клица могућег ривалства.

РУСКИ ЗАОКРЕТ?

Да се претње не би оствариле, тј. да Русија и у наредном периоду не би била принуђена на повлачење, мора што пре да почне да делује проактивно и то са широм основом него данас. Њена актуелна стратегија „заснована на реактивном приступу и издвајању ексклузивних партнера“ – аутори студије тврде – има врло ограничен домет. А шанса за нове продоре – чак и уз садашњи став Москве да балканска политика мора да буде скопчана са минималним трошковима – посебно се види у чињеници да је овдашња православна популација врло позитивно настројена према Русима и њиховој држави. Но, понуђена стратегија ипак није само на њу ограничена.

Предлаже се да Русија акценат стави на залагање за стабилност и безбедност нашег региона, а да ради тога тражи партнере са оним глобалним играчима којима је тако нешто исплативо. Ту се пре свега препознаје потенцијал сарадње са ЕУ. Што се локалних актера тиче, заговара се одустајање од билатералног привилегованог партнерства (свакако са Србијом за коју се каже да је сада стратешки партнер Русије) у корист многостране сарадње Русије са земљама Југоисточне Европе. Како православним тако и католичким, односно претежно муслиманским. Срећом по нас, бар се не нуди снижавање тренутног нивоа веза са нама као тзв. привилегованим партнером, већ њихово динамизовање са другим балканским државама.

Да би то било могуће инсистира се на повећању руског медијског присуства у нашој зони, боље промишљеној пропагандној стратегији, али и већем инвестиционо-пословном замаху Русије (свакако у строго комерцијалном духу, јер би све друго било у супротности са ставом да балканска политика треба да остане „јефтина“). Такође, види се као сврсисходно и „пружање подршке конструктивним, оријентисаним на сарадњу са Москвом, политичким снагама у Србији, Словенији, Хрватској, Албанији и другим земљама региона“. То некоме можда боде очи, али зар Запад широм света исто то не ради већ деценијама?



ПРАВОСЛАВНА МАСКАРАДА

Пошто смо „чули“ шта предлажу аутори студије „Русија на Балкану“, стекли су се услови да се и ми њом критички позабавимо. Наравно, уз уважавање права на другачије мишљење и различите интересе. Али битно је да видимо да ли су они утемељени у реалности. Руси и Срби јесу братски народи повезани традиционално пријатељским везама, али и они повремено имају другачије интересе и услед тога међу њиховим државама долази до размимоилажења (да ставимо на страну случајеве када је то последица саможивости елита са било које стране). Стога, разумљиво је што неки кругови у Москви помишљају да није добро да Срби буду ексклузивни руски партнер на Балкану, те да је прагматично оријентисати се у већој мери на друге овдашње народе и државе. Међутим, ту постоји велики проблем. Православни критеријум за то, који се између осталог наводи, мало значи.

Бугари су православци па су у оба светска рата били противници Руса. Румуни имају у великој мери негативан однос према Москви због молдавског питања. Грци су, по правилу, више били окренути Западу него Русији, а и данас су чврсто инволвирани у ЕУ и НАТО. На то се још надовезује неповољан став према Украјини од стране Васељенске патријаршије (суштински грчке), који подржава и православна црква у Грчкој. О црногорском зеленашком режиму и његовим „православним“ следбеницима да и не говоримо. Скоро да Русију, у стилу најгорих америчких јастребова, окривљују и за елементарне непогоде. И о каквим онда православним одскочним даскама за сарадњу са Русијом има смисла да причамо? Једино Срби од свих православаца овде никада нису били противници Русије.

ИСТИНА О ЕУ

Када се ради о Албанији и генерално Албанцима, Хрватској (али и неким политичким и економским хрватским факторима у БиХ који данас имају тесне везе са Москвом), Словенији, ту је свакако реална сарадња са Русијом, али искључиво по принципу колико пара толико и музике, и то до неке границе. Њу дефинише чврсто опредељење тих земаља и народа за приоритетну сарадњу са Вашингтоном и НАТО. Представници Кремља и да „дубе на глави“ то не би могли да промене. Тим пре им је радијус дејства ограничен у околностима када нису спремни да користе веће материјалне ресурсе.

