САДА ЈЕ СВИМА ЈАСНО! Ердоган тражи рат, а ко ће му одговорити…

САДА ЈЕ СВИМА ЈАСНО! Ердоган тражи рат, а ко ће му одговорити…

22 јула 2020

Након што је турски суд поништио уредбу владе Кемала Ататурка из 1934. године која је Аја Софији дала статус музеја а не џамије, што је најпознатија православна богомоља била од 1453. године, тј. након пада Цариграда, предсједник Турске Ердоган потписао је декрет којим је Аја Софија поново претворена у џамију у којој ће се вршити муслиманско богослужење.



Највише реакција на поменуту одлуку стигло је из црквених структура. Огласио се патријарх московски и све Русије Кирил, васељенски патријарх Вартоломеј, поглавар римокатоличке цркве папа Фрања – политички лидери изразили су забринутост, али ултиматума и пријетњи Турској није било. Предсједник Русије Путин указао је Ердогану на „значајно јавно негодовање у Русији“, а замјеник министра спољних послова Русије Сергеј Вершинин поводом промјене статуса Свете Софије рекао је:

„Полазимо од чињенице да је ријеч о унутрашњим пословима Турске у које, наравно, ни ми, ни други, не треба да се мијешамо“, али је истовремено подсjетио на „велики одјек који је ово питање добило у јавности“.

ПИТАЊЕ МОТИВА

Зашто се Ердоган одлучио на наведени корак? Да ли је мотивисан вјерским или више политичким мотивима, или је по сриједи и једно и друго?

У турском друштву одавно постоји жал због претварања Аја Софије у музеј и то је оно што Ататурку никада није опроштено. Ердогану је то наравно познато, те ће му „повратак“ Аја Софије исламу добро доћи пред наредне изборе у Истанбулу које је, као и оне у Анкари, претходно изгубио.

Oвај потез он је најављивао, те су повремено обављани вјерски обреди у најпознатијем православном храму. Аја Софија много значи и хришћанима и муслиманима. Турци у њој виде талисман, од њеног претварања у музеј никад прежаљен.

Како је дошао на власт 2003. године, Ердоган се трудио да Турску претвори у регионалну, по могућности и у глобалну силу. Предиспозиције су постојале – Турска је важна НАТО чланица, чврсто упориште на Блиском истоку, чему је база Инџирлик и те како допринијела.

Неоoсманизам је у Стратешкој дубини, књизи бившег турског премијера Ахмета Давутоглуа, веома сликовито најављен. Ердоган је у почетку своје владавине развијао „меку моћ“ Турске, кроз културну дипломатију и економска улагања у сусједне земље. Док су турске серије биљежиле рекордну гледаност, Давутоглу је православним балканским народима објашњавао да је ропство под Османлијама било „пет златних вијекова“. Главни глумци турских сапуница дочекивани су као национални јунаци када би се појавили у балканским престоницaма.

За меком дошла је убрзо и „тврда моћ“ Турске у виду присуства турских војних снага на тлу Сирије и сарадње са фантомском Исламском државом у економском и војном смислу. Алепо је сматран за будућу 82. турску провинцију, а „тампон зона“ према Ројави, курдској квази-држави постала је реалност. Турски ловци су оборили руски авион, чиме су односи са Москвом доспјели на најнижи ниво.

У настојању да води аутономну политику Ердоган је, изгледа, отишао предалеко, што је за резултат имало неуспио пуч. Обрачун са пучистима пратио је и заокрет у спољној политици – приближавање Русији и удаљавање од дотадашњег савезника, Сједињених Држава.

Од тада курс турске спољне политике тешко је било пратити.

Турско-руски односи били су динамични, приближавање и удаљавање било је наизмјенично. Турска се конфронтирала са Кипром везано за експлоатацију енергената у медитеранским водама, са Грчком се сукобљавала традиционално око појединих острва и интереса у Егејском мору, а све је кулминирало „одвртањем вентила“ мигрантског тока.

Турска је у Либију послала војне снаге, као и нешто раније у Катар, гдје нису биле употребљене. У Либији јесу. Турска експедиција у Либији била је у склопу стратегије „Плава домовина“.

Ова стратегија подразумијева доминацију у Егејском мору, а уједно и снажно турско присуство у Средоземљу и Црном мору. Турска је војно подржала Владу националног споразума, признату од УН, те су се њене снаге сукобиле са јединицама Либијске националне војске генерала Калифe Хафтара.

