SAMO JE NOVAC BITAN – Nataša Kandić i njen REKOM prestali da se bore za pravdu kad su presušile donatorske slavine

SAMO JE NOVAC BITAN – Nataša Kandić i njen REKOM prestali da se bore za pravdu kad su presušile donatorske slavine

11 decembra 2014

32197571-1AB6-469E-BE86-2EEDAE557701_mw800Osnivanje Regionalne „komisije za istinu“ (REKOM) pomoću koje bi strani emisari da nadglasaju srpske predstavnike kako bi u Srbiju, iz njenog susedstva, prošvercovali već uvrežene stereotipe o ratovima vođenim 90-ih i tako ustoličili svoju verziju istine o bližoj istoriji, beogradski Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavlja kao svoj veliki uspeh. Istina je dijametralno suprotna iako Nataša Kandić pokušava da „spinuje“ javnost i obmane lidere država nastalih na prostoru nekadašnje Jugoslavije, tako što u uspehe ubraja i sopstvene promašaje, sve u cilju prikrivanja činjenice da je REKOM odbačen od Triglava pa do Vardara.

Mehanizam te „hobotnice“, čiji pipci se protežu iz Beograda što preko Banjaluke i Sarajeva do Zagreba, što do Podgorice i Prištine, FHP kontroliše preko tzv. „Koalicije za REKOM“, u koju je infiltrirao svoje (odlično plaćene) saradnike. Trik je jednostavan − dok pare stižu, rad na ustoličenju REKOM-a ne staje, a lokalni partneri iz jednog centra, FHP, dobijaju naređenja da izvedu pojedine „akcije“. Većina tih akcija je do bola neinventivna, a smišlja ih, uglavnom − Nataša Kandić. Iako su akcije, kao i proces osnivanja REKOM-a, morali biti okončani još prošle godine (kako je N. Kandić tvrdila u brojnim intervjuima 2012. godine) to se nije desilo ni dve godine kasnije. A kada je donatorska slavina presušila, automatski su posustale „aktivnosti“ satelita FHP-a. Jer − nema voluntarizma bez para. To je naročito izraženo u sredinama gde je ideja osnivanja REKOM-a kompromitovana, poput BiH, gde su autohtone organizacije žrtava brzo prozrele motive FHP-a i otkazale učešće u REKOM-u, što je ugrozilo san o daljem pabirčenju donatorskog novca, pa je Nataša Kandić doskočila jadu tako što je u BiH stvorila nove „partnerske organizacije“ krajnje rogobatnih naziva i još gorih skraćenica: TPOS u Sarajevu i CDTP u Banjaluci, na čije čelo dolazi sestra Dinka Gruhonjića, Kandićkine desne ruke u REKOM-u u Srbiji.

U Zagrebu joj „partnera“ glumi tamošnja ekspozitura YIHR (Inicijativa mladih za ljudska prava). Nove organizacije u BiH, kako otkrivaju dokumenta do kojih smo došli, preko granta EK finansira FHP − od plaćanja kirije za iznajmljene kancelarije, preko kupovine laptopova i kompjutera te svakojakog provijanta, do mesečnih zarada koje vrtoglavo premašuju lokalni prosek. Tako je radi „brige o žrtvama“ na potezu Sarajevo – Zagreb − Priština stvoreno jezgro kvazipartnerskih organizacija koje iz Beograda kontroliše Nataša Kandić. To društvo se pred stranim mecenama, a pre svega Evropskom komisijom, predstavlja kao vesnik mira i „međudržavnog“ pomirenja na postjugoslovenskom prostoru.

