Симоњан: Одавно овде нисам странац

Симоњан: Одавно овде нисам странац

2 јуна 2017

НОВА књига путописа и есеја Бабкена Симоњана, јерменског песника, преводиоца, есејисте и почасног конзула Србије у Јеревану – повод је да велики пријатељ нашег народа поново борави у Београду. Али, то је само један од његових уметничких планова, јер он већ годинама прикупља материјал за књигу „Јермени у Србији“ (од 13. века до данас), ради на другом, допуњеном издању „Антологије српске поезије“ на јерменском, а у току је и стварање „Антологије јерменске поезије“ на српском језику. И то није све: поводом двеста година првог Вуковог рјечника, који се појавио 1818. године у јерменској штампарији у Бечу, Симоњан припрема и мали, џепни српско-јерменски речник са 3.000 речи, истовремено сам радећи и на капиталном, академском речнику са тридесетак хиљада речи!

У Србију је први пут дошао давне 1982. године и од тада не броји посете. Упознао је земљу „уздуж и попреко“, ипак, у његовом срцу Косово заузима посебно место.

– Све с чим сам се ту срео је божанствено, али издвајам три ствари: фреску Симониде у Грачаници, Богородицу Љевишку у Призрену и сусрет с патријархом Павлом – каже Бабкен Симоњан. – Симониду сам први пут видео 1993. године и у мени је, чини ми се, истог тренутка настала песма „Симонида“… Годину дана касније позван сам у Пећ, на Сајам књига православних народа. Уручена ми је награда „Свети Сава“ за књигу путописа „Кроз балканску историју“, а гостољубиви домаћини су ме питали шта бих још желео да видим.

Јерменски уметник пожелео је да посети Богородицу Љевишку и да се сретне с почившим патријархом Павлом. Са узбуђењем је ишчекивао да у порти призренског манастира угледа стих Хафизове песме, исписан на арапском језику: „Зеница мога ока гнездо је лепоти твојој“:

– Управо је то за мене Косово… Тада је настала и моја песма „Натпис на зиду Богородице Љевишке“. После два дана видео сам се и са патријархом. У сусрету с тим благим, божанственим човеком, осетио сам се узвишено. Као да нисам на земљи већ на небесима. Говорио је о Јерменској апостолској цркви, геноциду над мојим народом, нашој сличној, крвавој историји. На крају ме је питао зашто сам дошао у Србију, у та нехумана, ратна времена. Одговорио сам: „Овде осећам неку топлину. Србија је одавно за мене престала да буде иностранство“. Благосиљао ме је и пожелео срећан пут.

Историјско и културно наслеђе два страдалничка и сапатничка народа, српског и јерменског, за Симоњана су вечна инспирација.

– И даље откривам себи нове ауторе и дела. Готово сваки дан пожелим да осетим чар српске писане речи. Тај откуцај је стално у мојим грудима…

ЊЕГОШ

НАШ саговорник већ четири деценије преводи дела српских аутора, Вукове и друге приповетке, знамените песнике, а цео један циклус (тридесет песама) посветио је Србији. Објавио је четири књиге о збивањима на овим просторима, пета ће (на јерменском) обухватити његове есеје, песме, путописе и преводе српске књижевности.

– Последње што сам превео је чувена Његошева песма „Ноћ скупља вијека“. За мене су то најлепши стихови на српском језику, поред Костићеве „Santa Maria della Salute“.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u