Руска корпорација и амерички хуманизам

Руска корпорација и амерички хуманизам

13 јуна 2018

Пише: Слободан Рељић

ТВ-водитељ, као „питац један врли“, открива питаном да Руси нису онаквим кавим се представљају, јер ено и код њих раде преко задруге. Немају стални посао. Упитани је одговорио да ни други „страни капитали“ овде не раде другачије. И тако је још једна звезда падалица прелетела наше помрачено пропагандно небо. Али неће се одустати. Треба бити у тренду са узоритим Западом, што се Руса тиче. Још само да се нека времешна глумица присети како су је силовали комунистички режисери па да се баш укључимо у основне токове Запада.



ЕКОНОМСКА ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ ЈЕРЕС

Страшно је кад корпорација користи радну снагу као тоалет папир. Кад ти треба узми, кад обавиш посао баци. Још је страшније што је то константа корпоративног капитализма – што се тако користе читаве генерације, на целој земаљској кугли. Али разапињати Русе на либерални крст, у име милијарди презрених на свету, чин је „и за сузе и за смех“.

Цинично је што се иза заглушујуће буке о људским правима и слободама у неолибералном капитализму људи на радном месту претварају у робље. Демократија, којом се та брутална радња покрива, вековима се држи изван економске сфере. Овако то иде. Ако ти је до слободе говора ено ти Хајд парк. Кад после одеш до неке партије, ови ће већ знати како да укроте политички некоректне мисли и речи. А парламент је место где је слобода сасвим каналисана. Тако се затвара круг друштва које је научило како се кроте субверзивне накане, а побуњеници из народа доносе законе против народних интереса.

У робовласништву однос бејаше регулисан власништвом и над човеком. У „либералном робовању“ власник брине о машинама, халама, репроматеријалу, процесу производње, брине да се роба склони од кише, сунца, мрзли, лопова, а о запосленом – не. Запослени се брине сам о себи, али по правилима која ће донети држава којом управља корпоративни капитал.

И ми и Руси долазимо из друштва где је човеку био намењен стални посао да би могао да буде Човек. Преко задруге су радили студенти за џепарац. Тај систем је пао пред либералним таласом у коме су Outsourcing Services  – достигнуће. Увећавају профит. Тражили смо, гледамо.

Нови капиталистички поредак нам је објаснио да је човек – трошак. Трошкове треба смањивати. Ту се граница не поставља. Што мање човека, то више продуктивности. То је постављено за највиши циљ кад смо деведесетих „летели на небо“ неолиберално. Идеја је да се на крају крајева ту поставе роботи и да се човек „баци на сметлиште историје“. И нама и Русима су тада дали да учимо Вашингтонски консензус као псалме америчког хуманизма.

РУСКО-КИНЕСКА КРИВИЦА

И говорило се отворено о томе у доба славне транзиције. Сетићете се „великих мисли“ наших распамећених либерала: држава је ту да ствара амбијент. Држава се не сме мешати у економију. Онда наступа корпорација, али ослобођена бриге о човеку. Држава је ту за социјалу, за посрнуле, за оне који се нису снашли. А запослени у корпорацији је „слободан човек“: да на неравноправном тржишту прода знање, вештине, али и тело – цело или као органе. Чак је законом забрањено да се „слободном човеку“ ограничава чињење на тржишту. Он има право да неупитно изабере да буде слободан од свега.

Никоме на слуђеном Истоку у време „златних неолибералних година“ – док се немилице трошило оно што је преостало од блесавог социјализма – није ни падало на памет да држава која остаје без свега неће моћи ишта да чини за нас. Да ће корпоративни капитал створити систем у коме ће брига о њиховом профиту бити једина брига. Тако смо разарали све што је друштво подигло за век и по. Самопоништавали себе и своју заједницу.