ТУРСКА ЈЕ ПОСТАЛА АГРЕСИВНА

Турски дронови, трупе, морнарица и 10.000 сиријских бораца (припадника терористичких организација) које је Турска пребацила из Сирије, зауставили су Хафтарове снаге на прилазима Триполију. Потпуно пораженог генерала Хафтара у заштиту је узео Египат, који га је уз Уједињене Арапске Емирате и руске војне недржавне снаге подржавао и раније. Турску амбицију да у Либији успостави војну базу нико још није оспорио.

У овом контексту вриједи споменути и конфронтацију са Француском, опет због Либије, јер су Французи зауставили теретни брод како би га прегледали због сумњи да превози оружје у Либију, али је француски војни брод дословце био најурен од турских фрегата.

Све у свему, прије Ердогана Турска је развијала одбрамбене стратегије. Од доласка Ердогана на власт Турска води офанзивну, често и агресивну спољну политику, која подразумијева и војне интервенције попут оних у Сирији и Либији.

Како ће се све то завршити?

Тешко је дати одговор на ово питање. Ердоган игра на све или ништа, као да сматра да му је сваки дан живота након неуспјелог пуча чисти ћар. Турска може наставити да егзистира као регионална сила, али Ердоганова политика Турској ствара све више непријатеља.

Веома бременита унутрашњим проблемима, Турска под Ердоганом може доживјети и потпуни крах, не само економски већ и политички у виду подјеле на неколико дијелова. Укратко, Ердоганова политика се креће ивицом ножа. У том свјетлу треба посматрати и претварање Аја Софије у џамију.



Из Босне и Херцеговине су стигле осуде Ердогановог потеза. Професори Факултета исламских наука у Сарајеву, Хилмо Неимарлија и Енес Карић, одлуку о поништавању статуса музеја и враћања статуса џамије Аја Софији сматрају вишеструко спорном. „Сматрамо да се овај чин не може оправдати историјским разлозима и потребама муслимана, да је симболички контрапродуктиван и да је цивилизацијски штетан“, истакли су Неимарлија и Карић.

У ауторском тексту који су пренијели федерални медији, двојица професора су навели и да је „свијет данас повезан као што никада раније није био и сусретање религија у миру и узајамном поштовању прече је од међурелигијског надметања у сваком тренутку и на сваком мјесту“.

(Предраг Ћеранић / sveosrpskoj.com)

KOMENTARI



5 коментара

  1. Pravda stize polako ali sigurno stize says:

    Onaj Ataturk je bio mnoooogo napredniji nego Erdogan. Erdogan vraca Tursku u srednji vijek. Bas se Turcima gine sto se Erdoganu 'digao' pa bi da ratuje. Joooooooj ako izazovu Rusiju ili Kinu biti ce im to posljednje "sr*nje" koje su napravili a onda se nece oporaviti jos 20vijekova.Zao mi je turskog naroda koji sve gleda a ne moze nista poduzeti. Ti ce jadni ljudi najvise da izginu u ratovima sto im sprema Erdogan😭😭😭😭😭😭😭😭😭😭. Dozovi se pameti Erdogane ili ce da te drugi dozovu pameti. 'Sto te ne ubi Tuta Bugarin 😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂'???

  2. Slobodanka says:

    Trenutno snage LNA pod rukovodstvom Haftara grupišu se u blizini Sirta, spremaju se za njegovu odbranu. Ako Turska krene u napad na Sirt verovatno će se vojno uključiti i Egipat. ... Na duže staze gledano Erdogan će biti oboren ne spolja nego iznutra usled nezadovoljstva naroda zbog sve većeg ekonomskog slabljenja i siromašenja u koje će upasti Turska.

  3. Slobodanka says:

    Erdogan je upravo izjavio da će Turska trajno ostati u Siriji. Prisutni su 1) u Idlibu na severoazapadu Sirije, 2) na severu Sirije na severu pokrajine Alep u okrugu Afrin (Maslinova grančica), 3) još na severu pokrajine Alep u okruzima Azaz, Al Bab i Džerabulus (Štit Eufrata), 4) na severu Rake i Hasake (Proleće mira), 5) zatim malo istočnije na severu Iraka (Tigrova kandža). To znači ako udju u Libiju da tamo takodje nameravaju trajno da ostanu, kao što su zaostali na Severnom Kipru nakon vojne intervencije iz 1974. godine. Sirija, Irak, Libija, Kipar, a maštaju o preuzimanju nekoliko grčkih ostrva. EU kolonizator br. 1 Nemačka iscrpljuje koloniju Grčku, a kad još više oslabi s druge strane Turska će lakše da je smaže.

  4. E.Lirsch says:

    Ja ne znam ko ce izaci na crtu ali znam ko NECE. Al necu ad ofiram. Onaj sto "nece da se mesa" nece sigurno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u