FAJONOVA GLUPA, PAHOR „KAO KRALj“

Kako bi premostila činjenicu da „REKOM rapidno gubi pažnju javnosti“, ali i da se donatori ne bi setili njenih uveravanja da će projekat zaživeti 2013. godine, Kandić avgusta i septembra 2012. godine naručuje od marionetskih organizacija da ponovo krenu sa uličnim akcijama u slavu REKOM-a. Među prvima to čini banjalučki CDTP. Briga za žrtve je ponovo u žiži − sve dok kaplju novci. Kasu puni i Evropska komisija, sa pola miliona evra. Nevolja je što su vesti sa terena loše − REKOM doživljava debakl u vezi sa političkom podrškom od strane predsednika država nastalih na tlu SFRJ. „Imenovanje ličnih izaslanika predsednika Hrvatske, Crne Gore i Makedonije u Regionalnu ekspertsku grupu za REKOM jeste politički dobra odluka kakvu očekujem i od predsednika Srbije i Slovenije, predsednice Kosova i Predsedništva BiH“, trsila se februara prošle godine Nataša Kandić. Time je pokušala da sakrije koliko je sudar sa realnom politikom − surov. Jesu uz bratsku masonsku pomoć imenovani izaslanici predsednika iz Zagreba, Prištine, Podgorice, Sarajeva i Beograda, ali je potom svako od njih više-manje zgazio ponuđeni predlog Statuta REKOM-a, pa su svetlosnom brzinom brisani i menjani članovi, prema uslovima koje je svaka država nametala. Ukratko, REKOM se izvrgao u „brojač“ poginulih. Izaslanica predsednika Hrvatske Josipovića poradila je na ograničenjima mandata REKOM-a onako kako odgovara Hrvatskoj, dok su izaslanici bosanskog i hrvatskog dela Predsedništva BiH zatražili naglašeno bavljenje „uzrocima rata“ (u cilju osude Srbije) dok je Selim Selimi, izaslanik Atifete Jahjage, bez zazora ispostavio račun srpskoj strani, objasnivši da Priština učestvuje u Inicijativi REKOM zato što Kosovo „kao žrtvu agresije zanimaju reparacije od Srbije, na koje imamo pravo!“.

Jedino službena Podgorica, koja podatno ispunjava zahteve lansirane iz Vašingtona i Brisela, nije istakla posebne uslove. Sasvim drugačije je bilo na osovini Ljubljana – Banjaluka − Skoplje. Predsednik Slovenije Danilo Tirk, ubrzo pošto je dobio Kandićkine REKOM-razglednice, silazi sa vlasti a novoizabrani Borut Pahor odbija da odredi svog predstavnika za REKOM-ovu „ekspertsku grupu“. Rekomovce je uputio na slovenačku vladu, a Nataša Kandić ni ne pokušava da suzbije bes, pošto je Pahorov kabinet o tome izdao i šturo saopštenje; eksplodirala je, i ne birajući reči na račun slovenačkog predsednika jer se usudio da odbije njen zahtev − tužaka ga naokolo da se ponaša „kao da je kralj“. Pahorovo „ne“ izaziva odijum među rekomovcima pod kapom FHP-a, a Nataša Kandić naknadno ulaže trud da partnerima ne svane da je Pahorov savetnik za međunarodne odnose Marko Makovec istakao da Pahor baš zbog nje neće da razgovara o REKOM-u, jer neke njene izjave smatra problematičnim.

Nezadovoljna uobraženim slovenačkim predsednikom i uopšte ponašanjem Slovenije (koja joj uistinu treba samo zato da REKOM zadrži imidž „postjugoslovenskog“ projekta) Kandić se iskaljuje na Tanji Fajon, poslanici Evropskog parlamenta (EP) a u nemilost pada čak i Jelko Kacin: „Kacinu više ništa ne verujem. Iskreno, ni Tanji Fajon. Ona je pragmatičarka, ne baš mnogo pametna, i zanima je isključivo lična promocija… Lična promocija je zanima, a nema vrednosni sistem.“

Ni Janšina, a ni potonja vlada Alenke Bratušek nisu pokazale zanimanje za REKOM Nataše Kandić. U Sloveniji je dodatno nepoverenje prema njenom projektu podstakla činjenica da su sve nevladine organizacije, koje su isprva podržale REKOM, ubrzo shvatile da nemaju nikakav uticaj na projekat, kojim diriguje FHP, a da ih Nataša Kandić koristi samo kako bi novac, predviđen za rad sa žrtvama u Sloveniji − samovoljno preusmerila FHP-u i svojim organizacijama u Bosni.