Толико за сада о регионалним играчима. Да поново искорачимо из њиховог круга. Европска унија је у руској анализи препозната као могући партнер на Балкану. То је прилично (гео)политички аутистично, као да је неко преспавао последњих пет-шест година. Прво, која ЕУ? Па она је далеко од било какве конзистентне политике. Да ли би Пољска била спремна да са Русијом гради стратешко партнерство код нас? А може ли рецимо Мађарска да продубљује овдашње споне са Русијом, и да на то наведе Брисел? При томе је мало је вероватно да би Будимпешта била спремна да тако нешто и покуша.

Једна ствар је да Мађарска у домену својих интереса развија економску, енергетску и сваку другу сарадњу са Москвом која јој одговара – па и да се у тим оквирима представља као руски (полу)савезник – а нешто је сасвим друго да са њом заговара партнерство које превазилази њу саму и тако задире у глобалне геополитичке односе. Не треба заборавити да је Орбан пре свега партнер са Пентагоном (иако се често конфронтира са неким другим средиштима моћи у Америци). Тако смо стигли и до друге важне ствари, а то је да није без основа теза да је ЕУ рођена и да и даље егзистира као цивилно крило Атлантског пакта. Додуше, то крило је данас поприлично болесно, али ипак од својих корена не може да побегне. Пре ће се осушити.

УМИШЉЕНО ПАРТНЕРСТВО

Када је тако, а уверен сам да јесте, да ли је онда реално и помишљати да је могуће да Москва тесно сарађује са ЕУ како би учврстила свој положај на Балкану и избегла ту даље потискивање од стране САД и НАТО? Одговор је недвосмислено негативан, а то посредно закључују и сами аутори анализе када су констатовали да ЕУ заједно са САД само чека погодну прилику за даљи продор у руско двориште. Није ли онда бесмислено заговарати да противник на прагу сопствене куће може да буде партнер на путу до ње?

Председник Русије Владимир Путин, председник Европског савета Херман ван Ромпеј и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо на заједничкој конференцији за медије, Брисел, 28. јануар 2014. (Фото: AP)
Председник Русије Владимир Путин, председник Европског савета Херман ван Ромпеј и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо на заједничкој конференцији за медије, Брисел, 28. јануар 2014. (Фото: AP)

Русија ништа не би постигла ако би уместо ексклузивно стратешко-партнерских веза са Србијом покушала да изграђује симетричне односе са свим државама региона, и то раме уз раме са ЕУ. Можда би то за њу било добро када би било могуће, али није. Као што неки у Србији имају илузију да ћемо просперирати ако се дистанцирамо од Русије и окренемо Западу, тако и у Русији има оних који се губе у геополитичкој магли. Запад Србији не нуди ништа на пољу заштите виталних националних интереса да би нас придобио. Напротив, и даље покушава да угуши Републику Српску и да нам наметне прихватање лажне косовске државности.

Да нам нуди РС и бар фер поделу Косова (ако не и враћање целе те наше отете покрајине), још бих и разумео да неко тврди да већ озбиљно залазеће западно сунце може да нас огреје. Али добро знамо да нам нико битан у САД и ЕУ ништа не нуди, већ би и даље хтели да отимају наше. Тако је и са Русијом. Ни за тачку није боље. Берлин са њом сарађује у вези са пројектом „Северни ток 2“ јер му је то профитабилно, али када се ради о Украјини грубо делује против руских интереса. Ни друге европске силе, ма колико настојале да са Русима праве разне послове и на речима заговарају западно-руско помирење, не ризикују да се замере Вашингтону. Прате га у свим важним питањима. Па онда, још једном питам, није ли смешно предложити Русији да рачуна како ће јој Брисел у стратешком смислу пружити руку на Балкану?

