Шест пута „уа” за радничку класу

Шест пута „уа” за радничку класу

21 фебруара 2015

zoran-cirjakovic-3-th 57Пише: Зоран Ћирјаковић

Разбијање слатких илузија увек је тужно. Свако ко верује да левичарски баук данас кружи Србијом требало је да дође на скуп „Против мера штедње и приватизације – солидарност са народом Грчке”, који је у недељу на Тргу републике у Београду организовало 17 левичарских организација и удружења окупљених у „Леви самит Србије”.

Све са новинарима и пословичним шетачима паса, чекачима аутобуса и случајним пролазницима, по дивном дану на скупу самопроглашене „српске Сиризе” окупило се педесетак људи. Једно од шест „уа”, које су говорници покушали да измаме из депримирајуће малобројне и анемичне публике, било је када је једна од активисткиња прочитала да „у Србији не постоји ниједна партија било у власти било у опозицији која заступа радничку класу”.

То је, нажалост, тачно. Али изгледа да таква снага не постоји ни ван странака које нам неолиберализам нуде под различитим, неретко левичарским етикетама. Број присутних био је десетак пута мањи од броја људи који су на различитим „фејсбук” групама објавили да долазе. Поставља се питање: Има ли наша понижена радничка класа разлога да верује левичарским „активистима” чији се ангажман своди на лајковање на „Фејсбуку” и шест „уа” за непријатеље праведније и једнакије будућности Србије?

Колико смо, чак и у остатку Европе, далеко од било какве левичарске алтернативе неолиберализму, демонстрирао је претходних дана и Алексис Ципрас. Сваким даном, нови грчки премијер је одустајао од понеког захтева који даје основу да се његова политика назове алтернативном. Штавише, решење које данас нуди у складу је са неолибералном логиком – када се појави тешко решив проблем, треба измислити нов „егзотичан финансијски инструмент” који маскира његово постојање и одлаже болно суочавање са последицама.

Нажалост, као и много мање радикални француски председник Франсоа Оланд, и Ципрас се брзо сударио с препрекама које намеће чињеница да је неолиберализам – са изузетком Кубе и Северне Кореје – колонизовао целу планету. Зато се сваки политичар који покуша да спроводи мало левичарскију политику, што подразумева игнорисање размера и природе глобалне хегемоније неолиберализма, брзо суочи са још већим проблемима од оних које покушава да реши.

Оно што ипак даје наду није мера у којој је Ципрас као премијер остао прави, „радикални” левичар, већ чињеница да је чак и његов мало хуманији „неолиберализам лајт”, и без кравате, изазвао толико велику панику у западним центрима финансијске, политичке и медијске моћи.

Величина оцрњивања и степен сатанизације у великим западним медијима постали су добра мера валидности алтернатива које нам се нуде. Ако је судити по Си-Ен-Ену и осталим неформалним гласилима наших неолибералних господара, модерни, исламом инспирисани покрети и партије једини су данас у стању да артикулишу стварну економску, политичку и друштвену алтернативу.

С једне стране, снажно ослоњени на идеје заједништва, једнакости и солидарности, они у муслиманском свету, али и на Западу, покривају простор који је некада био резервисан за данас безидејну левицу. С друге стране, они једини пружају организован отпор и успевају не само да контролишу огромне територије, већ и да на њима оживотворе принципе који не представљају пуку модификацију неолибералног рецепта.

Зато једини баук који данас кружи Србијом, Европом и светом јесте баук Исламске државе. Идејно банкротираним левичарима је много теже него самоувереним неолибералима да препознају да није Ципрас већ Абу Бакр ел Багдади коначно показао да Маргарет Тачер, пророчица „краја историје”, није била у праву када је тврдила да алтернатива неолиберализму више није могућа.

Поред мешавине неверице, страха и гађења коју буде застрашујуће слике бруталности, Исламска држава даје наду да ће се једног дана поново појавити и неки левичарски баук. Можда би једна таква, валидна лева алтернатива неолиберализму коначно натерала чак и лење српске „радикалне левичаре” да схвате да се до промена, па и до револуције о којој воле да говоре, неће стићи лајковањем и фејвовањем.

За почетак, потребно је да се, бар по сунчаном фебруарском дану, некако натерају да пре два устану из кревета. Макар да, уместо маме, успут прошетају пса. Велике промене често крећу од малих ствари.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u