„NE DOZVOLIMO DA NAS RASTURE“

Svog izaslanika za REKOM nije imenovao ni treći član Predsedništva BiH. Štaviše, Nebojša Radmanović nije odgovarao na pritiske Kandićkinih emisara koji su zahtevali prvo susret, onda fotografisanje i na kraju − podršku. Hladan tuš je stigao i iz Skoplja: Luben Arnaudoski, zamenik generalnog sekretara za pravne i organizacione poslove u Kabinetu predsednika Makedonije, kojeg je Đorđe Ivanov imenovao za svog REKOM-izaslanika, otkazao je dolazak na prvi i sve potonje sastanke Kandićkine „Regionalne ekspertske grupe savetnika predsednika“. Povod je bila uvredljiva izjava javnog „zagovarača“ Inicijative za REKOM Žarka Puhovskog da Makedonija nije država. Puhovski je Kandićki ponudio ostavku: „…da ne kompromitiram ono na čemu se radi, a od svojega mišljenja naprosto neću odustajati – niti od njegova iznošenja.“ Ispostavilo se da je Puhovski za Natašu Kandić dragoceniji od REKOM-a: „Žarko, naša obaveza je da ne dozvolimo da nas rasture u trenutku kada nam je politički transfer nadomak ruke. Na gubitku je Makedonija, čiji državni službenici ne prave razliku između zvaničnih stavova i mišljenja analitičara i intelektualaca.“ Braneći Puhovskog, održala je bukvicu profesorki Biljani Vankovskoj, koja je do tada radila kao javni „zagovarač“ REKOM-a u Makedoniji: „Biljana, poništeno je sve što je u 2012. učinjeno u Makedoniji… Završeno.“

Uprkos lobiranju, Makedonija se nije dala, o čemu svedoči sledeće Kandićkino pismo: „Ponovo mi se javio Arnaudoski. Tri puta su imali kolegijum, zaključili da je Žarkova izjava najveća uvreda za Makedoniju i njene građane. Rekla sam mu da su sebi dali autogol, ali on ništa ne razume.“ Epilog? Arnaudoski nije putovao u Zagreb na noge Puhovskom, niti je makedonski predsednik potom ičim podržao REKOM. Makedonija je odbila da pošalje svog izaslanika na sesije o osnivanju REKOM-a. Ništa bolja nije ni situacija u BiH. Jesu hrvatski i bošnjački član Predsedništva BiH odredili svoje emisare za REKOM, ali vlasti Republike Srpske se nisu dale slomiti. Još posebno jer REKOM odbacuje većina organizacija žrtava iz oba entiteta. Aleksandra Letić, članica Radne grupe za izradu nacionalne strategije za tranzicijsku pravdu u BiH, tokom sastanka sa nekadašnjim komesarom za ljudska prava Tomasom Hamarbergom kaže da „u REKOM više niko ne veruje“ što se tiče žrtava u BiH, kao i da su žrtve „izričito tražile da se iz strategije izbaci osnivanje komisije za istinu jer nemaju poverenja u taj mehanizam pravde“.

Letić je istom prilikom izrazila zabrinutost zbog Kandićkinih zahteva da međunarodna zajednica izvrši pritisak na vlade u regionu kako bi prihvatile ideju REKOM-a, iako on nema podršku ni u Federaciji, ni u Republici Srpskoj. Zaključila je tvrdnjom da bi REKOM, čak i ako bude osnovan, brzo propao, što bi bila katastrofa za žrtve, ali i novi akt agresije, jer su „Srbija i Crna Gora već izvršile agresiju na BiH 1992. godine“. Kad se sve to sagleda, nije čudo što su sastanci tzv. Regionalne ekspertske grupe za REKOM proticali u tmurnoj atmosferi − falila su čak tri izaslanika predsednika. Nataša Kandić se upinjala da popravi štimung organizujući skupove „na vrhu“ u elitnim hotelima, na visokoj nozi. Ali ni pred sopstvenim klanom više nije mogla da sakrije da je Inicijativa REKOM ušla u fazu „šminkanja leša“. Zato je još strasnije bombardovala javnost agitpropovskim saopštenjima: „Imenovanjem ličnih izaslanika predsednika postjugoslovenskih zemalja započela je nova faza procesa REKOM, prenos Inicijative za osnivanje REKOM-a sa civilnog na politički nivo.“ Najednom se setila i Koalicije za REKOM „koja broji oko 2.000 nevladinih organizacija, udruženja žrtava, porodica nestalih i pojedinaca iz svih postjugoslovenskih zemalja“. Kad zatreba, nije se libila da se pozove na fantomsku bazu koja čini tzv. „Koaliciju za REKOM“, čije organe je istovremeno zdušno blokirala kako bi zadržala odlučivanje o parama evropskih i američkih donatorskih krava muzara i još čvršće prigrabila dizgine „procesa REKOM“, koji svojata kao lični plen.