ЕВРОАТЛАНТСКА СТАБИЛНОСТ

Још нешто. Аутори текста пишу да Русија треба да подржи стабилност Балкана. Зар то за њу није контрапродуктивно? Шта да учвршћује? НАТО окупацију БиХ и Косова? Евроатлантски балкански поредак? То што су Хрватска, Албанија, Црна Гора, Грчка, Бугарска лојалне чланице НАТО, а Македонија на његовој капији? Стварно не видим у чему би ту био руски интерес.

Сада да пребацимо лопту на српску страну терена. Где смо ми у предложеној новој руској балканској стратегији? Српски државни и етнички простор је насилничким акцијама и противним међународном праву подељен у време неограничене глобалне западне самовоље. Много зла нам је нането, а тиме проузрокована штета делује непоправљиво. Ипак, штошта се да променити. БиХ се, насупрот већинској вољи српског (али и хрватског) народа, вештачки одржава у животу.

Та мутант заједница не би опстала ни један једини дан да нема НАТО бајонета и западне претње економским притисцима. Не би ни Албанци у промењеним околностима у целини одржали плодове НАТО агресије на Србију. Без већег сукоба значајан њихов део био би враћен у „нашу корпу“. Исто важи и за политику идентитетског геноцида над српским народом у Црној Гори. И многи од оних који у њој из користољубља учествују као нови јаничари, одбацили би је чим би видели да се евроатлантска геополитичка архитектура Балкана урушава. Зашто онда Русија да је подржава? Ради се о нечему што није добро за наше, али видели смо ни за њене интересе. Јака српска држава више би јој ишла наруку.

ДОБАР ЕНГЛЕСКИ САВЕТ

За Москву, као и за нас, много је боље да јачамо међусобне везе и чекамо погодну прилику за промену кључних балканских параметара моћи. Уверен сам да је у праву прворазредни британски експерт за Балкан Тимоти Лес када каже да ће пре или касније Албанци кренути у стварање Велике Албаније. Они не желе ништа мање од тога. Опет, Запад није спреман да их у томе озбиљније спутава. Када они тако поново отворе балканску „Пандорину кутију“ и ми треба муњевито да делујемо. Никог да не питамо, већ да ствари узмемо у своје руке. Ту могућност препознаје као реалну и енглески аналитичар, као и да је неосновано тада се плашити НАТО интервенције.

То значи да у погодном моменту тј. када се распали нека нова балканска ватра, наше снаге треба да уђу на делове Косова и Метохије потпуно или делимично наслоњене на Србију, а где су Срби већина (Северно Косово и Косовско Поморавље). Ако бисмо се ту зауставили, не би дошло до сукоба већих размера, чисто да не испадне да заговарам некакав крвави сценарио. Исто би важило и за БиХ. Република Српска је добро организована држава, за разлику од дисфункционалне БХ заједнице. Она би, подржавана од стране Србије, несметано могла да искористи своје право на самоопредељење које произлази из конститутивног статуса српског народа у Југославији и данас у БиХ.

Верујем да се у таквим околностима не би одржао ни криминални режим у Подгорици, а са демократском Црном Гором, која би неминовно одбацила неоусташку политику елиминисања српског народа и његовог наслеђа на својој територији, лако бисмо на обострано користан начин уредили односе. Макар она била и у НАТО.

ПРОЗАПАДНЕ ЕЛИТЕ

Да ли ће бити као што је наведено или не – видећемо. Лично верујем да хоће. Али већ сада је јасно да за Србе и Русе политика политика стабилизације садашњег стања на Балкану – које онемогућава обједињавање српских земаља а консолидује интересе НАТО структура – није погодна. Русија нам сада (реактивно) помаже у заштити виталних националних интереса (спречавање централизације БиХ и уласка Косова у ОУН), а ми смо једини (Србија и РС) на Балкану који су чврсто опредељени против уласка у НАТО (наш садашњи ниво односа са тим пактом ипак је далеко од чланства и ништа не указује да Београд ради у прилог тога).