Ево нас сад пред мутном водом која је однела све наше насипе. И? Па зна се – криви су Руси. Као утопљеници хватамо се западне мантре. За све монструме које је створио неолиберализам креиран у Вашингтону криви су у Москви и Пекингу, а биће и других криваца. Питате се зашто. Па, зато што су они научили како функционише „пљачкашка цивилизација“ и сад: не дају се пљачкати, а и узимају свој део на глобалном „слободном тржишту“. Стварно су криви. И биће све већи кривци.

Србија је у том котлу обичан резанац. Владајући слој још није објавио ни да је свестан реалности. Ми још нисмо макли од Вашингтонског консензуса и ММФ-овог доброчинства. Стање у „српским корпорацијама“, мањим и слабијим од светских, носи још нељудскије услове за запослене. А српска држава, која је у два наврата дорађивала ропско радно законодавство – чиме се и хвалила да би привукла „стране инвеститоре“ – неће чинити ништа чак и кад се таква минимална права не поштују. Све је прављено да се привлачи капитал, а одбацују људи.

ТРЕПТАЈ ЛЕПТИРОВИХ КРИЛА У ПЕКИНГУ

Скривати сву болест једног дотрајалог поретка иза руске корпоративне нечовечности исто је као оптуживати ласту за слом напуклог моста преко кога прелази слон. Постоји у теорији хаоса тзв. лептиров учинак, па се вели како трептај лептирових крила у Пекингу може узроковати торнадо на Флориди. Али у стварању неолибералног хаоса пре лептира и Руса чиниле су војске, дипломатија, банке, медијска бомбрадовања, наука, експерти.

Уместо што се „цивилизацијски“ дистанцирамо од Руса и Кинеза – омиљени наш рефрен је како ми с њима размењујемо мало робе, а види колико тога отпада на ЕУ – паметније би нам било да смо се ухватили добронамерних савета људи са Запада који знају о чему говоре. А има таквих. Сетиће се понеко да нам је још пре деценију, овде у Београду, Џозеф Стиглиц, који је дошао по позиву премијера Ђинђића, говорио: „Постоје бројни случајеви који показују да савети ММФ нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се (ви Срби!) морате дипломатски супротставити ‘шок терапеутима’ и ‘монетарним, тржишним фундаменталистима’ из ММФ, бранећи властите интересе, јер улог у транзицији је много већи од економије – у питању је развој целокупног друштва.“ На једно ушло, на друго изашло. Наше уши нису могле да овакве мисли проследе до нашег мозга.

Ако нам је за утеху, Стиглица и сличне многи су слушали, али ретки и делимично послушали. Та наша локална баруштина безнађа коју је створио западњачки капитализам само је део велике баруштине, у којој су социјалне разлике достигле размере с каквима се историја никад није суочила – да осам индивидуа има богатство као 3,5 милијарди људских створења. Има и Руса и Кинеза милијардера, али они су нуспродукти тог система. Они су деца транзиције, споља покренутих приватизација, убрзаних великих трансфера богатстава иницираних од Великог режисера из Вашингтона који је Happy Endвидео као сцену у којој се све што вреди на свету претвара у виртуелне жетоне на њујоршкој берзи.

„ДОБА ГНЕВА“ И ЊЕГОВА ЕКСПЛОЗИВНОСТ

Ствари су се мало отеле контроли. Као што се, уосталом, већ (законито) дешавало у историји капитализма. Кад је пре једног века либерални капитализам себе довео у сличну ситуацију, побуњеници су себе називали фашистима или национал-социјалистима. После су морале да буду уједињене све снаге света да побуњенике врате у боцу. Чак су и Руси, који су и тада били криви јер су били наднационални социјалисти, учествовали у томе.

Цена је била велика. За цео свет, сем за Сједињене Државе које су у свему учествовале из своје „сјајне изолације“, и са таман толико великих битака да би после Холивуд могао да од тога три-четири деценије производи виртуелне омаже херојству маринаца и Рокија Балбое, који ће бескрајно надилазити херојства свих других учесника. И да те слике продају свету.