KAKO CENZURIŠE NATAŠA KANDIĆ

Dok traje predstava za javnost prema kojoj „REKOM samo što nije“, unutar Koalicije traje žestoka borba za kontrolu tog lukrativnog procesa koji donosi milione evra. Kako su i do donatora doprli izveštaji o zloupotrebama, pretila je opasnost da vime presuši, pa se utoliko više rasplamtela borba za izvore strane valute, sve ogoljenija i primitivnija. Unutrašnje trvenje nije mimoišlo ni Natašu Kandić, koju su njeni najbliži saradnici, dok je boravila u Sarajevu decembra 2012. godine, u Beogradu naprasno smenili sa čela FHP-a. Kada se povratila, suočena sa posledicama sopstvene osionosti, iskoristila je domaće medije da sebe prikaže kao dobroćudnog filantropa: „Od kada nisam direktorka Fonda za humanitarno pravo, kao da sam neka druga, sebi draža osoba. Osećam se slobodnijom, više svojom. Živim u miru sa onim što radim.“ Ali nije mogla iz sopstvene kože − u obračunima unutar svog klana upotrebljavala je, kako otkriva dokumentacija kojom „Pečat“ raspolaže, najbrutalnija sredstva. Nataša Kandić, na primer, često kritikuje nacionalizam, ali joj isti nije naodmet kad bi da ućutka svoje oponente. Tako je, kada se Veljko Vičević (član radne grupe za utvrđivanje je li bilo povreda Statuta Koalicije REKOM) usudio da oceni da Statut jeste pogažen, Nataša Kandić vratila udarac upotrebom oprobanih stereotipa − napala je Vičevića, sa kojim je do juče s veseljem tikve sadila, aluzijama na njegov veteranski staž u akciji „Oluja“.

Na taj način se u režiji Nataše Kandić vazda završava rasprava na temu je li ona lično (uz orkestraciju svojih saradnika) kršila Statut Koalicije na koju se poziva. Nešto slično se dešavalo i ranije, recimo kada je hrvatska Documenta predložila raspravu o „blokadi rada Koordinacijskog vijeća Koalicije za REKOM“. Promotor blokade je bio FHP, tačnije Nataša Kandić. Odazvala se optužbama i insinuacijama o navodnim Documentinim finansijskim malverzacijama. Ujedno se pobrinula da ućutka svaki glas šefice Documente Vesne Teršelić tako što je zabranila objavljivanje njenih priloga u biltenu REKOM-a pod nazivom „Glas“, štampanom donatorskim novcem. Cenzuru je sprovodila otvoreno, ne libeći se da zapiše: „Vesnin prilog bi bio otrovan.“ Sve su to metode kojima čuva i brani finansijsku „hobotnicu“ zvanu REKOM, čak i kada se on nalazi „na ledu“, dok traje grozničava potera za finansijerima, pošto se donacije tope svetlosnom brzinom. Projekat REKOM je zahvaljujući takvom „vođenju“ postao ne samo vreća bez dna nego i najisplativiji poduhvat poratnih profitera na Balkanu.

REKOM, čedo masona i CIA

Ko stoji iza Nataše Kandić? Iako izgleda kao otrcani kliše, primer Dragoljuba (Duška) Vukovića, velikog majstora Velike masonske lože Crne Gore, koji se, u želji za samopromocijom, sam striptizirao u podgoričkim medijima slikavši se sa sve masonskom keceljicom i drugim masonskim insignijama poput teškog sindžira oko vrata − otkrio je da su i masoni zalegli da stvore REKOM. Ali to nije sve. Iz dokumenata u koje smo imali uvid, proizlazi da ogromne svote novca za projekat REKOM izdvaja „Rockefeller Brothers Fund“, a logističku podršku mu pruža i „Međunarodni centar za tranzicionu pravdu“ (ICTJ) iz Njujorka. Predsednik ICTJ je Dejvid Tolbert, zamenik glavnog tužioca Haškog tribunala (2004−2008) a na čelu Savetodavnog odbora te organizacije je Ričard Goldstoun, glavni haški tužilac za Jugoslaviju u periodu od 1994. do 1996. godine. Među sponzorima REKOM-a je i Nacionalni fond za demokratiju, koji je 1983. godine osnovao američki Kongres. Članovi te organizacije bili su Ričard Holbruk i u Srbiji dobro poznati Vesli Klark, a danas tu sede Zalmaj Kalilzad, prvi američki ambasador u okupiranom Iraku, i nekadašnji predsednik Svetske banke i jedan od najvećih jastrebova u američkoj politici Robert B. Zelik.