Такве односе треба да продубљујемо и да им придајемо проактивни квалитет. Наравно на начине који су прагматични и који, ако је могуће, не призивају проблеме. Смислено је да Србија настоји да одржи што боље везе са западним силама, као што је разумно да Русија гради мостове сарадње са Хрватском, Словенијом и другим државама региона где препознаје своје економске и политичке интересе. Али то све ипак не би смело да баци сенку на српско-руску ексклузивну сарадњу. То није питање емоција, већ обостраних интереса. Нама је Русија „природни“ савезник, као и ми њој.

На први поглед ме чуди што то не схватају аутори руске студије, али онда се сетим расположења у немалом делу руске научне и друге елите пре него што су руско-западни односи кренули низбрдо. Ту је било ништа мање „западњака“ него код нас у, како обично кажемо, „кругу двојке“. О томе сведоче и бројне њихове студије и анализе из периода пре минхенског говора. Данас се и у тој сфери, макар када се ради о људима који су и посредно део система, ствари мењају. Русија је моћна држава са великим ауторитетом власти, па се многи, и од оних што имају западне снове, јавно прилагођавају државном курсу. Не увек дубински, већ неретко површински и тамо где је то повезано са интересима који се у Русији дефинишу као витални. На другим пољима лакше је себи дати одушка.

То, чини ми се, објашњава по нас неповољне, али и за Русе бесмислене идеје, којих има у студији „Русија на Балкану“. При томе, одмах да кажем, нико ту није био према нама злонамеран, већ у односу на реалност ирационалан. Али да се на то више не враћам. Кренућу ка завршетку овог текста са још једним заокретом ка црногорском чланку „Нoвa стрaтeгиjскa пoлитикa Русиje прeмa Бaлкaну: Вaзaли и хлaднoрaтoвскa тaктикa“.

ДИЈАГНОЗА И ТЕРАПИЈА

Његов аутор са хрватским „знанственим“ педигреом окомио се на руску стратегију која је по Москву заправо контрапродуктивна и уз то нимало срачуната на вођење некакве хладноратовске политике. Ако би неко и требало да је критикује, онда смо то ми Срби, а не новопечени Црногорци (у националном смислу), Хрвати или Албанци, који би само имали користи од растројства руске политике. Када би Русија од стратешког партнерства са Србијом кренула ка глумљењу ЕУ, штету би имали и Руси и Срби.

Из тог угла пре има смисла да подгорички медиј похвали предложену руску студију, него да је куди. Али није било тако. Све речено није битно за пропагандни портал какав је Аналитика. Његов задатак је свакако био да у погодном моменту блати Русију и да је оптужује да представља опасност за Балкан. За то је могла да буде искоришћена и нека чисто верски надахнута посланица руског патријарха, колико и геополитичка анализа „Русија на Балкану“.

И још једна опаска на самом крају. Поменута студија је срећом далеко од нечега што би за нас могло да представља индикатор званичне руске политике, па стога не треба да нас забрине. Зато и нисам сматрао да је примерно да се њоме бавимо на страницама Печата, све док није од стране црногорских НАТО лобиста искоришћена за кампању против Русије. Зашто да идем на воденицу онима који стално покушавају да поткопају руске позиције, макар и тиме што добронамерно критикујем погрешне погледе дела руских геополитичких аналитичара? Али када смо већ дошли у ситуацију да свиме тиме морамо да се бавимо, битно је подвући да је поред свих њихових грешака вредна пажње порука њених аутора да ако се Русија политички, економски и медијски не активира на нашим просторима, прети јој опасност од бар делимичне маргинализације.

Та дијагноза је тачна таман онолико колико је понуђена терапија погрешна. Русија треба да настави да иде садашњим српским правцем на Балкану, само уз веће, битно веће ангажовање! И то од војно-политичке до медијске сфере, укључујући и унутрашње политичко ангажовање код нас и у региону како би се контрирало евроатлантским иницијативама и непринципијелним закулисним комбинацијама неких локалних политичара.

(Драгомир Анђелковић / Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u