Сад су сви су ти филмови виђени. Виртуелни свет се огољава, али капиталисти се ничему нису научили из историје. И тако смо и стигли до овог „доба гнева“, како је наше дане индијски политички мислилац Панкај Мишра (на слици испод) описао насловом своје књиге – Age od Anger. Постајемо свесни да је ово време баш великог незадовољства. Италијански филозоф Дијего Фузаро („Печат“ објављује његове текстове) процењује да је „светска сцена која је одшкринута 1989. ослободила потенцијал патње и беде, неправде и злоупотребе моћи, експлоатације и неправде, што би могло да произведе еквивалент од најмање петнаест револуција какве су биле француска 1789. и руске 1917.“. Овакве процене могу бити предмет оспоравања у свом квантитативном делу, али процес је тако очигледан да се не може не видети.

И зато неће помоћи бука и бес „криви су Руси“, јер оно што су покренули Путин, Ердоган, Орбан, Брегзит, Трамп, данас и нове владе у Аустрији и Италији, сутра ко зна ко – захтева „суочавање с лошим новим временима“. Проблем није у Русима него у западном унутрашњем распаду – од државе до индивидуе. И решења нема без враћања Човеку – ургентном лечењу људског бића од губитка смисла који је плод либерализма.

У ПОТРАЗИ ЗА ДУШОМ

„Оно што је Роберт Мусил назвао ‘либералне крхотине неутемељене вере у разум и напредак’ опет је изневерило модерна људска бића, суочена с важним задатком разумевања сопственог искуства. Још једном се суочавамо са могућношћу, оцртаном у Мусиловом великом роману о пропасти либералних вредности, Човеку без својстава, да је карактеристично безнађе модерног људског бића – његова огромна ‘усамљеност, његов немир, злоба, неупоредива неосетљивост, похлепа за новцем, хладноћа и насилност – резултат губитака које је логички прецизно мишљење нанело његовој души’“ (Мишра). Дакле, не вреди обећавати реформе и грозничаво доносити празноречиве стратегије за све и свашта. „Политичка реакција је изведена, површна и пролазна појава, те би било кратковидо исувише се за њу фиксирати“, налазио је Николај Берђајев још пре век.

Корпоративни капитализам може да свету донесе свакојака зла, али решење не. Јер, „свака дубока криза је пре свега криза вере, свака прекретница коју доноси препород води од поклањања идолима до обнављања вере у живога Бога“ (Берђајев). На Западу вам једино могу понудити да поверујете у долар и берзу. Тамо је Бог мртав још откад је то огласио Фридрих Ниче крајем XИX века. Тамо је идеологија мртва, како се тога после Другог светског рата сетио Данијел Бел. Од тада је, каже Панкај Мишра, „срушено много путоказа и једва назиремо где смо се запутили, да и не говоримо о плану пута. Али чак и за налажење основног правца потребна нам је пре свега већа прецизност у питањима душе“.

Дакле, душа. Исток с тим неће имати проблема. Ових дана је директорица опште болнице у Петропавловску, на Камчатки, запослила свештеника са свешћу да су „наравно, тело и душа нераздвојни“. Јер, „кад болест ослаби тело, душа такође губи снагу“. И док лекари чине шта могу, „потребно је да неко лечи душу“, рекла је директорка после потписивања нормалног грађанског уговора с архиепископом петропавловским.

Све нас то ставља пред нејасну будућност. Нејасну, али свакако другачију. У њој ће оцрњавани Исток играти централну улогу. Азијати и православци неће бити „ружни, прљави и зли“. И Руси ће моћи да одахну. А ТВ-водитељи ће морати да се више труде.

(Стандард)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Ognjen says:

    Револуција,револуциха,револуција,.Слобода,слобода,слобода. Основни услов за слободу није моћ већ је слобода у нашим главама. Може и роб да се осећа слободно и ако је везан. Колико је човек свестан за кога он уствари ради или чак не ради. Већина људи су обична руља,стадо и мало је оних са осећајем за слободу. Зато и јесте овако. Можда зато што су изгубили веру у бога. Можда је сам бог крив, шта је он учинио да унапреди веру људи. Ништа. Може се такође рећи да је бог напустио људе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u