Evropska komisija se u finansiranje REKOM-a umešala pre dve godine, dok je prethodnih godina najveći pojedinačni donator bio Fond braće Rokfeler, koja su inače izdašno finansirala fondove u tesnoj sprezi sa američkim državnim agencijama, poput CIA. Nije tajna da CIA preko tih fondova finansira mnoge „humanitarne“ projekte van granica SAD. To je 2012. godine obelodanio australijski milijarder Klajv Palmer, optuživši domaće „zelene“ za izdaju zemlje jer su preko Fondacije Rokfeler primali novac od ove agencije i opstruirali njegovu kompaniju za proizvodnju uglja. „To finansira CIA. Treba samo pročitati izveštaje američkog Kongresa pa biste videli da je Fondacija Rokfeler paravan za finansiranje CIA. CIA je izvestila predsednika da je time htela da postigne komparativnu prednost za SAD…“

Palmerove reči potvrđuje i poznati „Čerčov izveštaj“ (Church Report) iz 1975. godine, gde je istražni komitet američkog Senata zapisao da je „uplitanje CIA na područje fondova u šezdesetim godinama moguće opisati rečju: Opsežno!“ Izveštaj je demontirao paravan iza kojega je CIA delimično ili u celini širom sveta finansirala 164 od 700 projekata preko manjih fondacija, i polovinu većih projekata, sprovedenih u inostranstvu, preko tri najveće fondacije: Karnegi, Ford i Rokfeler. CIA je finansirala trećinu projekata manjih nevladinih organizacija u inostranstvu, koje su tako sve pod paskom Vašingtona. Radilo se o projektima skupljim od 10.000 dolara, a neki su premašili milionske sume. Mehanizam tog poduhvata detaljno je opisala Fransis Stonor Saunders u knjizi „Kulturni hladni rat“, u kojoj tvrdi da su pomenuti fondovi za CIA predstavljali „najbolje i najprimerenije pokriće“ za brz transfer novca organizacijama koje ona podržava, a sve kako se „u vezi sa poreklom novca“ ne bi „uznemiravali službenici zaposleni kod primaoca tih finansija“. Slične konstatacije o prekomorskim „ekspoziturama“ CIA sadrži još nekoliko izveštaja američkog Kongresa…

„Vi nam rušite naše postignuće“

Osorno pismo Nataše Kandić upućeno Lubenu Arnaudoskom, nesuđenom izaslaniku predsednika Makedonije, otkriva autorkino uverenje da je na Balkanu najvažnija, moćnija i od boga i pravde:

„Zatečena sam Vašom višednevnom ćutnjom u odnosu na poziv za sastanak ličnih izaslanika predsednika postjugoslovenskih zemalja 6. 9. 2013. u Zagrebu i Vašom odlukom da zbog izjava prof. Žarka Puhovskog o Makedoniji, u znak protesta, nećete učestvovati na pomenutom sastanku. Podsećam Vas da smo za dva meseca prolongirali taj sastanak jer smo dobili obaveštenje da ste preko leta na godišnjem odmoru. I sada, kada smo konačno zakazali, Vi, dva dana uoči sastanka, kažete da ‚u znak protesta‘ nećete učestvovati. Nama, mislim na Koaliciju za REKOM, trebalo je dve godine da predsednici država imenuju svoje lične izaslanike, a Vi nam to postignuće rušite ‚u znak protesta‘. Podsećam Vas da je profesor Puhovski jedan od zagovarača Inicijative REKOM i član Koalicije za REKOM, slobodan da slobodno misli, kao i svi drugi javni zagovarači i članovi Koalicije. Zajedničko nam je da smatramo da je REKOM naš izlaz iz prošlosti, u interesu svih zemalja i žrtava u regionu. Profesor Puhovski ne predstavlja nijednu državnu instituciju, te u tom smislu njegovo mišljenje nije relevantno za državne institucije Makedonije. Nadam se da imate u vidu moguće posledice svoje odluke u odnosu na žrtve i budućnost.

S velikim razočarenjem,

Nataša Kandić, koordinatorka procesa REKOM“

(Ekipa Pečata)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Enky says:

    al prvo da joj se oduzmu,oni silni dolari!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *