Скотова страна историје

Скотова страна историје

5 марта 2019

Пише: Филип Родић

АМЕРИЧКИ амбасадор у Београду Кајл Скот поручио нам је да смо, због непризнавања „демократског“ председника Венецуеле Хуана Гваида, на погрешној страни историје. А шта је, онда, „исправно“ чинити у Латинској Америци?

ОРЛАНДО Хозе Фигера имао је само 22 године када га је 20. маја 2017. године живог спалила руља окупљена на протестима против Николаса Мадура у Каракасу. Да ли је разлог за поливање бензином и спаљивање немоћног човека оптужба да је присталица владајућих „чависта“, што тврди званични Каракас, или да је био лопов, што тврде западни медији, није од великог значаја. Важно је да су га линчовали „продемократски“ демонстранти који су уживали пуну подршку Сједињених Држава, предвођени странком Леополда Лопеза, екстремног десничара који се од 2014. налази у кућном притвору због организовања демонстрација и подстицања на насиље. Управо је Лопез ментор садашњег самопрокламованог председника Венецуеле Хуана Гваида, који је такође учествовао у немирима када је нападнута чак и једна војна база са циљем да се опозиција домогне још ватреног оружја (током неуспешног напада убијено је осам војника и троје „демократских активиста“). То је „борба за демократију“ у којој, по Кајлу Скоту, треба да учествујемо са још 50 других демократских држава које су „стале уз народ Венецуеле“. Србија је, према његовим речима, „на погрешној страни историје“ јер, за разлику од ових земаља, укључујући и „Косово“, признаје „нелегалну владавину диктаторског режима“.

КАКВА је Скотова „исправна страна историје“? Скот и Вашингтон су толико гадљиви на диктаторске режиме да готово да нема јужноамеричке земље у којој нису поставили неки који се трудио да буде бруталнији од суседног. У Гватемали су тако 1954. организовали државни удар којим је свргнут демократски изабрани председник Јакобо Арбенц што је довело до скоро 40 година дугог грађанског рата. У подршци тамошњим диктаторима посебно се истакао председник Роналд Реган. Десет година касније, 1964, исту ствар урадили су и у Бразилу и, у жељи да „спрече да Бразил постане још једна Куба“, како је рекао Џон Кенеди, збацили социјалдемократског председника Жоао Гуларта. После демократске победе Салвадора Аљендеа на председничким изборима у Чилеу 1970. године председник Ричард Никсон повео је економски рат налик ономе који се данас води против Венецуеле. Пошто то није било довољно, извршен је државни удар под вођством Аугуста Пиночеа и започет терор који је трајао све до 1989. године. Аргентински народ је 1976. постао жртва војног удара иза којег је стајао државни секретар Хенри Кисинџер. Војна диктатура предвођена генералом Хорхеом Рафаелом Виделом је одговорна за смрт најмање 30.000 људи, али и за чудовишну праксу отимања тек рођених беба политичких опонената и све оно што иде уз то. Шпански судија Балтазар Гарзон, који је покушао да покрене суђење Пиночеу, тврдио је да је Кисинџер био сведок злочина аргентинске хунте.

НА ЖАЛОСТ јужноамеричких народа, једна страна „Вечерњих новости“ није довољна ни за летимичан преглед свих непочинстава што су их амерички борци за демократију и слободу починили у свом „задњем дворишту“. Од 1890. године интервенисали су најмање 56 пута и то никада истински у име људских права, а често у име права својих корпорација некада оличених у вишедеценијском господару Јужне Америке – гиганта „Јунајтед фрут компани“ – а данас у нафтним компанијама попут „Тексакоа“ или „Шеврона“.

И сада, док Венецуела кључа, нишан Вашингтона није уперен само у главу Николаса Мадура. Саветник америчког председника за националну безбедност намерава да вишедеценијско одмеравање снага са Никарагвом претвори у отворени сукоб најављујући свргавање и председника Данијела Ортеге. „Ортегини дани су одбројани и народ Никарагве ће ускоро бити слободан“, навео је он. Да би ситуација у овој латиноамеричкој земљи могла ускоро да прокључа, Болтон је најавио још прошлог новембра позвавши на рушење „тиранијске тројке“ – Венецуеле, Никарагве и Кубе – рекавши да те државе представљају „одвратну колевку комунизма у западној хемисфери“. Болтонова мржња према Ортеги и Никарагви данас има и печат личног, пошто је још осамдесетих година учествовао у Регановим „исправним историјским“ злоделима у овој земљи и био дубоко умешан у „аферу Иран-Контра“.

КАДА се сагледа шта је, по Скоту послатом у Београд, „исправна страна историје“, можемо само да будемо поносни на то што смо, макар засад, на „погрешној страни“, што нисмо једни од педесет, него једни од 140.

(Новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u